Сваког дана после доручка, тачно у пола десет, британски краљ Џорџ V (1865-1936) позвао би телефоном своју сестру, принцезу Викторију. То је постао својеврсни обред. Знајући да је он, принцеза Викторија шаљиво је умела да каже:

- Здраво, ти стара будалчино!

- Извините, госпођо, погрешили сте, на вези је телефониста Бакингемске палате. Одмах ћу вам дати Његово височанство!

- редовно би је исправљао телефониста.

Млади немачки композитор кренуо је 1839. године у Париз у потрази за славом. Тако је стигао до угледног музичара Ђакома Мејербера (1791-1864) који је љубазно примио младог композитора и стрпљиво саслушао његове композиције. Затим је написао писмо препоруке директору Париске опере. У писму, нађеном много година касније, писало је: „Молим вас, помозите ми и преузмите ову досадну будалу!” Ко ли је био тај досадњаковић? Рихард Вагнер, будући славни немачки композитор.

Међусобно прожимање осећања, чула и интелигенције тема је која се чини неисцрпном за многе научнике. Они који су имали прилике да посете чувени санктпетербуршки музеј „Ермитаж” током новембра, а свратили су до сале у којој је изложена слика „Лаутиста” прослављеног италијанског мајстора ренесансе Каравађа осетили су нешто необично. Сала је била намирисана мешавином етеричних уља ириса, беле раде, јасмина, руже и листа поморанџе. Овај оглед спровеле су италијанске научнице Лаура Тонато и Алесандра Марини и то, наравно, уз дозволу директора „Ермитажа” Михаила Пјоторовског. Исход истраживања биће познат касније, али одмах је уочено да су посетиоци били пријатно изненађени. У тој сали љубитељи уметности најдуже су се задржавали. Због Каравађа или мириса?

Једног дана пријатељ енглеског научника Исака Њутна (1642-1727) стигао је у договорено време на вечеру будући да га је сам Њутн претходног дана позвао. Нашавши научника задубљеног у рад, гост је сео и немајући куд - чекао. Разуме се, Њутн се нимало није обазирао на пријатеља. Време је пролазило. Напослетку, слуга је на послужавнику Њутну донео вечеру јер га домаћин није обавестио да ће имати госте. Он се ни тада није осврнуо. Бесан што запостављен седи и ћути, гост је потом појео домаћинову вечеру...

Убрзо затим Њутн је завршио оно што је радио. Запрепашћено је погледао у свог пријатеља, кога претходно није ни приметио, а затим у празан послужавник:

- Да ми ниси сведок, могао бих се заклети да уопште нисам вечерао! - расејано је узвикнуо славни математичар

Ако се имају у виду описане битке које су се догодиле током Грађанског рата у Америци (1861-1865) Мелани, једна од главних јунакиња романа „Прохујало са вихором” Маргарете Мичел, била је трудна ни мање ни више него двадесет један месец! Када је уредник у издавачкој кући која је објавила овај бестселер напоменуо књижевници да је у тим описима погрешила, она је само слегла раменима и рекла му:

- Какве то везе сад има? Уосталом, наше јужњачко време спорије тече од вашег јенкијевског.

Док је бразилски фудбалер Роналдињо, рођен 1980, у марту 2004. године снимао рекламни филм у Мадриду, редитељ је затражио да одигра такозване маказице које иначе мајсторски изводи. Роналдињо се само насмешио и климнуо главом. Лопта, ухваћена у „маказице”, полетела је свом силином према прозору у витражу на катедрали која потиче из 12. века. Чуо се прасак стакла...

Занимљиво је да је снимање било испред катедрале Портицо де ла глориа, или - Врата славе.

- Ниједна врата нису сигурна кад је ту Роналдињо - рекли су присутни.

Док се одмарао на летовању, диригент Њујоршке филхармоније Артур Родзински (1892-1958) слушао је радио. На програму је била класична музика, и то његово омиљено дело, Шостаковичева „Пета симфонија”. Родзински је пажљиво слушао извођење...

„Види, види, овај даса баш зна како да води мелодију”, приметио је Родзински.

„Али, у сваком случају, није баш креативан нити оригиналан уметник будући да покушава да подражава нека од мојих најбољих тумачења Шостаковича!”, бесно је закључио музичар.

Са завршетком извођења, могао је да одахне. Спикер је најавио да су слушаоци имали прилику да чују Њујоршку филхармонију под управом маестра Родзинског.