Код нас је „Хогар Страшни” доста објављиван. Веома брзо стигао је у стари, новински „Стрип арт”. Био је тада Хогар Окрутни, те давне 1973. године, и смејали смо се његовим догодовштинама у исто време када и стриповима „Редова Билија” и „Форда Т”. Касније се Хогар нацртао на страницама „Политикиног Забавника”, па „Стрипотеке”. Критика је много и похвално писала о њему. Добио је чак самостално издање „Хогаров Забавник”, нажалост само један број. Према проценама, широм света данас га чита бар сто милиона људи, излази у неколико хиљада дневних новина и говори више десетина језика.

Била су то тешка времена за породицу Браун. Неплаћени рачуни, муке са здрављем... И, једног дана Дик Браун је најавио породици да се не враћа из студија у подруму док не нађе решење. Зна се да му је тетка пореклом била Швеђанка и да му је причала старе нордијске легенде. Зато није чудно што је Дик, у намери да створи новог стрипског јунака, завирио у викиншка посла.

Тако се родио Хогар Страшни, а кумовао је син његовог творца. Дикови синови једном су нешто живо препричавали кад се он спустио низ степениште. Крупан и са брадом (налик на будућег Викинга), тражио је погодно место да дремне. Један од дечака је узвикнуо: - Ево Хогара страшног! - И тако је Викинг добио име.

Први каиш стрипа појавио се 5. фебруара 1973. Хогар, иза кога је булумента нарогушених Викинга, стоји запањен сазнањем да је напао погрешан замак. Ма, погрешио је адресу! Било је то тек прво од многих разочарања и неуспеха с којима ће се, у свету све већих промена, суочавати до дана данашњег.

Нови стрип одмах је продат у 136 дневних листова, што изгледа занемарљиво у поређењу с његовом тренутном популарношћу. Према проценама, дневно га чита бар сто милиона људи. Стрип који у САД излази у готово 2000 дневних новина објављен је у небројено колекција на десетине језика. Читав свет га обожава.

Ко је, дакле, тај страшни Викинг? Тај презапослени варварски бизнисмен који се труди да, између пљачке Европе и два мамурлука, буде и добар татица?

Па, он је, пре свега, породичан и послован човек. Само што живи у погрешно доба, па тако, кад осваја стране земље, не заборавља ни да узме листу за набавку од своје супруге Хелге. Тај грозни Викинг има меко срце. Спава с мецом и купа се једном годишње. Ни тада без играчке.

Кажу да Викинзи не лажу. Хогар је и ту изузетак. Лаже као велики. У ствари, понекад само прекројава истину. Опет као велики. Али, ту је и први детектор лажи у историји. Његови рогови. Тресу се и звецкају кад Хогар изговори лаж. Постоји могућност и да отпадну. Није ли то пех над пеховима? Баш незгодно и за сурова викиншка времена.

Жена, по имену Хелга, права је викиншка, ратничка жена. Родом из Осла, из угледне породице, док је Хогар пореклом из неке забити. Да је Хелга та која у породици „носи панталоне“, јасно је и по роговима на њеном шлему, великим бар колико и Хогарови, ако не и већи.

И док други Викинзи имају синове који ће и надаље неговати обичај страшних пљачкаша северних мора, Хогар за сина има млакоњу који само чита књиге. Хамлет је све оно што Хогар не би никад пожелео да му син буде. Замислите, он хоће да постане први викиншки зубар!

Ни са кћерком није најбоље прошао. Дражесна Хони, са шлемом и мачем у руци, чека принца на белом коњу. Иако романтична, сетна душа, у њој врије крв правих Викинга. У њој пламти прави викиншки борбени жар! Она има све оно што би морао да има синак Хамлет...

Ту је, разуме се, и ташта. Кад је она у посети, Хогар ставља салвету преку очију. Да је не види, наравно. Салвета вам је позната - то је она што му је верна љуба метне на сто да се не испрља.

А тек верни саборац Срећни Еди, Викинг са две леве руке. Ушетао је неприметно у стрип и полако, поред Хогара, постајао све популарнији лик. Штос његових незгода толико је популаран да причају како у „Кинг фичерс” стижу писма у којима се захтева да се он редовно појављује у стрипу. Нема тог посла који он неће замутити и оставити необављен! И не постоји несрећа која га неће задесити. Њему и дуга падне на главу.

