Као и у античко доба, у средњовековном свету костобоља је била честа болест. Наравно, ни Византија у том погледу није била никакав изузетак. Сачувана сведочанства, расута у најразноликијим изворима, речито сведоче у прилог распрострањености гихта у царству Ромеја. Византијска медицина, коју је више занимала практична страна ове научне области, а мање њена теоријска основа, донекле је унапредила античка знања о костобољи. Зна се да је ромејски лекар Димитрије Пепагомен у првој половини 15. века написао један трактат о гихту. Сматра се да су већ византијски лекари познавали колхикум, који су називали хермодактил, лек против костобоље. Чини се да га је први препоручио Јаков Психристус, лекар цара Лава I (457-474), у 5. столећу, а да су његов рецепт следили Аетије из Амиде (6. век), Павле са Егине (7. век) и Јован Актуарије (13/14. век). Ипак, колхицин, лек који ублажава акутне нападе костобоље, пронађен је тек средином 17. столећа.

Према чињеницама које утврђује медицина, костобоља, односно подагра, гихт или улози, како се ова болест још назива, настаје као последица поремећаја пурина, а он се испољава у повећању нивоа мокраћне киселине у серуму и таложењем у ткивима, посебно у зглобовима и њиховој околини. Премда се за костобољу знало и много раније, Хипократ је у 5. веку пре наше ере уочио и изнео неке њене особености које прихвата и савремена медицинска наука: евнух не оболева од гихта и не ћелави, мушкарци не оболевају од гихта пре пубертета, а жене пре менопаузе, гихт се јавља у пролеће и јесен. У Хипократовим списима ова бољка наводи се као најснажнија, најупорнија и најболнија болест зглобова. Већ је у то време било познато да се од костобоље непосредно не умире и да она најчешће погађа ножни палац.

„Отац” медицине проницљиво је претпоставио да је за појаву бола и отока у зглобу одговорна нека материја у крви која повремено „капље” у зглоб изазивајући запаљење. Постоје уверљива сведочанства да је у античко доба гихт био веома распрострањена болест. Грчки лекар Гален наводи случајеве Пријама и Ахила, учесника Тројанског рата, као и Едипа из Тебе. Костобоља се помиње и у књижевним делима: Цицерон, Хорације, Јувенал и Марцијал често говоре о гихту, а Лукијан је написао бурлескну трагедију о моћи богиње Подагре и беспомоћности терапије.

Према неким мишљењима, византијски лекари - пре свих поменути Аетије из Амиде - разликовали су гихт од реуматизма. Иначе, историчари медицине данас сматрају да све до 16. века у научном погледу костобоља није била довољно одвојена од осталих облика артритиса. С тим у вези ваља нагласити да у делима византијских писаца постоји недоумица око назива за костобољу и њој сродне болести.

Поједини византијски цареви боловали су од костобоље. Василевс Константин VIII (1025-1028), који је читав живот провео на царском двору и у сенци великог брата Василија II Бугароубице (976-1025), био је велики љубитељ уживања, пре свега добре кухиње. Он се није либио да се окуша у гастрономским мајсторијама, па је често сам припремао ручкове, а волео је и да, према потреби, справља нарочите врсте сосова. Та претерана склоност ка гурманским насладама и раскошним дворским теревенкама, сасвим супротна лекарским саветима о умереном узимању хране, није могла да остане без последица. Византијски филозоф и историчар Михаило Псел забележио је како је Константин VIII, „роб стомака и љубавних наслађивања”, боловао од костобоље, а особито су га мучиле ноге тако да је једва био у стању да хода. По ступању на престо, нико није могао да га види како хода на својим ногама док се у седлу осећао веома сигурно и самоуверено.

Михаило Псел наглашава да је још тежи облик костобоље задесио цара Константина IX Мономаха (1042-1055) чије су се ноге сасвим искривиле, па је био прикован за постељу и могао је да корача једино уз туђу помоћ. Умешност јахача помагала му је да се држи у седлу и при том сачува достојанствен изглед. Сигурности ради, камене мостове у Цариграду прекривали су током процесија ћилимима како се царев коњ не би оклизнуо на глаткој површини. Унутар дворца Константина IX преносили су из једног у друго здање и доносили где је требало. Михаило Псел наглашава да је сам видео како су се некада складни цареви прсти сасвим променили и изгубили пређашњи облик, како су се искривили прекривени испупчењима и удубљењима тако да није био у стању да држи било какав предмет. Византијски историчар не престаје да се чуди како је василевсу достајало снаге да издржи такве муке. Наступајући један за другим, напади су уништавали остатке његовог тела и разлагали оно што се још сачувало. Константин IX није могао да нађе положај у ком би могао спокојно да спава. Његово несрећно тело слуге су окретале на све могуће начине и с напором налазиле нагиб који би болеснику доносио толико жељено олакшање. При том су га смештали колико су удобније могли и измишљали разноразне начине и лукавства не би ли га одржали у једном положају.

