Пошто сам и вас и, посебно, себе лепо припремио кроз два наставка приче о песмама Џона Ленона, нашао сам се на месту где је све почело - улицама Ливерпула. Поштујући жељу Ленонове удовице Јоко Оно, град на реци Мерси обележавао је 25. годишњицу смрти свог легендарног изданка уздржано, без велике буке и патетике. У складу са Јоко-филозофијом да треба славити живот, а не смрт, на сцени у центру ређали су се млади рок састави, а на великом видео-екрану емитовани су неки ретки снимци и интервјуи. У главној градској катедрали одата је пошта уз неколико осећајних говора присутних духовника и Ленонових савременика и неколико зачудних извођења свима знаних песама. Током дана стотине белих балона пуштено је ка изненађујуће ведром небу, а обожаваоци су остављали цвеће, слике и писане поруке на два места у улици Метју у близини чувеног клуба „Каверн”.

За нас из Србије најузбудљивија појединост читавог догађаја, што као да није ни пореметио ужурбаност града већ захваћеног предбожићном шарадом, била је чињеница да је позив за учешће упућен и београдској групи „Rubber Soul Project”. Овај састав који предводи познати уметник, графички дизајнер и професор на Факултету примењених уметности Растко Ћирић привукао је пажњу поштовалаца „Битлса” у Ливерпулу својим начином стварања сопствених песама у стилу „фабулозне четворке” на основу њихових наслова који никад нису искоришћени. Као што то многи међу вама знају, музички албум „Rubber Soul Project” послужио је као покретачка варница и подлога за истоимени филм Динка Туцаковића, а управо приказивање тог дела на једној трибини у Единбургу довело је до повезивања професора Ћирића и екипе са Друштвом обожавалаца „Битлса” из Ливерпула. И, Друштво је одлучило да управо овој групи музичких заљубљеника из далеке балканске земље повери част да открију нову спомен-плочу на згради у којој се некада налазило породилиште у коме је 9. октобра 1940. рођен Џон Ленон.

Пошто је после овога у плану био и наступ састава „Rubber Soul Project” у „Каверну”, на пут је кренула цела постава. Осим Растка Ћирића са ритам гитаром, ту је и професор Небојша Игњатовић на соло гитари, ритам секција - Мирослав Цветковић (бас) и Чедомир Мацура (бубњеви) - коју шира публика боље познаје по раду у Бајагиним „Инструкторима”, и текстописац Горан Скробоња чија је научнофантастична прича такође важан део читавог „Rubber Soul” пројекта.

Чим смо изашли из воза после два и по сата удобне вожње од лондонске станице Juston, могли смо да осетимо како дух чувене четворке лебди над некада најважнијом светском луком. „'Битлси' су могли да се догоде само у Ливерпулу!”, тврди наш главни домаћин Фред О'Брајен, Ленонов пријатељ из студентских дана на Уметничком колеџу. „Ни у једном другом енглеском граду, поготову не Лондону! Само у Ливерпулу!”

Историјска позадина ових речи позната је и уверљива - у некада прометну луку која је била нека врста капије између Европе и Америке долазили су морнари и уз разну другу робу доносили грамофонске плоче са прекоокеанским хитовима који су одлучујуће утицали на музички развој наших јунака. Истини за вољу, право сазревање Џон, Пол, Џорџ и Ринго (иако тада члан конкурентског састава „Rory Storm & The Hurricanes”) доживели су у једном другом лучком граду - Хамбургу, где су по задимљеним рупама сумњивих моралних назора забављали не увек пријатељски расположену публику и тако испекли занат који им је по повратку кући и освајању сталног места у клубу „Каверн” у улици Метју донео фанатично одану публику. То је било место на коме их је упознао менаџер Брајан Епштајн и својим непоколебљивим ентузијазмом повео ка планетарном успеху. Једна сада живахна бакица искрено ми прича о томе како су после првог таласа одушевљења освајањем топ-листа обожаватељке „Битлса” које су редовно пратиле највећи део њихових 292 наступа у „Каверну” заплакале схвативши да су „њихови Битлси” сада постали власништво читавог света.

Ливерпул дуго није могао да се помири са одласком „дечака” у Лондон, али данас, после више од четрдесет година, у свакој туристичкој брошури овај град ће уз своје име поносно назначити „родно место Битлса”. Седим са Фредом О'Брајеном у великој сали хотела „Британија Аделфи” где су снимљени неки од кадрова спота „Free As A Bird” и сазнајем да и ова зграда која нам је пружила уточиште током неколико дана боравка на северу Енглеске има јаке „Битлс” везе. Џонова мајка Џулија радила је у некада отменом хотелу као конобарица, а неколико година касније момци су управо са његовог балкона поздравили суграђане после тријумфалне посете Америци.

