За читање и уживање

Три бајке америчких индијанаца

„Бог белих људи уклесао је својим гвозденим прстом своје заповести у камене плоче да их људи никада не забораве. Црвени човек тако нешто не разуме. Наша вера је поштовање предака. Она се састоји од снова које је Велики Дух у тихим ноћима великодушно даривао изабранима. Она је саткана од визија светих људи и записана је у срцима нашег народа.”

Овим једноставним речима поглавица Сијетл, који је живео почетком 19. века на северозападној обали Тихог океана, покушао је да објасни разлику између веровања северноамеричких Индијанаца и хришћанских досељеника. Староседеоци Северне Америке гајили су дубоко поштовање према природи и свој су живот водили у савршеном складу с њеним законима. Са захвалношћу, без надмености, својствене данашњем човеку, узимали су од Мајке Земље само онолико колико им је потребно трудећи се да ни на који начин не наруше природну равнотежу. Индијанци су гајили свест да су сва жива бића подједнако важна Великом Духу, Створитељу, и да човек не сме у својој обести несмотрено да уништава биљни и животињски свет. Срасли с нетакнутом природом, неговали су животну филозофију која ничим није доводила у питање њено трајање и опстанак у најчистијем облику.

Саму срж вере северноамеричких Индијанаца чине митови и легенде из давних времена које су називали „време пре велике промене”. То је било доба када су људи, животиње и природне силе имале моћ да међусобно разговарају. Људи и животиње не разликују се много по својим особинама и често су обдарени натприродним моћима. Такве легенде основни су извор веровања да сваки човек има свог духа заштитника који је бдео над њим и помагао му у тешким тренуцима. Тај дух узимао је обличје неке животиње с тајанственим способностима задужене да води свог изабраника кроз све опасности до коначне победе и јуначких подвига. Некада су млади Индијанци напуштали своје племе на неодређено време и одлазили у шуму у потрази за својим заштитником. Тамо би у самоћи, у суровим условима дивљине, трагали за неким знаком не би ли препознали неку животињу као свог чувара. Поглавица Сијетл још као дечак схватио је да је морски галеб отелотворење духа који га је штитио читавог живота.

Индијанци су усменим путем, с колена на колено, преносили своје митове. Свако племе имало је своје приповедаче који су били цењени и уважавани. Неки од њих били су надалеко познати, те су често путовали од села до села. Њихов је задатак био да сачувају племенске легенде од заборава. Они су имали способност да вешто опонашају јунаке прича кроз изражајну мимику и подражавање животињских гласова. Приповедали би уз логорске ватре, на отвореном, деци која су их помно слушала. Игра ватре и сенки под звезданим небом појачавала је утисак магијског и натприродног.

Деца су с великом пажњом слушала приче о животињама из свог окружења, о настанку многих природних појава и о доживљајима својих храбрих предака. Приповедач је од слушалаца тражио да, с времена на време, потврде своју пажњу изговарајући гласно „Ах Мо!”. Када би „Ах Мо” из дечијих уста утихнуло, приповедање је било завршено, а деца би одлазила на спавање.

Дани и ноћи

(легенда народа Кититас)

У давна времена, пре него што је Велики Дух довео људе на Земљу, животиње су расправљале о дужини дана и ноћи. Животиње које су сматрале да сви дани у години треба подједнако да трају изабрале су Жабу за свог представника. Друга група је желела да дан буде дужи од ноћи читаве године. Њих је заступао Медвед. Расправа је трајала месецима док се обе стране нису договориле да би то питање требало ставити на гласање и једном засвагда одлучити о трајању дана и ноћи.

Све животиње су се окупиле и почела је жучна расправа која је прерасла у велику свађу. Најгласнија и најтврдоглавија била је Жаба тако да је Медвед изгубио стрпљење и бесно се издрао на њу:

„Појешћу те живу!”

„Прво ме ухвати!”, надмено је одговорила Жаба.

Медвед је цептео од беса. Покушао је да је згњечи својом огромном шапом, али Жаба се хитро измигољила и скочила у оближњу бару. Увукла се у муљ, па Медвед није могао да је нађе. Тражио ју је сатима док се није уморио и док га није прошао бес. Предложио је Жаби да се договоре. Пристао је да дан и ноћ трају по 12 сати наизменично целе године под условом да он и његови следбеници могу да преспавају хладну зиму и, уколико Жаба пристане, да их на пролеће пробуди. Жаба се сложила и изашла из муља.

