Те 311. године горела је ломача на брежуљку Мегара - Светом брду изнад Феликс Ромулијане. Огромна ватра осветљавала је цео простор испод брега, високе зидине, палате, храмове. Пресијавао се бели мермер, порфир, светлуцали су мозаици у велелепним дворанама као да је и њих захватио пламен. Вишеспратна ломача означавала је прелазак цара Галерија међу богове, његову апотеозу (од грч. уздизање умрлог јунака или великог човека до божанства). У средишту ломаче налазила се воштана фигура цара, а на врху кавез са орлом који је, када су пламени језици захватили одар, пуштен да се вине пут неба и да кличући огласи да је душа цара заувек заузела место покрај скута свог божанског оца. У знак на овај догађај, уз тумул (од лат. гроб), на месту ломаче, саграђен је маузолеј. На истом месту већ је стајао маузолеј Галеријеве мајке Ромуле, која је умрла неколико година раније.

Ломача која је 311. године обележила апотеозу римског цара Галерија последњи пут је у историји римскога света обележила такав стари римски обред. Времена ће се ускоро променити - хришћанство ће превладати - и римски цареви више никада неће бити уздизани на небо путем свечаних ломача.

Ромулијана (Romuliana), данашњи Гамзиград, налази се у живописној долини Црне реке, недалеко од Зајечара, међу бреговима, далеко од случајних погледа путника. Високе бедеме са огромним кулама и величанствене грађевине описали су још у 19. веку ретки путописци. Дуго је трајала расправа о томе шта крију остаци грађевина - војни логор, византијску тврђаву, насеље - док осамдесетих година прошлог века међу ископинама блиставих мозаика и велелепних скулптура није нађен натпис „Felix Romuliana”. Откривена је и глава римског цара, исклесана у тврдом египатском порфиру, за коју више није било сумње да приказује августа Галерија, посинка и наследника великог римског цара Диоклецијана. Откриће се десило 1993. године - тачно 1700 година од проглашења Галерија за цезара (293. године).

Без сумње, Галерије је рођен у крају у коме је саградио овај дворац негде средином 3. века. Првобитно име било му је Максим. Његов отац био је обичан сељак, а мајка Ромула вероватно бегунац из прекодунавске Дакије, свештеница „планинских богова”. Галерије је у младости чувао стоку, због чега је носио надимак Armentarius - говедар.

У време својих земљака, царева Аурелијана и Проба, напредовао је у војсци. Након доласка цара Диоклецијана на власт, далеко је узнапредовао. Усинио га је август Диоклецијан и одредио за млађег владара - цезара. Тада је добио и пуно име Гај Галерије Велерије Максимијан. Исте, 293. године напустио је прву супругу Максимилу, са којом је имао истоимену кћер Максимилу и оженио се царском кћери Валеријом.

У крајевима у којима је владао Галерије је градио здања, тријумфалне лукове, купатила. Дуго година провео је на Дунаву, у Сирмијуму (Сремска Митровица), а поред Сирмијума, имао је дворце и у Сердици (Софија) и у Салоники (Солун). Од 294. до 296. године борио се са варварима на Дунаву: прво са Сарматима, а затим са Карпима и Бастарнима. Након ових ратова, Галерије је дао да се у Панонији искрче шуме и исуши Пелсонско језеро (Блатно језеро у данашњој Мађарској). У част своје супруге ове области назвао је „провинција Валерија” - назив који је ова област носила све до пропасти Западног римског царства.

У годинама 297/298. одиграо се најзначајнији догађај у Галеријевом животу. Пожњео је велике војничке успехе поразивши 298. године Персијанце на челу са њиховим царем Нарзесом. Први рат против Персијанаца завршио се тако лоше да је старији август, Диоклецијан, за казну натерао Галерија да километрима пешачи и прати његову кочију. Али, већ следеће године, Галерије је окупио нову, јачу војску и доживео велики успех. Забележено је да је Галерије, пре битке, на челу само неколико војника, прерушен ушао у непријатељски табор. У бици против Персијанаца, која се одиграла негде у Јерменији, Римљани су потпуно разбили непријатељску војску и чак заробили харем (жене и децу, као и дворане) персијског шаха Нарзеса што је дало Галерију право да се пореди са Александром Македонским који је, једном приликом, заробио жене персијског владара Дарија.

Од 299. године Галерије је поново на Дунаву, у Сирмијуму, где ратује против варвара Маркомана, Сармата и Карпа. Претпоставља се да је уз њега била и његова мајка Ромула јер се догађаји који су се одиграли у зиму 302/303. године тумаче њеним утицајем на сина - одлука царева Диоклецијана и Галерија да отпочну велике прогоне хришћана. У тим прогонима, најкрвавијим у историји хришћанства, страдало је на хиљаде хришћана.

