Свети Јован, епископ Шангаја, Западне Европе и Сан Франциска, био је човек молитве: мисионар, чудотворац, хранитељ гладних, исцелитељ болесних, учитељ, добротвор... У Паризу су га називали Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се... У ствари, свети Јован Шангајски, проглашен за свеца 1993. године, последње четири деценије свога живота није ни спавао.

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући никада нису запоставили. Познати по побожности, сину су на крштењу дали име по светом Михаилу. Још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља. Био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

Дечак Михаило Максимовић није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес, а његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Много година касније епископ Јован ће записати:

Михаилов отац био је важна личност - челник племства, а стриц ректор Кијевског универзитета. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету. Дипломирао је четири године касније...

Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић кренуо је у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али, нешто сасвим друго пресудно је, изгледа, утицало на живот младог Мише. У Успењској цркви у Харкову чувале су се чудотворне иконе, а у гробници је почивао чудотворац, архиепископ Мелентије Леонтович. А свети Мелентије узео је на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу. Потоњи владика Јован и сам је четрдесет година успевао у истом подвигу ноћног бдења никада се не спустивши на кревет. Поред осталог, унапред је знао и час сопствене смрти...

У време грађанског рата у Русији млади Јован Максимовић са породицом се обрео у домовини, у Србији. У Београду је најзад, по давнашњој жељи, уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног, сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине, а затим би заузимао место на плочнику. Београђани су најрадије од Михаила куповали новине. Нико није ни слутио да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. Док су други колпортери, вичући из свег гласа, обилазили београдске кафане, Миша би мирно стао на плочник и новине би плануле.

У то време, 1924. године, руски владика Антоније постао је поглавар Заграничне цркве (Руске цркве ван отаџбине) и у Руској цркви у Београду сам митрополит произвео га је у чтеца. У Миљковом манастиру код Свилајнца замонашио се 1925. године узевши име Јован, према свом славном претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Тек ту су, први пут, и други сазнали са његов чудесни начин живота...

Иначе, Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић који је ђацима често понављао: „Децо, слушајте оца Јована јер је он анђео Божији у људском обличју.”

И заиста, ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. За време часа, нарочито кад је испитивао, отац Јован одлазио је у клупу ђака који је требало да одговара за оцену. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. Мислећи да отац Јован спава, ђак би причао шта је и колико знао, али отац Јован би се тргао и рекао: „Што само глупости говориш? Врати се, сине мој, на постављено питање...” Често је звао ђаке код себе и тада би им рекао да скину кутију са ормана. То су били пакети које је као испомоћ сам добијао. Али, он их није отварао, већ су то чинили ђаци и служили се на радост оца Јована. Ноћу би ишао између кревета: намештао је деци јастуке и прекриваче, а уколико би осетио да неко теже дише, кашље, или има температуру, помогао би ђаку да се обуче и сместа га одвео у амбуланту. Другим речима, отац Јован био је деци у битољској Богословији и отац и мајка. Анђео чувар.

У Битољу се одмах прочуо као добротвор и доброчинитељ. Волели су га људи свих вера, православни и католици, муслимани, Јевреји... Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. И тамо је био неуморан. Кад му је једном приликом нога, услед стајања, толико отекла да му је живот висио о концу, сместили су га у болницу. Изашао је из болнице без дозволе и отишао право у цркву: одржао је цело бдење, а оток је нестао. „Како је тешко отргнути се од молитве и вратити се земаљским стварима!”, говорио је често епископ Јован Максимовић. Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се хладном водом. Никада није одлазио ни у госте. Тамо где треба једноставно би се појавио, понекад и у необично време - усред ноћи.

Патио је због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Важио је за исцелитеља и, што је такође важно - бесребреника.

Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици.

У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу. У Николајевској цркви у Сијетлу 19. јуна 1966. године (по старом календару) служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом... Ту је уснио за овај свет и тако завршио свој чудесни, натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. На дан смрти пратио је чудотворну икону („Курскаја - Коренаја”), икону Пресвете Богородице. Пред њом се и упокојио. Тада су га положили у постељу први пут после четрдесет година.

Шест дана лежало је његово тело а да се нимало није осећало, као ни касније, 1993, када је ковчег поново отворен. Опело епископу Јовану у цркви Пресвете Богородице радости свих тужних у Сан Франциску трајало је чак седам сати. Године 1993. онај који је на себе узео најстроже покоре, добри и љубазни пастир, утешитељ и мисионар, васпитач омладине, пун благости богослов и зналац тајни проглашен је за свеца.