Но, ту је и шири „породични” круг. Као Хернија, девојчица с којом се Хогарово синче, Хамлет, игра. Али, Хернија је одвећ непосредна, сувише нападна, па се Хамлет радије посвећује књигама и диви световима описаним тим чаробним исписаним речима. С друге стране, тако бар и Хамлет има неког у животу. Није сам на свету. Неко размишља о њему као о правом момку, а то свакако није мала ствар. Да је Хернија мушко, била би прави супарник за Хамлета. Овако, мало претерује у феминизму, те је превелик залогај за бојажљивог клињу који увек може да умакне у тајни свет писане речи.

Затим Леут, песник и трубадурчић, не пропушта прилику да засвира за женско срце. Наравно, он свира за Хони. Кад добије по глави вазом с цвећем, коју хитне бесни Хогар, јави му се мисао да се некоме песма можда није свидела.

Члан породице је и пас Снерт. Или, ако мало проширимо границе значења речи, и он спада у Хогарове играчке поред паткице за купање и меце за спавање. А шта ћемо друго него да прихватимо и то јер Хогар је, ипак, само једно велико дете.

Својевремено је Дик Браун увео и сиреницу по имену Етел. Створио ју је по истинском лику. Етел Мермејд била је звезда бродвејских комедија тридесетих и четрдесетих година. Но, читаоци нису баш прихватили лик сирене, па је она полако нестала из стрипа.

Поменимо још и доктора Зука, лекара и врача викиншког доба, који, као и Хогар, верује да светом управља магија. И док су се некад справљали магични напици за љубав, мржњу и, наравно, за здравље, који су били најскривенија тајна, тако се и формула за данашњу „кока-колу” држи у највећој тајности, како је духовито приметио неки критичар. Па шта ако, дакле, Хогаровим светом не управља наука него магија?! Ипак се свет окреће као и данас. И Хогар много тога зна, пун је животних мудрости. Стекао их је искуством и наследио од свог оца. И он те мудрости, најчешће утемељене на бапским причама, мртав хладан преноси синку Хамлету као исконске мудрости.

А кад налети на проблем о ком појма нема, само га заобиђе. Па шта ако Хамлет помишља да би Земља могла да буде округла? Хогар добро зна да мора добро да пази на ћошкове кад опловљава свет, да не падне и да се не удари о оштре ивице. Ни Хогару ни читаоцима не сметају такве мале недоследности, јер он се прилагођава свакој околности, а кад даље не може - лаже.

Заправо, као сви ми. И ми бисмо се тако радо извукли кад загусти. Тај викиншки антијунак заправо је наш одраз у огледалу. И стога га бескрајно волимо.

Морамо, ипак, знати да је Хогар само пословни човек. Па, није он крив што је најуноснији посао деветог столећа било пљачкање. Из битке у битку, из похода у поход, осваја туђе земље и туђе благо.

Кад се сукобљава са ратницима Хуна, он у обавезном надметању на почетку битке, кад проклиње и вређа њиховог вођу, и не примећује да је његова војска већ побегла. И да је остао сам. Кад се огледа са страшним противником па после бежи, на питање ко га прогони, свом верном саборцу Срећном Едију одговара: „Само још један губитник који се не мири с поразом.”

Прецењиван је као страшни, храбри Викинг, зар не? Али, признајте, Хогар је ипак победник - победу је извојевао у нашем срцу. Јер га лудо волимо већ три деценије, откако нам је буздованом залупао на врата и дошао у госте. Победник, па макар се из пљачкашког похода вратио кући где на улазу мора да обрише чизме. Мора. Хелга другачије не пушта унутра. А онда опет разочарање - својој љуби, која вероватно једина на свету мисли да је могуће уљудити варварина, свечано предаје славину, плен из далеке Француске. Тек, и сам збуњено примећује да је у Паризу вода још текла из ње, а сада, ето, ништа. Изгледа као да такви неочекивани догађаји не сметају ни сценаристи, а камоли читаоцу, кога, упркос недоследности и неусаглашености чињеница, засмејавају до суза.

Тајна Хогаровог успеха лежи у томе што је Дик Браун издвојио најбитније особине учесника и тако створио ликове чије потезе препознајемо у свакодневном животу: у породици, код најближих пријатеља, суседа и пролазника...

У Хогару налазимо понешто од онога што желимо да сакријемо и од себе. Или што већ дуго кришом тражимо. И све то у само једној сличици, у једном гегу. Хогар Страшни заувек нас је освојио.