Средином марта 303. године Галерије се на Дунаву поново бори против Карпа. У пролеће 305. године врховни август Диоклецијан, као и његов колега август Максимијан повлаче се с власти. Лактанције, хришћански хроничар и савременик Галерија, живо описује како је првога маја 305. године на једном брежуљку код Никомедије, уз стуб са Јупитеровим кипом, пред окупљеним двором и легијама, Диоклецијан са сузама предао власт свом наследнику. Као што су правила тетрархије и предвиђала, за два нова врховна владара - августа, проглашени су дотадашњи цезари Галерије и Констанције Хлор.

Сви су нестрпљиво чекали да сазнају имена млађих владара - нових цезара. На опште изненађење, за цезаре нису проглашени синови владајућих владара - Максенције (син августа Максимијана) и Константин (син цезара Констанција), него два војника блиска новом августу Галерију - Север и Максимин Даја (Галеријев сестрић).

Градња Ромулијане вероватно је започела око 298, а настављена око 306. године, када је Галерије, након смрти Констанција Хлора, постао најстарији август и када је најавио да ће, попут Диоклецијана, да се повуче са престола након што прослави vicenallie (двадесет година власти).

Али, доба после Диоклецијанове абдикације не пролази мирно. Долази до великих сукоба међу претендентима на царски престо. За августе се самовољно проглашавају син Констанција Хлора - Констанин и син Максимијана - Максенције. Стари август Максимијан такође се предомислио и тражи поново власт. Збрка је потпуна. Римски поданици више не знају колико владара имају. У борбама са Максенцијем у Италији гине Галеријев савезник цезар Север II. Тада, 307. године, Галерије упада у Италију и стиже до Рима у коме се утврдио Максенције. Пошто није успео да освоји добро утврђени град, Галерије се повлачи из Италије и зове у помоћ бившег августа Диоклецијана. Њих двојица 308. године у Карнунтуму доносе одлуку да се Галеријев пријатељ Лициније постави за другог августа. Истовремено је Галеријева супруга, а Диоклецијанова кћи Валерија, званично проглашена за царицу - августу.

Забележено је такође да је Галерије 309. године наметнуо велике порезе како би обезбедио новац за прославу свог предстојећег јубилеја. Међутим, цар из Ромулијане никада није доживео годину свог јубилеја (313). Умро је од тумора, наводно у великим мукама, 311. године. Претходно је прогласио свог малолетног ванбрачног сина Кандидијана за цезара.

Уочи смрти Галерије објављује и едикт „о толеранцији” којим се повлачи одлука о прогону хришћанске цркве. Ова одлука је за неколико година претходила много чувенијем „Миланском едикту” цара Константина који је био кључни догађај у признању хришћанске цркве.

Галеријева породица доживела је трагичну судбину, својствену том суровом добу. Августу Валерију прогнао је са двора нови владар Максимин Даја зато што није пристала да постане жена новог цара. После Максиминове смрти август Лициније поступио је још суровије. Погубио је Галеријевог ванбрачног сина Кандидијана (313. године). После петнаест месеци скривања по Балкану од прогона Лицинија, бивша августа Галерија Валерија и њена мајка Приска откривене су у граду Солуну (месту у коме је император Галерије некада изградио свој двор). Подстакнута властима, светина се обрушила на две бивше царице. Погубљене су одсецањем главе, а њихова тела бачена су у море. Догодило се то вероватно 314. године. Био је то Лицинијев коначан обрачун са успоменом на Галерија.

Галерије је замислио дворац назван Ромулијана по узору на чувену Диоклецијанову палату у Сплиту. Обе палате до тада су биле јединствени архитектонски подухвати у римском свету. Оне су имале двоструку намену: за живота владара да служе као раскошни дворци и да му обезбеде достојанствену и спокојну старост (иако се стари август одрицао световне власти, он је задржавао почасти, ауторитет и владарска права). После смрти владара, ове палате требало је да постану место сахране и трајног ходочашћа (маузолеји) - нека врста политичког и идеолошког завештења свим народима империје.

Из свих делова царства у Галеријево родно место сјатили су се најбољи градитељи, чувени уметници, клесари, сликари и веште занатлије да од скупоценог мермера, донетог из разних делова царства, изграде и украсе раскошан дворац. Та величанствена палата започета је око 305. године Ромули у част (година њене смрти) да би била грађена све до Галеријеве смрти, 311. године.

Ромулијана је имала двоструке утврде. Старија није довршена, а млађа, са двадесет кула повезаних високим бедемима, штити унутрашњост. На северној страни овог здања откривене су две раскошне палате с дворанама украшеним изванредним мозаицима, фрескама и скупоценим скулптурама. Дела из Ромулијане била су врхунац уметности тога доба. Између две палате налазио се мали храм са жртвеником посвећен Великој мајци (Magna Mater) или боговима Либеру и Либери. У јужном делу Гамзиграда, насупрот палатама, стајала су монументална здања попут Јупитеровог храма, житнице, купатила (termae) и других грађевина. Ромулијана је изграђена тако да јасно чува симболику на оне којима је посвећена: на Галерија и његову мајку Ромулу.

