Као извештач из бившег Совјетског Савеза, енглески новинар Хари Гринвол написао је чланак о нечовечним приликама у совјетским затворима који су били препуни углавном политичких осуђеника. Написао је како у ћелијама које могу да приме највише двадесетак људи борави четрдесет особа...

Када је желео да преко стенографа пошаље текст у Лондон, позвао га је совјетски цензор:

„Друже Гринвол, морам најпре да разговарам са другом Ротштајном који је главни цензор будући да у тексту помињете нетачан податак да у ћелијама предвиђеним за двадесет људи борави четрдесеторо.”

Гринвол је био убеђен да ће главни цензор избрисати тај податак, односно, забранити да га „изнесе” из земље. Међутим, изненадио се када је помоћник цензора дошао са исправљеним текстом.

„Ево у чему сте погрешили, друже Гринвол. Ћелије јесу предвиђене за двадесеторицу затвореника, али у њима није затворено четрдесет, већ педесет кажњеника”.

Док је похађао колеџ у Аустралији, британски принц Чарлс присуствовао је служби у оближњој цркви. Када је служба завршена, свештеник је пришао високом госту извињавајући се што је тако мали број верника присуствовао обреду.

„Имајте у виду да је данас празник и сви су негде отпутовали...”, напоменуо је свештеник.

„Па, ви овде стално нешто славите!”, рекао је љутито принц од Велса. „Какав то данас празник обележавате?”

„Незгодно ми је да вам кажем, али данас обележавамо празник који називамо Краљичиним рођенданом. Уколико сте сметнули с ума, то је, наиме, рођендан ваше мајке...”, објаснио је свештеник.

Током студија режије на Харварду индијска филмска редитељка Мира Наир снимила је документарни филм о сиромашном Индијцу који је управо на дан венчања напустио своју невесту и побегао у Америку како би се обогатио. Његов ненајављени одлазак проузроковао је читав низ несрећних догађаја међу родбином у Индији, а посебно тужна била је судбина несуђене супруге... За време приказивања филма млади Индијац, сада већ имућни Американац, неколико пута се заплакао. Плач није могао да заустави ни када се филм завршио...

„Шта вас је толико потресло у овој причи?”, упитала је Мира Наир главног јунака свог филма.

„Схватио сам да су ми на хемијском чишћењу, када сам дошао у Америку, изгубили моју најлепшу кошуљу коју сам донео из Индије!”, одговорио је човек несумњиво савршено очишћене савести.

Веровали или не, али у Паризу, у 18. веку, за време Луја XVI, владала је неподношљива саобраћајна гужва. Обичај је био да и даме слободно саме возе своје кочије уским париским уличицама... Вожња кочија била је омиљени „спорт” припадница слабијег пола, те се нико није ни усуђивао да им забрани да терају кочије куд год и кад год то пожеле. Напослетку је краљ замолио једног свог министра да некако ипак реши ту вреву на улицама Париза. Министар је извесно време размишљао, а онда се досетио спасоносног решења. Новим законом гађао је право у женску сујету.

Како је гласио поменути члан закона?

Дамама испод тридесет година најстроже се забрањује вожња кочија улицама Париза! Дакле, нека се возе само оне зреле. Односно, презреле.

У време када је Алфред Хичкок (1899-1980) снимао филм „Озлоглашена”, а то је било 1946. године, Правилник филмске продукције коју је написала канцеларија Џозефа Брина (или једноставније речено - цензура) бранила је да снимак пољупца траје дуже од три секунде. Хичкок као да је слутио да ће сцена пољупца главних јунака овог филма, глумице Ингрид Бергман и глумца Керија Гранта, ући у историју филма као најлепши, а за своје време најдужи филмски пољубац, па је одлучио да по сваку цену пољубац некако продужи.

Лукави Хичкок монтирао је пољубац на следећи начин: Кери Грант и Ингрид Бергман љубе се три секунде, затим током неколико секунди кажу нешто једно другом, па се опет љубе три секунде, потом се одвоје на само секунду, па се љубе три секунде, онда шапућу нешто једно другом на уво настављајући да се и даље љубе три секунде...

Док је у току била проба његове опере „Флавио”, композитор Георг Фридрих Хендл (1685-1759) сам је на чембалу пратио певаче, али тенор никако није био задовољан Хендловим свирањем: час му је било пребрзо, час му се чинило преспоро... Напослетку је дрекнуо:

- Ако не умете боље да свирате, скочићу на ваше чембало и сасвим га смрскати! - запретио је он.

- Само изволите - узвратио је мирно Хендл - али ме претходно обавестите када ћете тачно скочити. Ја ћу то обзнанити јер верујем да ће више посетилаца доћи у оперу да види како скачете на чембало, него да чује како грозно певате.

Џони Мичел, славна канадска музичарка, песникиња и сликарка, описала је како је настао њен хит, песма „Man from Mars”.

„Ниче, мој мачак, био је ужасно неваљао, па ме је огребао. Онда сам му рекла: ако жели да се понаша као животиња, има да живи као животиња. Потом сам га избацила из куће. Мислила сам да ће се већ сутрадан вратити, али није. После три дана патње ја сам га насликала, а затим дала да се та слика копира у великом броју примерака. Слика се нашла у свим поштанским сандучићима у околини моје куће. Али, ни петог дана Ничеа није било! Почела сам да очајавам... То ме је надахнуло и написала сам песму Човек с Марса посвећујући је Ничеу... Требало ми је седам дана да је напишем и снимим. Кад ето ти њега! Вратио се после осамнаест дана! У ствари, он је знао шта да чини. Остао је таман онолико колико је било потребно да ја напишем песму! Ниче баш уме да ме надахне”.

Иако је више пута био заљубљен пре него што се оженио, славни аустријски композитор Волфганг Амадеус Моцарт (1756-1791) био је сасвим неискусан кад је реч о опхођењу према лепшем полу и удварању. У ствари, о понашању особа које се воле није знао готово ништа. Зато је - пишући оперу чији је либрето захтевао и описе љубавне чежње (дочаране кроз музику) - Моцарт је одлучио да позове посебног саветника „за љубавна питања”. Тако је и било...

Остаје једино одговор на питање: ко је био тај стручни саветник за љубавне ствари?

Мајстор љубави у служби мајстора музике. Славни венецијански пустолов, најпознатији љубавник свих времена - Ђакомо Казанова.