Било је то чудо невиђено, тек нешто изнад места где је својевремено Живко Николић снимао истоимени филм. На врелом подневном асфалту - међу мноштвом црних сјактећих лимузина, углавном „аудија” и „бе-ем-веа” окружених гомилом униформи, фото-апарата и телевизијских камера - осамио се један четвороточкаш, нити аутомобил нити аутобус. Ненадани долазник из далеких друмова прошлости као да је био затечен оним што га је, ето, снашло у неком њему непојмљивом времену и простору. А онда је, после неколико окретаја курбле, готово радосно забректао у ишчекивању нових пустоловина.

На дан кад Црна Гора слави своју државност, председник Филип Вујановић свечано је пресекао црвену врпцу и тиме озваничио пуштање у саобраћај такозване треће траке на магистралном путу Подгорица-Цетиње-Будва. Након уобичајеног аплауза уобичајене свите за такве пригоде, председник је - уз правдајући осмех - кренуо према дошљаку из историје, заузео место сувозача и на својеврстан начин кренуо временским друмом. Праћен, наравно, свом силом аутомобила испод чијих хауба су нестрпљиво роптале ергеле од по више стотина укроћених коња.

Пут дуг десетак километара трајао је безмало пола сата, мада је нити аутомобил нити возач Славко Бероња возио највећом могућом брзином... Онда је председник одјездио својом машином а долазник из прошлости се угнездио на платоу испред главне поште у Подгорици, као директан и опипљив сведок времена кад је, пре тачно сто година, Црна Гора постала прва европска држава која је увела аутомобилски превоз путника и поште у сопственој режији, пошто су то у осталим земљама обављала приватна предузећа...

Јово Поповић, управник поште и телеграфа, најзаслужнији што је „кароца без коња” приспела у Црну Гору, упутио је министру унутрашњих дела, како је то и онда био ред, одговарајући допис из кога преписујемо део:

„Почињући од понеђелника 9. јуна по ст. календару Поштанско-Телеграфско Одјељење мјесто дилижанце употребљават ће отомобил, по увиђавности на свим линијама на измјенице, тако како ће се привикнут путници и упознат се са овим путовима.

Даје се на знање како путницима тако и народу да опасности нема никакве, једино треба се уклонит са стоком чим се чује далеко знак да долази отомобил, и то никад при парапету (заштитни зид - прим. П. М), јер се стока може преплашити и панут низ парапет...”

Тако је - уз дотадашњих око 50 дилижанси са 200 коња - обавезу превоза путника и поште између Котора, Цетиња, Ријеке Црнојевића, Подгорице, Даниловграда и Никшића преузео „отомобил”. Из прилично оскудних података зна се и како је он стигао у подловћенску књажевину.

Наиме, пред крај 1902. године речени Јово Поповић упутио се у Париз и то право у аутомобилско друштво „Delahay (Leon Desmarais et Morane Suucc-rs) - Парис”, власништво браће инжењера. Договор је брзо утаначен а Французи су похитали да наручиоцу доставе нацрт аутомобила с детаљним описом и, разумљиво, предрачуном. Ту је стајало да ће аутомобил бити подешен за превоз поште, малих пакета и десет путника, те да ће бити јачине 14 до 16 коњских снага, с два цилиндра, и да може бити завршен до три месеца.

Да ли због тога што је по намени био јединствен или је нешто друго било посреди, тек аутомобил је испоручен са закашњењем. Документи сведоче да је из Трста лађом приспео до Котора, тада још у саставу Аустро-Угарске, одакле је кренуо према Цетињу, крајем маја или почетком јуна 1902. године.

Управа пошта и телеграфа платила је аутомобил 21.780 круна, у то време вредност деонице изграђеног колског пута од Цетиња до Ријеке Црнојевића. По неким назнакама, био је наручен још један, али њега Французи нису успели, хтели или могли на време да ураде, тако да је овај остао једини који је изишао из радионице „Delahay”.

Овај „отомобил” је упорно, с мањим или већим прекидима због кварова, дуго превозио пошту и путнике. А онда му се уочи Балканских ратова, пре 1913. године, губи сваки траг, једино су избледеле фотографије доказ да је ипак друмовао. И све пресахлија сећања...

Група заљубљеника у аутомобиле али и повест свог поднебља дуго је мозгала како да на достојан начин обележи стогодишњицу првог поштанског аутомобила у Црној Гори. Најлакше је то било учинити пригодним поштанским маркама и разгледницама. Прави изазов је, пак, био начинити копију, реплику тог првог аутомобила из 1903. О томе проф. др Божидар Николић, бивши ректор Универзитета Црне Горе и председник Црногорског друштва за моторе и возила, овако говори:

„Од тог првог аутомобила остали су трагови само на већ избледелим фотографијама. Његов детаљнији опис нисмо могли да добијемо ни од Француза јер фабрика „Делахај” не постоји још од 1957. године. Истина, они су тамо основали Друштво љубитеља старих аутомобила, али немају појма о овом испорученом Црној Гори. Он је био једини, никад није ушао у серијску производњу. Ми смо зато одлучили да сами покушамо да направимо што вернију копију, бар што се тиче спољњег изгледа, а око мотора да се снађемо на разне начине. У помоћ смо позвали Славка Бероњу из Будве из чије је радионице претходне године изашао прави правцати аутомобил од дрвета који је, уредно регистрован, привлачио пажњу где год би окренуо точак... Остало је сад већ нововека историја умешности људи овог времена...

Магистар наука, човек коме је рад на дрвету и с дрветом много више од обичног посла, Славко Бероња из села Пријевора изнад Будве радо је прихватио понуђену идеју и после осам и по месеци даноноћног рада провозао председника републике. Овако данас прича о томе:

„Био је то изазов коме, једноставно, нисам успео да одолим. Имао сам искуства с претходним аутомобилом чију сам каросерију, онако како сам мислио да је најлепше, израдио од дрвета. Показало се да је то било прилично добро и да умем и могу још боље. Мука је само била што је овај поштански морао да буде верна копија некадашњег, и то само на основу једне црно-беле фотографије. Ничег другог није било, ако изузмем ручну кочницу коју сам нашао на Грахову и поштанску корпу у којој су превожени пошта и пакети. Све остало је било препуштено знању и машти професора Николића и мом умећу. Не смем да заборавим ни барског ковача Рајка Нешковића који је успео да изради алат, да све буде као код правог аутомобила. И било је, после осам и по месеци...”

Копија поштанског аутомобила поодавно је у гаражи Славка Бероње, мада зна лети да прокашљуца до трга испред старог будванског града и изазове несвакидашњу радозналост. Надлежни су за њега били заинтересовани, оно да им стоји изложен испред главне поште, само док је трајала стогодишњица обележавања точкашког првог друмовања овдашњим просторима. Кад је требало платити материјал и рад, дигли су руке, ваљда до неке наредне пригодне свечаности. Бероња, још, каже да је одбио неколико примамљивих понуда за продају, углавном људи са стране, и да верује да ће црногорска пошта - понајвише због саме себе - наћи начина да издвоји 18.300 евра, тачно онолико колико је платио својим сарадницима за рад на овом „отомобилу”. Ни цент више.

Можда ће се неко, једном, сетити да се ипак све не цени по количнику центи.