Од тада се месец раног пролећа када се медведи буде из зимског сна зове Ваук Ваукус по звуку жабљег крекетања. До данашњих дана ниједан медвед неће отићи на спавање у пећину која је далеко од баре. Да не би пропустио буђење и долазак топлих дана.

Сунце и Месец

(легенда народа Снокуални)

У прадавна времена две младе девојке лежале су у трави и посматрале ноћно небо. Угледале су две звезде падалице које су запарале небо. Била су то двојица ратника са Неба која су се спустила на земљу да нађу себи невесте. Видевши младе девојке у трави, одлучише да их узму са собом и ожене се њима. Кад су девојке заспале, младожење су их уснуле пребациле на Небо своме Звезданом народу. Ујутру су их узели за жене.

Девојке су мирно живеле са својим мужевима међу Звезданим народом. Сваки дан ишле су да копају корење за ручак. Мужеви су их упозорили да не копају превише дубоко јер могу да пробуше рупу кроз коју ће пасти на Земљу.

Време је пролазило, а младе жене почеле су да тугују за својим племеном. Копајући корење, случајно су отвориле рупу кроз коју се видела Земља и одлучиле да побегну. У тајности су исплеле довољно дуге конопце од конопље. Једног јутра искрале су се из постеља својих мужева и конопцима се спустиле на Земљу. Вратиле су се свом народу који им се веома обрадовао.

После неколико месеци обе младе жене родиле су синове. Дечаци су расли заједно као браћа. Док су још били бебе, мајке су морале да оду у шуму да сакупљају бобице, а децу су оставиле рођацима на чување. Њихово одсуство искористили су њихови звездани мужеви који су из освете украли дечаке и сакрили их у дубоку пећину. По повратку кући, очајне мајке плакале су и запомагале из свег гласа. Њихов вапај чуо је Соко који је видео куда су очеви одвели децу. Сажалио се на тугу мајки, одлетео је до пећине и вратио дечаке. Од тада је цело племе будно пазило на децу.

Године су пролазиле, деца су порасла и постала нераздвојни пријатељи. Кад су се замомчили, један од њих одлучио је да потражи оца. Дуго је лутао небом, али није нашао ни трага од оца. Љутит и разочаран, претворио се у Сунце и остао на небу. Његов пријатељ осећао се усамљено, те је одлучио да му се придружи и претворио се у Месец. И данас ова двојица храбрих младића свакодневно заједно круже око Земље.

Зашто детлић има црвене груди

(легенда народа Сквомиш)

Некада давно јужни ветар дувао је тако јако својим врелим дахом да су многе животиње биле веома несрећне. Веверица је сазвала састанак свих животиња да одлуче шта им ваља чинити. После дуге расправе одлучише да пођу на југ и нађу дом јужног ветра.

Након дугог и тешког пута животиње су дошле до подножја стрме, стеновите планине на чијем је врху била велика тврђава. Схватиле су да одатле дува јужни ветар, али планина је била тако стрма и висока да никако нису могле да се успну до тврђаве. Покушавале су и покушавале, али нису могле да се попну на врх. То је успело само Мишу јер је био толико мали да је неопажено ушао у тврђаву. Тамо је схватио да јужни ветар праве петорица браће. Приметио је, такође, да су обесна браћа до зуба наоружана мноштвом лукова и стрела.

Тихо и брзо Миш је појео струне на сваком луку. А кад су браћа отишла на спавање, направио је дуге мердевине од уврнуте конопље и спустио их низ планину. Њима су се у тишини ноћи попеле остале животиње. Иако су се трудиле да буду тихе, неспретни и тешки Медвед пробудио је петорицу браће. Када су видели да животиње надиру у тврђаву, браћа су потрчала по своје оружје, али њихови лукови и стреле били су бескорисни. Морали су рукама да се боре против много надмоћнијих љутих животиња. Након кратке борбе животиње су савладале четворицу браће, али пети је успео да побегне. До данас нико не зна где се крије. Он и данас прави врући ветар, али нема довољно снаге да икоме нашкоди.

Срећне животиње договориле су се да прославе победу. Запалиле су лукове и стреле заробљене браће и заиграле око ватре. Уживале су у плесу и својој победи. Само Детлић није желео да игра. Задовољно је стајао испред велике ватре сатима гледајући у њу. Остао је тако непомичан толико дуго да су му прса поцрвенела од топлоте. Од тада детлићи имају црвене груди н

Љиљана Сађил