То је историјска поставка „Хогара Страшног“, али осим тога, у стрипу нема више ничег веродостојног.

С друге стране, цивилизација какву су Викинзи познавали није се много разликовала од данашње. Људи који су путовали на посао и с посла нису били задовољни саобраћајем кад год би закаснио јутарњи брод. „Инфлација”, „прогрес” и „порез” биле су безобразне речи. Од брзе хране брзо су настајали и поремећаји у варењу. Локалној „гаражи” требало је отприлике једнако времена да вам среди „кола” и једнако вам је папрено наплаћивала услугу.

Хогар Страшни је, према томе, послован човек, истина, мало неодговоран тип који се бави послом пљачкања уместо да продаје полисе осигурања. Уместо да хвата воз за посао у 8:09, он јури на лађу која креће у 8:09. Он није од људи који ће сваког јутра скочити из кревета. Жестоко пљачка, жестоко и прославља, тако да напросто није скројен за живот од девет до пет.

Путовања су пратећа повољност Хогаровог занимања. Пошто је Викинг, он може да иде у Арабију, на Северни пол или у Америку. Исто тако уме и да се изгуби, и то врло често чини. Посећује Париз, Рим и Лондон, а кући доноси переце и шпагете уместо драгуља, свиле и зачина. Ако Хелга има среће, пође с Хогаром на службени пут и кад он заврши са освајањем Европе, убаце у програм и мало шопинга и разгледања. Као вођа своје храбре посаде, Хогар одлази у посете изгубљеним градовима и монолитним споменицима древних цивилизација, али више га занима да ужива у лепотама међународне кухиње него да разуме велика чуда света.

Хогар је прождрљивац. Хелга стално покушава да му поправи навике у вези с јелом тако што га тера на дијету и покушава да га храни џигерицом, што чини отприлике четири пута годишње. Хогар је за све ове векове изгубио око 300 килограма, али је набацио неких 350.

Јунак је у борби, диван муж и отац код куће, а његове муке јесу грађа на којој се милиони читалаца свакодневно поистовећују с њим.

Свако од нас сања да освоји царства и подигне споменике, али је исто тако суочен са свакодневним пословима као што су изношење смећа или навикавање пса на понашање у кући. Хогар је доказ да се за последњих хиљаду година у животу обичног човека није много тога променило. Храна, спавање и одлазак на посао и даље су нам првенствена брига. Прикупљање храбрости да се суочимо с новим даном, да изађемо и убијамо исте змајеве, захтева издржљивост једног Викинга. Кад видимо да се моћни ратник као што је Хогар враћа из своје дневне битке избушен стрелама, некако се осећамо боље. Јад и беда воле друштво и траже саосећање, па тако ми саосећамо с њим, као и он с нама, само што он нас и засмејава.

Витезови су виша класа ратника од просечног Викинга и Хогар према њима осећа извесно страхопоштовање. Они живе у замковима и носе скупље оклопе. Иако су непријатељи, разговарају као цивилизована господа. Додуше, витезови у „Хогару” мало су промашили време нашавши се у раздобљу Викинга. Наиме, тек много касније, ратници ће носити најмодернију гвоздену опрему за битку. Пошто му није суђено да буде освајач и деспот, Хогар је задовољнији с боцом средњовековног пива него са одговорностима које доноси краљевство. Он је неуспешни вандал с цртом пацифисте. И увек је спреман да прети, али не и да претње спроводи у дело.

Ако неко и страда, онда је то обично сам Хогар. Природа прави хаос у Хогаровом животу. Тероришу га змајеви, китови и џиновска крилата створења. На пример, никада није убио ниједног змаја. Он је још тада схватио да су змајеви угрожена врста и пре се свађао с њима него што је канио да их искорени. Смањење змајевске популације никако му није ишло на руку јер они му чине живот узбудљивијим.

Олује и мећаве прете му док плови морима. А киша и магла редовно могу да се очекују кад освајате Енглеску. Хогар никада у срцу није био човек природе. Не занима га тајанствена лепота природног света. Он само воли сунчан дан, поветарац и пропупело цветно поље.

Магија је наука која влада Хогаровим светом. Вилењаци, гоблини и једнорози били су уобичајени у викиншко доба једнако колико и роботи, киборзи и клонови у наше. Чаробни напици били су љубоморно чувана тајна баш као и тајна формула „кока-коле”. Хогар разуме необјашњене феномене подједнако мало као ми начин на који раде рачунари.

Хогарова највећа невоља у животу јесте то што он одбија да поверује да су недаће увек иза ћошка. Тврдоглавост је једна од његових најјачих особина. У свету где се чини да је све увек окренуто против њега Хогар истрајава с бандоглавим самопоуздањем и кратким памћењем.

Хогар је пун мудрости. Наравно, нисте морали много да знате да бисте били мудрац у мрачном средњем веку. Хогарове лекције за Хамлета обично су бапске приче у које не верује чак ни Хелга. На какву год дубоку истину наиђе, он се о њу саплете. Он никада није надмен, него увек искрен, трезвен и, изнад свега, смешан док брбља. У „Хогару” та кућна идеологија даје стрипу квалитет мудрости „исклесане у камену”.

Ако постоји нека реченица која сажима Хогаров поглед на живот, онда је то: „Добио сам своје.” Дик Браун верује да та филозофија одражава основну потребу људске природе.

„Сви се упињемо да добијемо оно за чим жудимо”, каже он. „Људско биће поприми неки диван сјај кад први пут додирне нешто што тако жарко жели.”

Такав је Хогар - скромно амбициозан. Његова једноставна радост је готово поетична.

„Није то стрип о неком тамо Викингу”, брани га његов творац, „већ о сањарењу Викинга.” О вечитом сањарењу искрене душе.