Волфганг Амадеус Моцарт умро је у Бечу 5. децембра 1791. године, два месеца пре свог тридесет шестог рођендана који је требало да прослави 27. јануара. Његова шест година млађа жена Констанца била је толико ужаснута и очајна да се једноставно сручила у постељу поред мртвог мужа надајући се да ће се и сама заразити и тако окончати свој несрећни живот...

Лекар који је требало да потпише умрлицу како би потврдио да смрт није наступила насилним путем није приметио ништа необично, па није ни захтевао да се уради обдукција. Једино правило које је ваљало поштовати било је да тело не буде сахрањено следећа два дана. На тај начин избегавала се свака могућност да неко буде жив сахрањен. Вероватно је баш у то време одржана и посмртна миса у цркви Светог Стефана, управо тамо где су се Волфганг Амадеус и Констанца венчали девет година раније. Верује се да је по великом невремену 7. децембра Моцартово тело пренето до сеоског гробља удаљеног пет километара од Беча... Без икаквог обреда, чак и без присуства свештеника, сахрањен је један од малобројних генија које памти историја музике.

Моцартова жена наручила је најскромнију сахрану будући да је остала без новца. Обичај је био да се током таквих сахрана тела полажу у земљу у ланеним врећама и то у заједничке гробнице које су примале седморо умрлих. Јер, гробља су у то доба била опасана зидинама и нису могла да се шире. Обичан свет зато није ни могао себи да приушти неку бољу сахрану.

Тог хладног децембарског дана 1791. године Моцартов гроб није био обележен, па је тако и остало. Седам година касније радници су прекопали ову заједничку гробницу. Није остао готово никакав траг о томе да је тело Волфганга Амадеуса Моцарта боравило на овом свету. Наравно, остала је његова музика.

Упркос готово тајној сахрани, Моцартова смрт у јавности није прошла незапажено. Већ седмог децембра у бечким новинама објављен је текст о „смрти једног од најобдаренијих музичара у Европи који је још као дете задивио свет”. У тексту се говорило о Моцартовом готово натприродном дару и делу које су многи високо ценили...

У Прагу је 14. децембра, у знак сећања на Моцарта, одржан концерт у цркви која може да прими четири хиљаде људи. Праг је био закрчен кочијама Моцартових поклоника... Моцартова изненадна смрт није, значи, била само ствар његове породице, као што неки претпостављају имајући у виду композиторове последње године живота проведене у оскудици. Многи су убрзо почели да причају о сумњивим околностима и узроцима Моцартове смрти. Извештач берлинског дневника из Прага наговестио је у свом тексту објављеном 25. децембра 1791. године да је Моцартово тело сахрањено без претходне обдукције да би се заташкала права истина, а то је - да је био отрован! Начин живота овог слободног уметника изазивао је и раније жестока оговарања због припадности масонерији као и због кабалистичких обреда којима је наводно присуствовао.

Фридрих Роклиц, музички издавач, седам година после Моцартове смрти написао је текст о једном тајанственом догађају. О томе како је у лето 1791. године непознати посетилац кочијом дошао до Моцартовог дома и наручио од композитора посмртну мису (реквијем) за особу која му је била посебно драга. Моцарт је наводно узео један део новца унапред и почео да пише. Писао је даноноћно. Његово тело више није могло да издржи толики напор. Тако је једнога дана једноставно умро над недовршеним рукописом реквијема...

Отприлике у исто време енглески музички издавач Винсент Новело објавио је садржај разговора с Моцартовом удовицом Констанцом чији је други супруг, дански дипломата Георг Нисен, написао Моцартову биографију. Констанца је Новелу наводно рекла да је шест месеци пре смрти Волфганга Амадеуса почела да опседа мисао да га неко трује:

„Знам да ћу ускоро морати да умрем”, рекао је Моцарт супрузи. „Неко ми изгледа стално уместо воде потура да пијем acqua toffana. Та особа је прорачунала тачно време моје смрти и стога наручила реквијем. Ја га заправо за себе пишем...”

Иначе, acqua toffana био је отров, безбојна течност коју је први пут направила једна Италијанка из Напуља по имену Тофана. Она се у 17. веку бавила прављењем разноразних козметичких средстава и мириса. Тврдила је да њена чаробна водица потиче са гроба светог Николе у Барију и да има чудотворне моћи. Истини за вољу, „чудотворни напитак” је многе несрећнике послао на други свет...

У једном писму које не носи датум Моцартов син Карл Томас (коме је било седам година кад му је отац умро) написао је да је, неколико дана пре него што ће издахнути, Моцартово тело било толико отечено да није могао да начини ни један једини покрет. То је још више подстакло говоркања о Моцартовој насилној смрти, тачније, о тровању...

Као један од могућих тровача назначен је угледни композитор Антонио Салијери, дворски музичар. Но, то су, по свој прилици, биле приче без основа. Салијери је био имућнији и на бољем положају од Моцарта, па није било видљивог разлога за мржњу. Осим тога, Моцарт је према Салијерију био веома пријатељски расположен. По Салијерија и његову тадашњу љубавницу лично је послао кочију како би дошли на премијеру опере „Чаробна фрула” кобне 1791. године...

