На свету се непрекидно стварају парови жена и мушкараца, а зближавају их, пре свега, заљубљеност и полна привлачност. То су две незадрживе силе које подмећу пламен у две различите области мозга и стварају „теледириговану” привлачност. Нико још у потпуности не разуме шта се догађа у људској свести кад се нека особа заљуби, али исход је следећи: страст јој потпуно заокупља мозак, а осећање радости и стрепње утиче да измени понашање и начин размишљања.

С друге стране, сексуална страна личности притиска особу до врхунског узбуђења, као што се, уосталом, у природи догађа већ милионима година, привлачећи тела у нераздвојно клупко. Заљубљивање и вођење љубави само су први, додуше, најлепши део битисања удвоје, али тек увод у трећу фазу, која је много тежа и сложенија: одгајање деце. Јер, тек то је природно заокружење животног циклуса које предвиђа, као у некој штафетној трци, да сваки пар пламен живота пренесе сопственом потомству тако да и оно касније може да поступи на исти начин. А то је врхунско, победничко правило природе: није довољно само размножавати се, него учинити да се и потомство умножава да не би дошло до нестанка врсте.

Биолози су открили посебну хемијску супстанцу која прати везивање двоје људи различитог пола - окситоцин. А ако је заљубљивање обележено високим нивоом допамина с ниским серотонином, а сексуалност високим нивоом тестостерона, дуготрајно везивање зависи од повећања количине хормона окситоцина у мозгу.

То је хормон који добро познају неке породиље јер им се вештачки додаје да би се изазвао или убрзао порођај. Управо та супстанца изазива контракције материце, а касније подстиче стварање млека и везивање за одојче. Окситоцин се ослобађа и током оргазма, и код жена и код мушкараца.

Истраживање доктора Ларија Јанга са Универзитета Ејмори, у САД, одвијало се посматрањем понашања арвикола, малих пољских мишева, необичних животињица које су у свету сисара познате као редак пример брачне верности током читавог живота. Парење не наступа једноставно: да би за то била потпуно спремна, женки је потребно око 24 часа да борави и кокетира пред мужјаком. Другим речима, неопходно јој је време да би се „загрејала”. Али, кад се парење догоди, ови мишеви заснивају сталну заједницу, више не траже друге партнере и постају пажљиви и брижни родитељи. Чак и кад мужјак угине, женка остаје верна удовица.

Доктор Јанг је открио да у мозгу ових мишева, и мужјака и женки, постоје мождани појасеви с мноштвом рецептора (пријемника) за окситоцин и вазопресин. А управо је то хормонални склоп који одређује стварање сталног (брачног) пара. Још једна проба направљена је проучавањем друге врсте мишева, планинских који су блиски рођаци пољских: они су генетски 99 одсто исти, али се ипак понашају на сасвим супротан начин. Нимало их не занима стална заједница, а њихове сексуалне везе су „само на једну ноћ”.

Са та два потпуно супротна узорка изведени су бројни огледи. На пример, верном пољском мишу заустављен је доток окситоцина и вазопресина (сузбијањем одговарајућих гена) и они су убрзо постајали слични својим планинским рођацима. И обрнуто: убризгавајући планинским окситоцин и вазопресин, мењало се њихово понашање и они су показивали све већу наклоност ка само једном партнеру.

Неки други огледи рађени на сисарима изнели су на видело још неке занимљивости: на пример, кад се овцама и женкама пацова заустави природно доток окситоцина, оне одбацују своје младунце. Такође, ако се младој и још невиној женки пацова убризга окситоцин, она прилази туђем младунцу и почиње да се понаша заштитнички, као да је она права мајка. Стога одузимањем или додавањем окситоцина може да се утиче на неке врсте понашања као што су моногамија или вишегамија. Зашто се то догађа?

Будући да је овим огледима отворена сасвим нова област, још много мора да се истражује. Засад могу да се износе само претпоставке о извесним инстинктивним поступцима. Доктор Јанг сматра да у мозгу, не само мишева, постоји механизам који подстиче одређену врсту понашања, а на који утичу управо поменуте супстанце: оне надражују неке мождане пријемнике и производе осећање задовољства, испуњености. Самим тим изазивају жељу да се такво осећање продужи. Сличан механизам доводи до зависности од дроге, само што је у том случају заслужна друга супстанца, неуротрансмитер допамин који побуђује делове мозга задужене за осећај задовољства изазивајући сталну потребу за наградом у виду опијата.

Ова истраживања показују како генетика, то јест, наш урођени биолошки „програм”, утиче и мења понашање појединца, а све захваљујући различитости мождане грађе и мањем или већем присуству рецептора, хормона, неуротрансмитера и других супстанци. А ако су мишеви, пацови и овце толико осетљиви на присуство окситоцина и вазопресина да чак мењају своје сексуалне навике, шта тек рећи за човека? На њему не могу да се изводе огледи, али се намеће помисао да и људска врста „ради” на сличан погон.

Кад престаје заљубљеност? То је тешко рећи. Нека истраживања дошла су до закључка да фаза романтичне заљубљености траје, у просеку, годину-две. У неким случајевима и три и више година. Касније се та снажна осећања полако стишавају, али зато се јавља једно чвршће и смиреније: кад се скину „ружичасте наочаре”, почињу да се примећују и мане партнера, поготово после извесног времена заједничког проживљавања свакодневице. За неке то може да буде почетак кризе, пресудан тренутак. Тада почиње да се воли особа онаква каква је стварно, а не само каква нам се чинила у време заљубљености, кад се „не виде” недостаци. Страст сплашњава, али се зато ствара потпунија љубавна веза коју чине многе друге ствари, пре свега осећај да је удвоје добро, да једно на друго у свему могу да се ослоне.

Да би се то остварило, још у фази заљубљености мора да постоји „семе” каснијег разгранатог стабла: дакле, и страст, и љубав, и пријатељство и разумевање да би касније овом списку било придодато и поштовање, високо мишљење о особи с којом делите живот, што је пресудно за дугогодишње опстајање везе. Истраживање које су психолози са Универзитета Тексас у Остину, САД, спровели са 168 парова а трајало је десет година показало је да разумевање између партнера помаже учвршћивању међусобних односа и превазилажењу тешких тренутака. Узавреле страсти, приче као из љубавних романа, обично се брзо и завршавају уколико у њих нису уткани и други чиниоци који заљубљеност претварају у љубав. Слом најчешће доживљавају бракови који почињу лудом заљубљеношћу и краткотрајним забављањем.

Љубав је мало смиреније осећање од страсти, али то је, у суштини, оно што пар прати кроз највећи део живота. Који су то, по мишљењу психолога, састојци који омогућавају да се дуго ужива у заједничком животу? Па, на пример, смисао за хумор и склоност ка забави. Нека шала може да разреши тренутке несклада, а заједничко смејање најбоља је брачна терапија.