Константину IX Мономаху не само да је сваки покрет причињавао бол, него га је приликом разговора и језик болео, а чак и покрети очију премештали су му течност и он је губио сваку способност да се покреће и сагиње. Не без извесног дивљења, Михаило Псел истиче како, упркос мукама и страдањима, које је подносио, автократор никада себи није дозволио неке богохулне речи. Напротив, филозофски се односио према својој болести и, уколико се узме у обзир само та страна његове личности, Константин IX истински би могао да се назове божанским човеком.

И Ана Комнина у историјском спису „Алексијада”, у ком је описала владавину свога оца Алексија I Комнина (1081-1118), помиње како је он боловао од подагре. Будући да је учена принцеза нагласила да од те болести претходно није боловао ниједан од њихових предака, можемо да закључимо да је добро знала како се костобоља преноси наслеђем. Међутим, да неко од њених читалаца не би помислио да је оснивач династије Комнина костобољу стекао као љубитељ лагодног живота и разноврсних уживања, Ана Комнина објашњава порекло цареве бољке за коју каже: „та звер, болест ногу, попут склупчане змије устремила се на њега”. Једном приликом, док се надметао са својим такмацем Татикијем, овај је пао с коња право на цареву ногу и повредио му чашицу на колену. Касније су се управо на том месту јавили први болови, а онда је, с годинама, болест узнапредовала.

Одмах у наставку принцеза износи и други, по њеном мишљењу очевиднији узрок очеве болести. Радило се о једноставној чињеници да је, испуњавајући своје владарске обавезе, Алексије I Комнин готово даноноћно примао велики број Латина. Ана Комнина употребила је хиперболу да је дошљака са Запада било више него песка у пустињи или звезда на небу. Ту се, наравно, мисли на пролаз учесника Првог крсташког рата кроз Цариград 1096/1097. године. Он је са свима учтиво разговарао и стрпљиво слушао њихова брбљања стојећи попут статуе од бронзе или каљеног железа. У чињеници да су такви званични пријеми били многобројни и да су веома дуго трајали - понекад чак до „трећих петлова” или појаве првих Сунчевих зрака - принцеза види другог узрочника очеве болести. Од тада до краја живота, наставља она, у одређеним временским размацима цар је имао нападе реуматизма праћене великим боловима које је јуначки подносио.

Било је тренутака кад је болест Алексију I стварала огромне невоље, а тада су о њему бринуле и тегобе му олакшавале мајка Ана Даласина и, нарочито, супруга Ирина Дука. Штавише, царица је управо због цареве болести пратила Алексија I на појединим његовим путовањима која су због виших државних разлога била неодложна. Тако су и зиму 1111/1112. године заједно провели у Галипољу. Али, ни болест ногу није могла да одврати цара од владарских планова.

Од костобоље је боловао и византијски цар Алексије III Анђео (1195-1203) о чему подробно пише историчар Никита Хонијат. Код василевса је до напада болести долазило повремено, а нарочито су му страдале ноге. Тада би се штетне материје сливале у доње удове што је проузроковало неподношљиве болове. Уз то, цар је губио способност ходања, а као последица непокретности појављивали су се страшни напади грознице. Тешка болест, која је с времена на време добијала на жестини, као и страх од њеног наиласка - а пратили су је надљудски болови и потпуна лична немоћ - бацили су цара Алексија III Анђела у очајање. Кришом од свих, сем василевсових највернијих слугу, он се одважио на очајнички корак. Једног дана закључао је врата своје спаваће собе и на ноге ставио раскаљено железо. Са стоичким миром поднео је ужасне болове и ружним се речима обрушио на лекаре који, по његовом мишљењу, препоручују само пургативе и никада не дају болеснима некакав други лек. Али, исход овог „самолечења” био је поражавајући за Алексија III Анђела. Већ постојећим боловима од подагре придружили су се нови, проузроковани опекотинама од усијаног гвожђа, тако да су у помоћ, ипак, поново позвани лекари. Овога пута они су се суочили са двоструко тежим задатком - требало је да цара, скрханог подагром и са страшним ранама на ногама, уз то потпуно обесхрабреног, поврате у нормално стање.

О озбиљности новонасталих прилика на најбољи начин сведочи податак да су цареви најближи рођаци, уплашени могућношћу да болест постане смртоносна, почели да брину о томе шта ће се онда десити. Чини се да је у тој бризи предњачила царица Еуфросина, супруга Алексија III Анђела, која је већ почела да размишља о могућем наследнику престола за случај да остане удовица. Отежавајућа околност било је то што цар није имао сина него три кћерке. На несрећу, две од њих, Ирина и Ана, однедавно су биле удовице док је трећа, Евдокија, била удата за српског великог жупана Стефана Немањића. Као највиђенији за византијски трон појавио се Манојло Камица, царев брат од тетке и један од најбогатијих Византинаца. Кад је оздравио, Алексије III Анђео никада то није заборавио свом блиском рођаку. Кад су Камицу заробили Бугари, цар је одмах запленио целокупну његову имовину.

