Телевизијске потребе

На странама 8. и 9. Статута Радио-телевизије Београд из 1974. године између осталог писало је и ово:

„Телевизијски центри у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији имају за циљ задовољење телевизијских потреба радних људи и грађана наше земље путем телевизијских програма који су усмерени следећим друштвеним циљевима - развијању и продубљивању социјалистичких самоуправних односа на основу интереса радничке класе, односно, радних људи у удруженом раду; развијању и продубљивању делегатског система и принципа слободне размене рада; јачању братства и јединства и равноправности народа и народности у СФРЈ, њиховом међусобном упознавању и развијању међусобне повезаности њихових животних интереса, афирмацији вредности и тековина народноослободилачког рата и социјалистичке револуције, јачању одбрамбених способности земље и самозаштите друштвеног поретка на основама самоуправљања...”

Замка за шкртицу

Међу својим најближим пријатељима акробата Хари Худини (1874-1926) био је добро познат као шкртица. Нарочито је волео да се изгуби из ресторана онда када је требало да плати рачун. Једном приликом, после ручка у некој крчми, пријатељ глумац упитао је Худинија да ли је расположен да му покаже нови трик. Худини је сместа пристао.

- Спусти шаке на сто и окрени дланове према столу - наредио је глумац и Хари га је послушао. Овај је затим на Худинијеве шаке ставио две чаше пуне воде.

- Ми сад одосмо, а ти види како ћеш да шмугнеш а да не платиш рачун! - рекли су пријатељи излазећи из ресторана.

У јабуци живе џинови

Једно од најновијих истраживања спроведених међу Њујорчанима дало је занимљиве резултате. Иако статистичари тврде да око милион становника Велике јабуке има или вишак килограма или се сврставају у изузетно дебеле особе, изгледа да они тога нису свесни. Штавише, две трећине Њујорчана тврде да њиховом изгледу ништа не фали. Један одсто дебељуца чак мисли да има мањак килограма, шеснаест одсто каже да су „таман како треба” док само четрдесет два одсто изјављује да би можда могли да скину који килограм.

Крајем 2003. године двадесет одсто Њујорчана сврставано је у људе с вишком килограма, тај број попео се 2004. године на двадесет два, ове године очигледно ће бити још виши. Иако лекари већ говоре о правој епидемији гојазности, изгледа да сами Американци или не маре за вишак сала или верују да им оно лепо стоји.

Улица незгодног имена

Откако сам се с породицом пре четири године преселио у улицу Дикс, непрестано доживљавам непријатности, објашњава Мајкл Фиск. Временом сам схватио да и други становници ове лосанђелеске улице пате што живе у крају који носи тако двосмислено име. Када сам, прикупивши потписе више од половине људи који живе у Диксу, поднео захтев да се улици промени име, у општини нисам наишао на разумевање. Ако се не буне они из Китса или Норме, оближњих авенија, шта нама смета што живимо у Диковој улици? Да, али... Китс и Норма обична су лична имена, а Дик у енглеском има и друго значење. Коме није јасно, нек пита.

Срам вас било!

„Апорт” је требало да буде забавна емисија и нико од одговорних на британској националној телевизији (BBC) није мислио да ће изазвати толико огорчење гледалаца. Наиме, један од уредника позвао је у студио Ени Клејтон, дресера, која је псе луталице, покупљене с улице, пред камерама требало да научи одређеним триковима. У томе не би било ничег увредљивог да тема емисије није била: ако можеш да увежбаш пса, зашто не би и мушкарце? Још у току емисије телефони у Би-Би-Сију усијали су се од позива гневних гледалаца. Емисија „Апорт”, која је требало да прерасте у серију, сместа је скинута с програма.

Опера није трилер

„Филмска драма, то је прави живот из кога су исечени досадни делови”, тврдио је славни британски филмски редитељ Алфред Хичкок (1899-1980). На питање зашто никада није поставио ниједно оперско дело, редитељ „Психа” је одговорио:

- Па, после другог чина сви главни јунаци свакако би били поубијани. Ко би онда остао да пева?

Обожаватељка

„Маестро, будући да нисам у стању да напишем оно што могу да вам кажем у четири ока, будите вечерас у позоришту 'Ла Скала' у ложи број девет док на програму буде ваша опера. Чекаћу вас с нестрпљењем у срцу. Ваша Тајна Обожаватељка...”

Када је славни италијански композитор Ђоакино Росини (1788-1860) добио ово писмо, сместа је почео да се припрема за вечерњи излазак у оперу. Ставио је чак и перику да би изгледао млађе. Чим је стигао, управник позоришта саопштио му је, онако узгред, да је ложу број девет закупила прелепа дама која је управо тога дана стигла у Милано - жена француског амбасадора. Ђоакину је срце почело необуздано да лупа... Иначе је био познат као човек који не пропушта прилику за удварање.

Међутим, завеса се подигла, представа је почела, али нико није долазио у ложу. Росини је седео усамљен и разочаран. Напослетку је дошао портир и донео му коверат. У писму је стајало:

„Маестро, његова екселенција амбасадор Француске одавно је удовац. Зато ћете вечерас бити сами у ложи. Ваша стална обожаватељка - Првоаприлска Шала”.