На основу онога што је нађено у палати, може да се закључи да је Галерије био нарочито склон оним боговима који су, као и он, имали смртну мајку и бесмртног оца, попут Херкула, као и Диониса и Асклепија (Ескулапа). Посебна почаст указивана је Дионисију, што се види и у разноврсним мозаицима и скулптурама. У овоме не треба тражити неку посебну сујету или умишљеност цара, него израз тадашње идеологије која је владара приказивала као божанство.

Након цареве смрти палата, којој је била намењена вечна улога храма - маузолеја, врло брзо губи значај. Неки делови чак никада нису били сасвим завршени. Како смо видели, Галеријев наследник Лициније врло брзо је заборавио на доброчинства свог претходника и сурово је поступио са његовом породицом.

У 4. веку цео посед изгледа је потпао под управу Цркве која је усред Галеријеве палате саградила хришћанску базилику. Можда је то био начин посмртне освете цару који је сурово прогонио хришћане. У време најезде Хуна, 441. године, Ромулијана је разорена и спаљена. Поново је била разрушена и у 7. веку. Од тог доба остала је пуста све до 11. века када су се у запуштене зидине населили Словени који нису знали ни назив царског дворца, нити некадашњег власника. Тако је Ромулијана добила и ново име - Гамзиград.

Констанције Хлор (хлор на грчком значи бледолики) био је један од чланова прве тетрархије као цезар, а у другој тетрархији од 305. до 306. године, постао је и август. Као и остали владари тога доба, потицао је из Илирије, можда из Горње Мезије (Дарданије), где се, у граду Наису (Ниш), негде око 280. године родио његов син Константин. Крајем те деценије развео се од Константинове мајке Јелене како би се ородио са самим царем. Оженио се Теодором, усвојеницом тадашњег цара Максимијана, са којом је добио три сина и три кћери. Осим деце, нови брак је Констанцију омогућио и приступ највишим положајима царства. Постао је вођа преторијанаца на двору, а затим, након проглашења тетрархије 293. године, проглашен је за цезара и званично усвојен од августа Максимијана. Тако је Констанције Флавије Јулије постао Констанције Валерије Херкулијан.

Цезари у Диоклецијановој тетрархији нису бирани „на лепе очи” или на везу, него међу најспособнијим официрима који су већ показали своје војне и друге особине и који су могли да, уместо августа, предводе легије у осетљивим пограничним подручјима. Тако је други цезар - Галерије многе године провео ратујући по дунавској граници, а Констанције је добио задатак да „смири” побуну Караусија у Галији и Британији. Констанције је прво успео да од побуњеника поврати галске поседе уз канал Ламанш, а, после две године припрема, упао је у Британију. Након преласка канала, Констанцијеве трупе за собом су запалиле све бродове у знак одлучности да Британију неће напустити све док не победе. Знаменита британска магла знатно је отежавала кретање легија које су ипак успеле да у одлучној бици разбију побуњенике. Тако је Британија пала у Констанцијеве руке.

Вративши се у Галију, цезар је наставио уобичајено ратовање против Алемана и осталих Германа уз рајнску границу. Године 305. Констанције Хлор мења Максимијана као нови август. Ипак, његов положај није био равноправан другом августу Галерију, који не само да је држао много више римских поседа (Констанције је управљао само у Галији, Британији и Шпанији) и утицао на избор нових цезара, него је на двору чувао и Констанцијевог сина (Константина) као неку врсту обезбеђења за понашање свог старијег колеге и сувладара.

Почетком 306. године дивљи Пикти су са севера прешли Хадријанове зидине и упали у римски део Британије. Констанције је поново кренуо на Британско острво где му се придружио и Константин који је најзад успео да се ослободи Галеријевог надзора. Констанцијеве легије су у лето 306. успеле да поразе и протерају Пикте. Али, то је био и последњи Констанцијев успех. Већ одавно слабог здравља, август се разболео и умро у Ебуракуму (данашњи Единбург). Не чекајући одлуку осталих тетрарха, британске легије су на лицу места изабрале омиљеног царевог сина Константина за новог владара. Време владара које су бирали легионари поново се вратило.

Констанције је запамћен као добар и способан владар, што је вероватно повезано и са чињеницом да је био отац Константина Великог, заштитника хришћана. Био је један од ретких владара тога доба који је умро природном смрћу иако, додуше, прерано. Каснији хроничари - сви одреда хришћани и симпатизери Константина - истичу његову наводну хуманост и благост, насупрот суровости осталих чланова тетрархије. Тако хришћански извори наводе да је Констанције избегавао да примени Диоклецијанове и Галеријеве едикте о прогону хришћана (303. године и касније). Порушио је само неколико цркава. Неки чак наводе да је Констанције био благонаклон према хришћанима, што је вероватно последица настојања да се велича породица првог римског цара - хришћанина.