Размишљања у царској палати око наследника цариградског трона прекинули су василевсови лекари које је он претходно обасуо толиким погрдама. Пошто се цар после горког искуства с неуспелим самолечењем пажљиво придржавао њихових савета и редовно узимао лекове које су му преписали, побољшање није изостало. Штетне материје почеле су да слабе и да се лагано повлаче, а свакодневна употреба лекарија полако је повратила Алексија III Анђела. Државни послови нису трпели одлагања, па је још недовољно опорављени василевс - према Хонијатовим речима једва је стајао на ногама - морао да хита у Кипселу и спрема нови војни поход.

Ипак, то није значило да се цар Алексије III Анђео сасвим ослободио невоља које му је задавала костобоља. Напротив. Отприлике годину и по дана касније, с јесени 1200. године, он се после бављења на Истоку обрео у Питији, бањи која се налазила јужно од Халкедона, града на малоазијској обали, насупрот Цариграду. Реч је о лечилишту које је било познато још за време цара Јустинијана I у 6. веку. Тамо је извесно време провео на лечењу излажући костобољно тело топлим купкама и пијући лековиту воду. Упркос лечењу, нови напад болести код Алексија III Анђела уследио је следеће, 1201, године у веома осетљивом тренутку када су се од власти одметнули поједини византијски великаши. Пошто није био у стању да сам стане на чело византијске војске која је требало да умири метежнике, стара бољка изнова га је везала за постељу и лечење. Василевс је задатак поверио својим војсковођама.

Осим поменутих Константина VIII, Константина IX Мономаха и Алексија III Анђела, још двојица ромејских царева, припадника династије Палеолога - Јован V (1341-1391) и његов унук Јован VIII (1425-1448) - боловали су од костобоље. Дука, византијски историчар 15. века, саопштава да је Јован V због гихта који му је напао ноге био прикован за кревет, тако рећи полумртав од прождрљивости, прекомерног пијанчења и раскалашног живота. О царевој болести пише и Лаоник Халкокондил, такође византијски историчар 15. столећа. Узгред, Халкокондил наводи да је и османлијски султан Бајазит I (1389-1402) боловао од костобоље.

Историчар Дука каже за Јована VIII Палеолога да је више година патио од гихта, а да су његово стање погоршавали дубока туга и потиштеност после повратка из Италије. Цареву депресију изазвали су догађаји везани за црквену унију са Римом и, нарочито, прерана смрт његове треће супруге Марије Комнине из Трапезунта. Подробније податке о василевсовој болести, која је повремено изазивала делимичну или потпуну одузетост руку и доњих делова тела, доноси шпански изасланик Перо Тафур. Он истиче да је било тренутака кад Јован VIII Палеолог уопште није могао да хода, па су га његови људи носили у столици. У Венецију је у јуну 1432. године чак стигла вест - нетачна - да је византијски цар преминуо. У ствари, василевс, који се крајем зиме толико разболео да није могао да корача, склонио се у цариградски манастир Филантропа и тамо провео четрдесет дана.

Познато је такође да је због истоветних тегоба - бољка је с годинама све више добијала на јачини - Јован VIII Палеолог био приморан да на путу за Млетке, у децембру 1437. године, прекине пловидбу и на неком пустом острву, негде између Корчуле и Задра, проведе четири дана. Чувен је догађај са његовог пута по Апенинском полуострву кад је, враћајући се из лова који је био његова велика страст, на коњу ушао у једну кућу. Али, није то урадио из охолости, него стога што није био у стању да хода.

Подаци о византијским царевима који су патили од костобоље на најбољи начин уклапају се у једну зналачку оцену ове болести. Сматра се да је сасвим тачно оно што је један уважени лекар 18. столећа изрекао на готово шаљив начин нагласивши да гихт напада „више богате него сиромахе, више мудре него смешне и да краљеве, владаре, генерале, војнике и адмирале флоте, филозофе и многе друге захвата знатно чешће”. Зна се да су многе истакнуте историјске личности боловале од гихта: Александар Велики, Атила, Осман I, Карло V, Филип II, Хенри VIII, Микеланђело Буонароти, Мартин Лутер, Галилео Галилеј, Исак Њутн, Имануел Кант, Чарлс Дарвин, Петер Паул Рубенс, Јохан Волфганг Гете, Александар Васиљевич Суворов, Ото фон Бизмарк, Стендал...