Стотину година касније забуну је поново унео руски песник Александар Пушкин (1799-1837) који је написао кратки комад „Моцарт и Салијери”: у њему износи нагађања о завери и тровању, тачније - о Салијеријевој опакој зависти. Јер, према Пушкину, свима је било јасно колико је Моцарт обдаренији од дворског композитора без обзира што су на Салијеријевој страни били и јавна признања и новац.

Руски композитор Николај Римски Корсаков (1844-1908) преточио је 1898. године Пушкинову драму у оперу оживљавајући тако повест о музичком супарништву. Осамдесет година касније драму о Салијеријевој зависти - јер је сам Бог изабрао Моцарта (а не Салијерија!) да буде његов гласник на Земљи, уметничку студију о односу осредњих према натпросечнима - поново је написао Питер Шефер. Ова драма послужила је 1984. године редитељу Милошу Форману као основа за филмски сценарио. Филм је освојио највиша признања, чак осам Оскара.

Многи су прихватили претпоставку да је тридесетпетогодишњи Моцарт отрован. Неки су чак тврдили да је Моцарт сопствени убица! Наводно, боловао је од сифилиса што је покушао да прикрије тако што се потајно лечио живом... Једнога дана узео је превелику количину живе и разболео се. Други су говорили како су га убили слободни зидари (чијем је братству Моцарт припадао од 1784. године и за које је написао неколико дела) јер је „Чаробна фрула” откривала тајне масонске обреде. Међу мноштвом претпоставки о тровању открило се ко је заправо био тајанствени наручилац посмртне мисе: гроф Франц фон Валсег Ступак коме је 1791. године умрла двадесетогодишња супруга. Он је послао код Моцарта свог изасланика и наручио потоњи славни „Реквијем”...

Тешко је говорити о Моцартовој смрти само на основу несигурних успомена његових рођака и познаника и без икаквог званичног лекарског извештаја. Моцартово тело није сачувано тако да ни најновија медицинска истраживања не би могла да се спроведу. Извесно је да је композитору позлило 20. новембра 1791. године и да је умро петнаест дана касније.

Током Моцартове болести његов лекар Томас Франц Клосет и помоћник Матијас фон Салаба дали су све од себе да га излече. Тврдили су да болује од „хитзигес фреиселфиебер” (неке врсте жестоке „војничке грознице” ). Таква дијагноза ни тада није значила много, баш као ни данас... Додуше, указивала је на високу телесну температуру, осип, знојење... Али, то су биле уобичајене пропратне појаве готово сваке грознице.

Припремајући се да напише Моцартову биографију, већ поменути Георг Нисен примио је писмо од Констанцине сестре Софије. Она је описала последње Моцартове дане: лежао је у спаваћој кошуљи док му је тело отицало. Тврдио је да у устима већ осећа укус сопствене смрти. Лекари су наложили да му стално стављају хладне облоге на чело. То га је на изглед сасвим дотукло. Изгубио је свест и пре него што ће испустити душу никога није успевао да препозна. Последње што је изговорио био је покушај да подражава тимпане како свирају у „Реквијему”. Нисен у биографији даје још један драгоцени медицински податак: да је Моцарт повраћао неколико дана без престанка...

Све претходне приче биле су заправо претпоставке Моцартових пријатеља, познаника и обожавалаца који су покушавали да проникну у тајанствени узрок композиторове кобне болести. Стога би требало напоменути да су научници, пре свега лекари, одбацили сваку могућност да је Моцарт био заражен сифилисом. Већа је могућност да је имао болесне бубреге, што би донекле објаснило отицање. Бубрежна инфекција могла је да изазове смрт какву описују Моцартови савременици. Могуће је и да је имао реуматску грозницу или да је оболео од упале ткива које облаже срчане шупљине (ендокардитис).

И тако, најзад, долазимо до најновијих лекарских теорија о Моцартовој болести. Оне указују да би узрок Моцартове смрти могла бити трихинелоза, тешко обољење црева и мишића неких животиња, а посебно свиња, проузроковано трихинелом. Другим речима, тешко тровање свињским месом. (Трицхинелла спиралис је сићушна глиста која живи паразитски у цревима и мишићима животиња, пре свега свиња, али и људи, изазивајући опасно обољење.) Болест је први пут званично откривена у Лондону 1825. године. Данас је трихинелоза честа и ретко кад има кобни исход јер постоје лекови који успешно лече заражене особе. Знаци болести иначе су управо онакви какве су описали Моцартови савременици.

Али, више од двеста година касније тешко је тачно тврдити од чега се разболео један од највећих музичких стваралаца свих времена. Саме Моцартове забелешке говоре да је највише волео да једе свињетину и прасетину. У писму написаном Констанци 7. октобра кобне 1791. године, четрдесет четири дана пре него што се разболео, Моцарт каже:

„Ма шта ја то миришем? Свињске котлете? Che gusto! (Какав диван укус!) Појешћу их у твоје здравље!”

Ако је узрок композиторове смрти заиста била трихинелоза, чија инкубација траје до педесет дана, Моцарт је вероватно непогрешиво сам означио узрок своје смрти: били су то свињски одресци.