Врњачка Бања је пре Другог светског рата заиста била нешто посебно: српски Визбаден, као што у својој књизи „Сусрети и сећања” напомиње наш истакнути џез музичар Војислав Бубиша Симић. Бања је била прекрасно уређена, чиста и дотерана, с најбољим хотелима и најлепшим летњиковцима. Ту се свакога лета окупљао „крем” грађанске класе Србије. Неки су долазили на лечење, али већина искључиво ради угодног и лепог провода.

Крајем тридесетих година на Клобуку, три километра од главног извора хладне воде, саграђен је пливачки базен који су одмах назвали олимпијским. Тако је наша монденска бања добила и спортско обележје, базен који је могао да се мери с најлепшим светским базенима... Посетиоци бање, а нарочито поклоници спорта, хитали су фијакерима до Клобука.

Последњег безбрижног лета између два светска рата, дакле 1940. године, на Клобуку је одржано пливачко такмичење. Један од посматрача био је и Војислав Бубиша Симић. У трци на педесет метара прсно издвајао се један по свему изузетан младић: Драгутин Гостушки, син угледног лекара, потоњи композитор, музиколог, историчар уметности и филозоф. Ту је био и Предраг Кнежевић, звани Кнежа, касније новинар Радио Београда и оснивач чувене емисије „Време спорта и разоноде”.

За данашње прилике све је изгледало старомодно: знак за почетак трке давао се руком, а судије су мериле пливачку брзину нетремице гледајући штоперицу ручног сата! После тридесетак метара надмоћно се издвојио Драгутин Дуда Гостушки, а иза њега је био Предраг Кнежевић који је, у нади да ће ипак он први некако стићи на циљ, почео, свесно или не, да плива краул. Али, судије су га одмах дисквалификовале. Јасно - Гостушки је био први.

Али, право узбуђење наступило је нешто касније. Судија је саопштио резултат: време Драгутина Гостушког у трци на педесет метара прсно било је двадесет седам секунди! Секунд мање од олимпијског рекорда славног Џонија Вајсмилера, америчког пливача и глумца који је светску славу стекао тумачећи на филму улогу Тарзана, а на Олимпијадама 1924. и 1928. године освојио пет златних медаља! Неколико година раније снимио је и чувене филмове „Тарзанова пријатељица”, „Тарзан побеђује”, „Тарзанов син”....

Прича се пронела Врњачком Бањом брзином муње. Наш седамнаестогодишњи младић бржи од Тарзана! Чак и они који нису познавали ни Гостушког нити његову породицу, били су поносни. Београђанин бољи од Американца, олимпијског победника и холивудске звезде! Има ли боље вести?

Радовање је трајало неколико дана. Сасвим довољно. А онда је један инжењер из Крушевца, који је учествовао у изградњи „олимпијског базена”, саопштио да базен, заправо, нема олимпијске мере, што значи да није дугачак педесет, а широк двадесет метара. Дужина базена на Клобуку износила је само четрдесет три метра јер власник земљишта није хтео дужи ни по коју цену.

Тридесет седам година касније у својој књизи есеја Драгутин Гостушки (1923-1998) написао је реченицу која на известан начин може да се доведе у везу са овим давним догађајем:

„Нема никакве сумње да се категорија комичног скоро у свим могућним случајевима наслања на осећање надмоћи!”

Чини се да је баш тако.