У Кошоктону, градићу у америчкој држави Охајо, двојица младића су на аутомобил који је био паркиран прво почели да бацају конзерве пива, а затим да вређају жену која је седела за воланом. Када је покушала да кола помери с паркиралишта, двојица дрзника скочила су на хаубу. Жена их је замолила да је пусте на миру, али двадесеттрогодишњи Џејсон Хаусхолдер и двадесет-једногодишњи Џон Стокам наставили су са још погрднијим и увредљивијим добацивањем.

Уместо да им одреди уобичајену казну за такав прекршај, судија је двојици напасника наредио да се преруше у жене - обуку хаљине, обују ципеле с високим потпетицама, ставе перике и нашминкају се и, тако обучени, шетају двадесет четири сата главном улицом града. Па, нека виде како се човек непријатно осећа кад му неко добацује и кад га злоставља.

За време крсташког похода на хришћанске јеретике, почетком 13. века, племство са француског севера предводио је папа Инокентије Трећи. Када су стигли до града Безјеа на југу Француске, недалеко од медитеранске обале, опколили су га. Тада се поставило питање: како разликовати праве хришћане од јеретика који следе такозвано катарско учење? Енглески племић Симон де Монтфорт дошао је до необичног решења:

„Убијмо их све, а Бог ће се постарати за остало!”

Нажалост, послушали су га. Десетине хиљада мушкараца, жена и деце немилосрдно је погубљено уз овај језиви изговор.

Сви келнери одједном су се окупили око стола за којим је седео Енди Фригард са својом пријатељицом Хелен Кели. Мирисали су запушач од плуте којим је било затворено управо послужено вино. Крајем новембра прошле године Фригард је дошао у Праг на неколико дана. А када му се придружила и Хелен Кели, одлучио је да је изведе на вечеру у један од бољих ресторана. После аперитива, овај тридесетдвогодишњи Енглез из Сендхерста у британској грофовији Беркшир, двоумио се које вино да наручи. Изабрао је „шато марго премијер гранд”, берба 1987. године. Да је само мало размислио, било би му јасно да то француско вино не може да стаје само тридесет евра колико му се учинило да пише на винској карти. Пошто се ретко догађа да неко од гостију наручи вино које кошта 1500 евра, сви келнери пожелели су бар да омиришу запушач тако скупоценог пића.

- Бар да сам могао да у њему уживам - жалио се касније Фригард. - Испијао сам вино и размишљао како сваки гутљај кошта бар педесет евра. Није ми помогло ни што је на крају дошао и власник ресторана и објаснио да сам изабрао једно од најбољих светских вина.

Возач аутобуса на линији Лондон - Норвич није желео да попусти и припретио је једном од путника да сместа престане да једе чоколаду иначе ће да позове полицију. Човек који је путовао у друштву своје кћерке оглушио се о претње возача и мирно је наставио да једе. Возач се зауставио на првом одморишту поред пута и мобилним телефоном позвао полицију. Половина путника преклињала је возача да продужи вожњу јер су се налазили на само десетак километара од Норвича, куда су се и упутили, а друга половина наговарала је тврдоглавог сладокусца да напусти аутобус. Али, обојица су тврдоглаво одбијала да се повинују. Путници су, ни криви ни дужни, били поред пута и чекали расплет догађаја.

После више од пола сата стигла је и полиција. Полицајци су дали за право возачу јер у аутобусу заиста не сме да се једе, а ако то неко и ради, то иде на душу немарног возача.

Славног румунског виолинисту, композитора и диригента Ђеорђеа Енескуа (1881-1955) неки угледни земљак замолио је да се стара о музичкој каријери његовог сина који је и сам желео да постане виолиниста. Нажалост, није био музички обдарен. Будући да му је дуговао велику услугу, Енеску је морао да пристане. Покушавао је да научи младића да свира, али без великог успеха... Чак је, преко својих веза, успео да му закаже концерт у сали „Гаво” у Паризу. Немајући храбрости да иједног пијанисту замоли да прати невештог виолинисту, Енеску је преузео тај незахвални задатак. Уочи концерта распитао се да ли би неко од музички образованих људи пристао да му окреће странице док прати виолинисту. Сместа се јавио познати париски пијаниста и педагог Алфред Корто. Као што је могло да се претпостави, концерт је био права пропаст. Два дана касније у дневном листу „Фигаро” објављен је приказ концерта. Чланак је био кратак, али речит:

„Чудан концерт одржан је у сали Гаво пре неко вече. Човек коме се толико дивимо када свира виолину свирао је клавир. Други, кога обожавамо када свира клавир, окретао је нотне странице. А онај који је требало да окреће листове партитуре, нажалост, свирао је - виолину”.