Последње недеље новембра око облакодера Хјустон центра окупило се мноштво радозналаца. Кад се појавио Алан Робер, одјекнуо је громогласни аплауз. Сви су с нестрпљењем чекали његов наступ који је неколико претходних дана уредно најављиван у новинама и на телевизији. Обучен у одело Спајдермена, он је управо почео да се пење уз фасаду вишеспратнице кад се појавило неколико полицијских аутомобила. Ален Рајт, један од инспектора, наредио је Роберу да прекине наступ. Збуњени акробата морао је да га послуша.

Чим се спустио на земљу, Роберу су ставили лисице и одвели га у полицијску станицу. Све до наредног дана није било јасно шта је то лоше Спајдермен могао да учини. Није вредело то што су полицајци признали да су погрешили и госту из Француске јавно се извинили. Објаснили су да им је неко, очигледно лажно, дојавио да Робер намерава да изведе пљачку кад се попне до врха зграде и стигне до банке. Ем су без разлога осрамотили човека, ем су окупљеним радозналцима ускратили забаву. Не виђа се Алан Робер сваког дана! А он је до сада освојио седамдесет зграда: попео се уз Ајфелову кулу у Паризу, Емпајер Стејт Билдинг у Њујорку, Сирс Тауерс у Чикагу, Таипеи 101 на Тајвану... Хјустон се једини обрукао.

Стотинак година пре него што се родио француски краљ Луј XIV (1638-1715), Катарина де Медичи и Мери Тјудор, обе прилично ниског раста, носиле су испод својих раскошних краљевских венчаница ципеле с високим потпетицама. Али, могло би се рећи да је тек Луј XIV у мушку моду увео богато украшене ципеле с потпетицама. Не само што су краљ и његови поданици на штиклама ходали другачије од осталих који су носили равну обућу, већ су схватили како су изненада постали и виши растом, па су на остале гледали с висине. Краљу се „поглед са високих потпетица” толико свидео да је донео закон који је кажњавао сваког другог мушкарца из високог сталежа уколико се усуди да носи обућу с високим потпетицама.

Сутрадан ујутру после смрти свога супруга Џека Бенија, америчког комичара, удовица Мери Бени зачула је звоно на вратима. Уцвељена жена примила је из оближње цвећаре црвену ружу. Како јој ни до чега није било, није обратила пажњу ни ко је пошиљалац, нити зашто је баш тада послао цвет. Али, сутрадан је момак из цвећарске радње поново дошао и донео једнако лепу ружу. Мери се стога упутила у цвећару да види о чему је реч. Ту је сазнала да је њен муж Џек Бени (1894-1974) цвећару платио позамашну суму новца како би вољеној Мери свакога дана у његово име даривали једну црвену ружу у знак његове вечне љубави и оданости.

Суд у Њу Делхију донео је одлуку да уклони са улица хиљаде градских аутобуса и такси возила све док не буду почели да користе еколошко гориво и престану да загађују околину. Животно окружење сад је, свакако, мање загађено, али зато су гужве у градском саобраћају постале незамисливе. Онај ко нема сопствени аутомобил, а треба да стигне на посао или у школу, принуђен је не само да се гура, стоји на једној нози, већ и да се пење, односно „качи” на аутобус...

*

Многи тврде да је „Фолксвагенова” „буба” аутомобил за сва времена. То на известан начин доказује и ова фотографија снимљена на улицама Рио де Жанеира. Власник се, очигледно, одавно одрекао ове „бубе”, али увек се нађе неко ко сматра да она може да се поправи. Точкова, истина, нема, но, ту је коњић да аутомобил превезе до аутомеханичарске радионице...

*

Возови, као и многа друга превозна средства, имају и неке мане. Једна од њих - бар што се тиче многобројних становника Индије - јесте мали број седишта. То показује и призор са железничке станице у индијском граду Патна. Они који путују на овај начин вероватно не плаћају карту. Али, свакако нису ни у прилици да носе пртљаг.

Док је била сасвим млада девојка, америчка глумица Миа Фароу спријатељила се са славним шпанским сликаром, надреалистом Салвадором Далијем. Једнога дана, Миа је саопштила Далију како је убеђена да је њен живот постао бесмислен: да је потиштена, изгубљена и без икаквог изгледа да ће се нешто променити у будућности... Дали је дуго размишљао о девојчиним мукама, а затим, нашавши спасоносно решење, позвао је на разговор. Убрзо је Миа поново дошла у Далијев атеље, пресрећна, рекавши да је његов савет био спасоносан и да сасвим другачије гледа на живот.

Шта је Дали саветовао младој глумици?

Да изује ципеле и промени им места: да леву носи на десној нози, а десну на левој.

Када је Самјуел Бекет (1906-1989), ирски књижевник, добитник Нобелове награде, написао 1952. године драму „Чекајући Годоа”, Барни Росет, оснивач издавачке куће „Гороув прес”, тешка срца је одобрио штампање књиге у хиљаду примерака. Мислио је да ће издавање Бекетове драме бити чист губитак. У почетку је заиста тако и било. За годину дана продато је нешто мање од четири стотине примерака књиге: углавном ју је откупљивао сам Бекет како би „Чекајући Годоа” поклонио својим пријатељима. А онда је на Бродвеју постављен комад. Представа се давала само шест недеља. Критичари су написали да је реч о чистој комунистичкој пропаганди... Ипак, читаоци су почели да купују књигу у којој је штампана прослављена драма... Напослетку је сумњичави Барни Росет схватио да је драму „Чекајући Годоа” продао у више од два милиона примерака.