Фредове очи често засузе док прича о Ленону и покреће успомене на дане кад је једино лепушкаста плавуша Синтија Пауел веровала да је кратковиди бунџија незгодне нарави и опако оштрог језика предодређен за велика дела. Уз шеретски осмех присећа се и како су амбициозни рокери пред пут у Хамбург позајмили од студентске организације чији је Фред био председник озвучење које, наравно, више никада није угледало плесну салу ливерпулског колеџа.

За нашу малу експедицију уприличено је посебно „издање” уобичајене туристичке вожње зване „Magical Mystery Tour” аутобусом истоветним оном из истоименог „Битлс” филма. Идемо до сваког места у граду које је по нечему значајно за историју „Битлса”. Водич Еди такође је (наравно!!!?) познавао Џона Ленона: - Наше мајке су заједно радиле у хотелу „Британија Аделфи”... - I возач Ленс има своје везе јер су се његовој супрузи у давна добра времена удварали и Рори Сторм и Ринго Стар. Она је ипак изабрала Ленса који уз причу о томе паркира аутобус на врху улице где је некада становао његов супарник. Обилазимо и скромни некадашњи комшилук Џорџа Харисона и Пола Макартнија као и, нешто отменију, кућу у авенији Менлоув где је под брижним оком тетке Мими одрастао Џон Ленон. Стајемо уз капију некадашњег сиротишта званог „Поља јагода” и пролазимо чувеном улицом Пени Лејн. Још постоји радња фризера који „показује фотографије сваке главе коју је имао задовољство да упозна...”

Свако од старијих грађана Ливерпула има неку своју причу која их ставља у саму близину легенде, али, срећом, касније упознајемо неке од људи чије је место у најчувенијој саги светске музике несумњиво. Колин Хантон био је бубњар у саставу „Quarryman” и присуствовао легендарном првом сусрету Џона Ленона и Пола Макартнија. Он радо одговара на сва питања и готово равнодушно признаје разлоге растанка с некадашњим сарадницима: „Нисам довољно добро свирао бубњеве!”

Алан Вилијамс био је први менаџер „Битлса”. У пратњи супруге дошао је да ода пошту некадашњем штићенику у катедрали и са искреним одушевљењем упознаје се са људима који су истим поводом дошли с другог краја Европе. Аланова сарадња са групом коју је послао у Хамбург и обезбедио јој прве наступе код куће завршила се, природно, свађом око његовог удела у тада још скромној добити. „Запретио сам им да више никада неће радити. И нису. Али, са мном!” Добити званични интервју с Вилијамсом ипак је нешто теже. Као и чувени губитник, бубњар Пит Бест он фино наплаћује причање своје приче новинарима и тако, бар делимично, осећа мрвице колача индустрије која се врти око имена „Битлса”.

Те вечери, 8. децембра, у „Каверну” наступа један од најбољих имитаторских састава у Британији „Mersey Beatles”. Они први део свог програма свирају у препознатљивим сивим битл-оделима и посвећују раној фази рада чувених суграђана. У другом делу момци лепе бркове, облаче „Sgt. Pepper” одоре и праше једну за другом психоделичне химне из друге половине шездесетих. Публика је одушевљена. Реке пива круже „Пећином” уз громогласно припевавање песама које су обележиле одрастање и живот многих генерација током последњих пола века.

На истом месту наредне ноћи атмосфера је нешто смиренија, али изузетно позитивна. Иако су им песме састава „Rubber Soul Project” потпуно непознате, присутни у „Каверну” са одобравањем, али и поносом, прихватају музику људи из Србије којима је очигледно рад чувених становника Ливерпула у животу много значио. У једном тренутку Растко је позвао на бину и вашег извештача да отпева „In My Life”, прву Ленонову песму недвосмислено обојену успоменама на детињство. На тој части и прилици заувек ћу му бити захвалан.

Силазак са сцене групе „Rubber Soul” испратио је громогласан аплауз, али више од њега говорио је широки осмех и сузне очи Фреда О'Брајена: „Магично! Знам некога ко би био веома поносан да је ово могао да види.”

Не смем ни да помислим на кога је мислио.