Новелу „Божићна песма” енглески писац Чарлс Дикенс објавио је у децембру 1843. године после неуспеха претходног романа.

Дикенсова најпознатија прича о Божићу почиње на Бадње вече у кући богатог, похлепног и шкртог господина Скруџа. Он најбоље сам говори о сопственој нарави: „На Божић нисам срећан, па не могу себи да приуштим ни да друге чиним срећнима.” Ипак, те ноћи догађа се чудо. Господина Скруџа посећује напаћени дух његовог пословног ортака Џејкоба Марлија који најављује долазак три духа заредом: духа Божића прошлости, Божића садашњости и Божића који ће тек наступити... Господин Скруџ схвата да је пропустио да буде срећан, схвата колико је током живота унесрећио друге, а види гроб како га спремно чека уколико се не промени... Ујутру, на Божић, Скруџ се буди као сасвим други човек... Постаје племенит.

Према Дикенсовој новели снимљено је неколико играних филмова, најпре један неми филм, у црно-белој техници и у боји. Постоји и „Дизнијева” верзија ове приче, „Микијева божићна песма” из 1983. године: господина Скруџа „игра” онај коме ова улога најбоље и пристаје - Баја Патак.

Јован Јовановић-Змај, књижевник, лекар, илустратор и уредник часописа „Невен”, 1900. године објавио је трећу збирку песама под називом „Снохватице”. Збирка је објављена у Сремским Карловцима, а Змај је објаснио назив свога дела:

„Прво да кажем шта значи та реч снохватице коју разни критичари сваки на свој начин тумаче, ал’ ниједан не погоди права јој смисла. Тим сам именом назвао ове песме које су само прошле кроз моју душу, које сам мање-више запамтио из ране и најраније младости своје, те их сада као у сну хватам.”

Међу Змајевим песмама из „Снохватица” била је и једна чији наслов гласи: