Правила о наслеђивању, било владара, било великаша, мењала су се кроз векове и кроз различите земље. У раном средњем веку нису била сасвим тачно одређена. У многим земљама тог времена смрт готово сваког владара или великаша (краља, грофа, великог кнеза...) била је праћена борбом између његових наследника. Ове борбе утолико су биле чешће уколико је поступак наслеђивања био сложенији. Да ли покојника наслеђује најстарији члан породице (братства), најстарији брат или најстарији син? Која је улога жене у наследству? Да ли можда зет има наследна права? Свака држава и свако доба имали су другачије одговоре на ова питања.

У старом Риму, претходнику Византије, никада није тачно утврђен начин наслеђивања покојног владара. У суштини, сукобљавала су се начела наслеђа „према способностима” са наслеђем према родбинским везама. Владара који је носио званични назив принцепс, или август, најчешће је наслеђивао син, рођак или усвојени члан породице. Међутим, у појединим раздобљима, а посебно у 3. веку „војне анархије”, цареве је смењивала и одређивала војска. Обично би легионари неког успешног војсковођу проглашавали за цара док је претходни убијен у завери или у бици с побуњеним легијама.

У Византији се подразумевало да је цар (василевс) изабраник неба, као и најспособнији управник царства, што је значило и да Бог може да промени мишљење, односно, да цар може бити и збачен ако се покаже као неуспешан. У току 1000 година историје царства двадесет и девет царева завршило је насилном смрћу у разним заверама.

На истоку Европе дуго је у средњем веку важило наслеђивање по начелу сениората (главни наследник је најстарији члан породице, братства - обично брат преминулог), а не по захтеву примогенитуре (наследник је најстарији син претходног владара). Наслеђивање према сениорату примењивало се у раном средњем веку у многим земљама. Најдуже се задржало у Кијевској Русији што је на крају довело до распада централне власти и до готово сталних грађанских ратова између десетина руских кнежевина. Тако је велики кнез Всеволод, звани Велико гнездо имао чак дванаест синова и сваком је оставио по једну кнежевину. Након смрти владара (великог кнеза) у Кијеву, престо би, у начелу, наслеђивао покојников најстарији брат.

И на западу Европе требало је времена да примогенитура у потпуности буде усвојена. Држава је дуго сматрана личним поседом владара који је по својој, доброј, вољи могао да је дели синовима на парчиће или оставља кћерима у мираз. Из таквих подела често су израстале обласне династије које су понекад постајале тако моћне да су угрожавале и саму краљеву власт - попут бургундских војвода у Француској 15. века. Власт је често била на врху мача. Вилијам, гроф Нормандије, 1066. године искрцао се на тло Енглеске и у бици код Хестингса не само поразио и убио краља Харалда, него и освојио престо и основао нову династију. Слично њему, викиншки пустолов Роберт Гискард освојио је краљевство Сицилије.

Преотети престо насилним путем није било увек мудро. Бар не на дужи рок. Хенри, војвода од Ланкестера, збацио је 1399. године и убио свог рођака, слабог енглеског краља Ричарда II Плантагенета и крунисао се за краља. То је платио Хенријев унук - Хенри VI - кога је свргнуо и убио његов рођак Едвард IV од Јорка тврдећи да су његова права на престо легитимнија него код породице Ланкестер. Уследио је грађански рат у Енглеској (Рат две руже) у коме су се узајамно потпуно искорениле обе сукобљене династије.

Породица Хабзбург била је посебно позната по добро склапаним браковима који су јој, мало-помало, омогућили да поседује „половину Европе” - од Чешке, преко Шпаније и Холандије - и да њени чланови доспеју чак и до царског положаја.

У начелу, за земљу је било опасно да краљ умре без мушких наследника. Безбројни ратови средњег века, али и модерног доба, водили су се због наслеђа престола.

Познато је да је Стогодишњи рат у 14. и 15. веку између Енглеске и Француске отпочео као спор око наследства пошто се угасила директна мушка линија француских краљева из куће Капе. Од тога доба у Француској је проглашен важећим такозвани салијски закон према коме жене нису могле да наследе нити да пренесу права на наслеђе француског престола. Ово правило настало је, у ствари, из потребе тадашњег владара, краља Филипа V, да оправда своје право на престо и није важило ни у једној другој европској земљи. Енглески краљеви из куће Плантагенет сматрали су да имају веће право на француски престо него чланови француске владарске породице Валоа, па су деценијама водили ратове по Француској.

Поред Стогодишњег рата, најпознатији су и најзначајнији ратови за шпанско наслеђе и за аустријско наслеђе у 17. и 18. веку који су уследили након изумирања мушке линије породице Хабзбурга у Шпанији, односно, у Аустрији.

Престо често није наслеђивао баш онај који је имао највише права по родбинској линији, него онај који је успео да обезбеди себи највећу политичку и другу подршку. Након протеривања династије Стјуарта у Енглеској, Георг I од Хановера изабран је 1714. године за краља Велике Британије под именом Џорџ I - иако је у том тренутку педесет и седам особа, живих и здравих, имало већа династичка права на британски престо од њега. Али, сви они били су католици, а Британци су желели протестанта.

Занимљиво је, такође, да су у модерно доба готово у свим земљама, посебно у новим монархијама у Европи, завладале немачке племићке куће: у 19. веку владари Британије, царске Русије, новијих балканских монархија (са изузетком Србије и Црне Горе) и других земаља углавном су, по мушкој линији, потицали из немачких породица.

Ипак, и данас има спорова око питања ко би требало да наследи престо и ко је, заправо, глава неке владарске породице или породице која је некада владала. Тако ни шпански краљ Хуан Карлос Бурбонски није без „противкандидата”. Такозвани карлисти тврде да постоји друга, старија грана шпанских Бурбона - названа по претенденту принцу Карлосу - која би теоријски, према правилима примогенитуре, имала већа права на престо него садашњи шпански краљ.

Спор око првенства у наслеђу води се и између потомака бивше руске краљевске куће Романов (тачније, Холштајн-Готорп-Романов) која је још пре једног века изгубила власт у Русији. Наиме, глава куће Романов по мушкој линији принц Владимир Кирилович, који је умро 1992. године (иначе праунук руског цара Александра II) није имао мушких потомака, па је права на наслеђе руског царства оставио својој кћерки Марији Владимирновој. Марија се удала за немачког принца из куће Хоенцолерн. С њим има сина Георга кога је прогласила за наследника руског престола (наравно, само у теорији). Међутим, други мушки потомци царске породице Романов, којих има више од педесет, дигли су глас и траже да се за поглавара породице прогласи један од њих, а не нека жена. Тако већина чланова породице Романов признаје за главу куће и теоријски наследног руског царског престола принца Николу Романовича Романова рођеног 1922. године. Занимљиво је да је овај принц, поглавар куће Романов, унук Милице Петровић Његош, кћерке црногорског краља Николе, која се 1889. године удала за руског великог кнеза Петра Николајевича Романова.

Потомак краља Николе Његоша јесте и садашња глава италијанске краљевске породице Савоја који се зове Виторио Емануеле (рођен 1937. године). Он је син последњег италијанског краља Умберта II. Краљ Никола Петровић Његош, који је своје кћери удао по европским дворовима, предак је још тројице бивших владара: престолонаследника Александра Карађорђевића (Србија), принца Николе Његоша (Црна Гора) и бившег бугарског цара и некадашњег премијера ове земље - Симеона Саксобуршког.

У средњовековној Србији, као и у Русији, у почетку је, изгледа, владало начело сениората. Тако се синови рашког великог жупана Уроша I један за другим мењају на власти у току 12. века: Урош II, па Предислав, онда Белош и, на крају, Деса. Стефан Немања одступа од старих правила и, по византијском узору, за наследника бира најпогоднијег (или најспособнијег), а не најстаријег сина, односно, средњег сина Стефана, а не прворођеног Вукана. Ово је изазвало рат међу браћом.

Након 1200. године у реду наследства у Србији опажа се борба између домаћег сениората и византијске институције савладара, то јест назначених будућих наследника престола. У Србији су наследници извесно време добијали власт у Зети. Браћа и стричевићи често воде међусобне ратове, а понекад ратују и синови са очевима, онако као и угарски Арпадовићи, савременици Немањића. Од десет владара из куће Немањића половина је била збачена са власти. Од смрти краља Стефана Првовенчаног до краља Милутина сви су насилно изгубили власт. Тако се краљ Драгутин побунио против свога оца краља Уроша кога је и поразио, али је неколико година касније и сам морао да уступи престо брату Милутину. Милутин је био опрезнији, па је успео да се одржи као краљ до краја живота. Додуше, цена овога било је ослепљивање рођеног сина - Стефана Дечанског - као и рат за наслеђе који је покренут одмах након Милутинове смрти између три претендента на престо - Константина, Владислава и Стефана Дечанског. Победио је овај последњи тврдећи да му је сам Бог помогао вративши му вид. Ипак, Стефанова судбина била је вероватно најтрагичнија међу Немањићима. Он је остао полуслеп после неуспешне побуне против оца да би десетак година касније изгубио престо и главу пошто га је поразио син Душан.

Након изумирања Немањића кнез Лазар стекао је првенство међу српским великашима борбом и угледом, али и династичким везама с претходном владарском лозом преко жене Милице, која је била потомак Стефана Немање преко његовог најстаријег сина Вукана.

Кнез Лазар и Милица имали су способну и даровиту децу. Лазарев најстарији син и наследник, незаборавни деспот Стефан Лазаревић, градитељ је средњовековног Београда, државник, даровит писац. Колико је познато, кнез Лазар и Милица имали су најмање пет кћери и два сина: поред Стефана, имали су и Вука који је, као и његов отац, страдао од турске руке.

Све Лазареве кћери биле су удате за владаре суседних земаља или моћне великаше: Мара за Вука Бранковића, господара Косова, Драгана за бугарског цара Ивана Шишмана, Теодора за мачванског и хрватског бана Николу II Горјанског, Јелена за Ђурђа Балшића, господара Зете, а касније за Сандаља Косачу, господара Хума (Херцеговине). Најмлађа, Оливера, била је „жртвована” након Косовске битке и послата у харем турског султана Бајазита I „како би било спасено стадо христоимено”.

Марино и Јеленино потомство може да се прати током дужег раздобља. Животи њихових потомака чине историју српских, па и јужнословенских земаља у време огорчене, и најчешће безуспешне, борбе за одбрану од Турака.

Марин син и унук кнеза Лазара и Милице деспот Ђурађ Бранковић имао је са својом женом Јерином најмање седморо деце и бар десет нама познатих унука. Указаћемо само на неке везе које су Бранковићи успоставили, нарочито након пада српске деспотовине, путем којих су постали преци многобројних европских племићких породица.

Лазар, син деспота Ђурђа, који је и сам био српски деспот од 1456. до 1458. године, у најтрагичније доба српске историје, пред коначни пад српске државе оженио се 1446. године Јеленом Палеолог. Занимљиво је да су се у овом браку деспота Лазара и Јелене поново састале две линије које потичу од синова Стефана Немање. Јелена Палеолог била је далеки потомак краља Стефана Првовенчаног (у деветом колену), а њен муж Лазар Бранковић, преко прабабе Милице, далеки потомак старијег Немањиног сина Вукана (у осмом колену).

Из брака Лазара Бранковића и Јелене Палеолог рођене су три кћери. Као и многи други потомци деспота Ђурђа Бранковића, ниједна од три кћери деспота Лазара није имала срећан живот. Као да је усуд српске деспотовине пратила и трагедија у самој породици деспота Ђурђа.

Најстарија Јелена (или Јелача, или Марија) удала се са само 12 година за човека у чијој су се судбини стекле историјска несрећа средњовековне Србије и средњовековне Босне. Био је то Стефан Томашевић, последњи владар слободне Србије (српски деспот у току само два месеца), кога су Турци погубили као последњег краља Босне (1463. године). Јелена је остала удовица са само 16 година. Више се није удавала.

Две друге кћери Лазара Бранковића оставиле су потомство у италијанским племићким породицама све до наших дана.

Кћи Ирина удала се за Јована, сина великог албанског и балканског јунака Ђурђа Кастриота - Скендербега. Јован је у Италији носио титулу - војвода ди Сен Пјетро ди Галатина. У том браку рођен је син по имену Феранте који се презивао Кастриота Скендербег. Он није имао мушке деце, али је оставио кћерку Ирину-Марију која се удала за Пјетра Антонија, принца од Бисињана, из породице Сансеверино. Потомци из овог брака припадали су италијанским и немачким племићким породицама: Ди Капуа, Пињатели, Даренберг, Виндиш-Грец, Урсел и Де Лин.

Најзад, трећа кћерка деспота Лазара Бранковића и Јелене Палеолог звала се Милица (вероватно по прапрабаби), а удала се, 1463. године, за грофа Леонарда III од Санта Мауре, из знамените породице Токо. Ти грофови, пореклом из Напуља, владали су на острвима Кефалоније у Егејском мору. Венчање је одржано у Дубровнику, 1. маја 1463. године - деценију након трагичног пада Цариграда. Младожења није био присутан, него је венчање обављено преко представника. Забележено је да је невеста, којој је било једва четрнаест година, добила мираз у бисерима, драгом камењу и злату у вредности од девет хиљада дуката. Милица није дуго живела. Умрла је на порођају, са шеснаест година, оставивши једног сина, Карла III Тока. Породица Токо је опстала све до 20. века. Миличини потомци припадали су италијанским породицама Каваниља, Карачоло - војводама од Сан Вита, Колона и Дентиче.

Поменућемо још неке потомке Бранковића. На пример, Марија, унука деспота Ђурђа Бранковића а кћи Стефана Слепог, удала се у чувену италијанску породицу Палеолог-Монферато која је водила порекло од византијских царева Палеолога. Њен муж звао се Бонифације V маркиз од Монферата. Брак је склопљен у јулу 1485. године посредством, и на заузимање, немачког цара Фридриха III који је лично присуствовао венчању. Марија је у браку била само осам година. Синови из овог брака Гиљелмо IX и Ђанђорђо Себастијан били су последњи мушки чланови породице Палеолог-Монферато. По женској линији, наслеђе породице Палеолог-Монферато прешло је посредством Маријине унуке Маргарете и њеног мужа Федерика II Гонзага на још чувенију породицу војвода од Мантове. Ова породица била је у блиском сродству с највишим владарским кућама у Европи као што су: Лорен, Невер, Хабзбург и друге. По овој линији, и цар Франц I (умро 1765. године), ожењен аустријском царицом Маријом Терезијом Хабзбург, потомак је у 11. колену Вука Бранковића и Маре Лазаревић. По истој линији, аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд, убијен у Сарајеву, био је потомак у 17. колену кнеза Лазара Хребељановића. Да ли је Гаврило Принцип могао и да сања, оног кобног видовданског јутра, да је његова жртва, надвојвода Франц Фердинанд у ствари директни потомак видовданског јунака са Косова - кнеза Лазара?

Посебно су бројне везе по Европи које су успостављене браковима пет кћери Јована (умро 1502. године), последњег деспота из куће Бранковића, и његове жене Јелене из куће Јакшића. Јован је носио титулу деспота заједно са братом Ђорђем који се замонашио као монах Максим и постао митрополит Београда. Јован се храбро борио против Турака више пута продирући са војском преко Саве и Дунава, у Србију и Босну. Јованове кћери поудавале су се по целој средњој и источној Европи, од Пољске и Украјине, преко Молдавије до Влашке и Угарске.

Ближе нашем простору, деспоти Бранковићи могу тако да се рачунају и међу претке познатих угарско-хрватских великашких породица Зринских (Зрињи) и Франкопана (Франгипани). Наиме, једна од кћери деспота Јована, која се звала Марија, удала се за грофа Фердинанда Франкопана. Њихова кћи Катарина Франкопан удала се за чувеног хрватског бана и угарског јунака Николу Зрињског (Миклош, гроф Зрињи), који је херојски погинуо у одбрани Сигета од Турака 1561. године. Из овог брака потиче и последњи Зрински - бан Петар IV, коме је 1621. године одрубљена глава због побуне против Хабзбурга.

Јелена (још једна од бројних Јелена из српске историје), друга кћи деспота Јована, била је удата за Петра IV Рареша, господара Молдавије (1527-1547). Из овог брака потекао је низ молдавско-влашких господара из породица Лапушњеану, Чобан Басараба, Мохила као и пољских великаша и кнежева Потоцки, Јаблоновски, Сапиеха...

Трећа кћи деспота Јована звала се Хана (умрла 1578) и била је удата два пута у тадашњој Пољској. Први муж био јој је Федор, волински маршал из чувене породице Сангуско, с којим је имала и сина Романа Сангуско - он је био и војвода вроцлавски и литвански ратни атаман. Роман је у петом колену био предак Станислава I Лешчинског, краља Пољске, чија се прелепа кћи Марија Лешчинска удала за Луја XV од Бурбона, краља Француске. По овој линији, и последњи француски краљеви из куће Бурбона били су потомци Бранковића, односно, Немањића.

Четврта кћерка деспота Јована, по имену Марија Магдалена, такође је била удата за пољско-литванске великаше. Њен први муж био је кнез Александар Чарторијски, волински војвода и потомак литванско-пољских и украјинских владара из куће Јагеловића. Као њени потомци могу да се наведу кнежеви Вишњовјецки, Чарторијски, Сапиеха, Шимковић и други.