Време које девојке и младићи проводе у припремама за будући брачни живот назива се девовање и момковање. У међувремену они носе бољу одећу, а чланови породице труде се да их уведу у друштвени живот не би ли нашли што бољу прилику за своју децу. На вашарима и другим скуповима родитељи су се распитивали за „могуће изабранике” преко посредника покушавајући да дознају да ли је момак из добре куће, колико је породица богата и да ли ближи сродници имају неке тешке болести. Девојка је важила за добру снаху ако је била вредна, послушна и здрава, а надасве ако је била понизна према старијим укућанима. Бракови су се склапали међу економски равноправним домаћинствима при чему се најмање пажње посвећивало међусобној наклоности будућих супружника. Младићи и девојке стидели су се да говоре о женидби или удаји, па су о просидби често сазнавали из разговора некога од укућана.

Према уобичајеном схватању брака, младожења и млада нису смели да буду у крвном сродству до деветог колена, сродству по млеку до седмог колена или духовном сродству. Удовци су се често поново женили, убрзо након женине смрти, доводећи у кућу жену која би се бринула о кући и деци.

Дешавало се да млади не поштују вољу старешине породице, па су момци долазили до девојака путем отмице или привидне отмице, а неке девојке одбегле су за своје мужеве.

Од просидбе до венчања девојка је спремала „девојачко рухо” или „спрему”. Шивење одеће, постељине, али и пешкира за сватове, трајало је понекад и целу годину. За то време удавача није смела да се појављује на сеоским скуповима, али су је редовно посећивале жене из будућег рода доносећи јој сваки пут неки ситан поклон.

За разлику од данашњих штампаних позивница за венчање, момак из младожењине куће усмено је позивао сватове на свадбено весеље. Седам дана пре свадбе „буклија” се китила цвећем и пешкирима и позивар је ишао од куће до куће поштујући устаљени ред. Позивао се прво стари сват (старешина сватова), потом кум, а за њим војвода (младожењин зет), девер, барјактар (младожењин рођак), чауши и остали сватови. Они који пристану да дођу на весеље отпијали су гутљај из буклије, па је затим допуњавали ракијом и китили цвећем, пешкирима, чарапама или кошуљом. До 1912. године жене нису позиване на свадбу, а од тада су у свадбеној поворци која полази из момачке куће обавезно биле и јенђе, младе девојке задужене за песму.

Свадбе су се обично одржавале недељом, али је окупљање сватова почињало већ у петак. Свако од придошлица свој долазак најављује пуцањем из пиштоља или певањем. Госте су дочекивале „рузмаринке”, девојке које су сватове и њихове коње китиле цвећем и марамицама. Дарови за кућу или будуће супружнике предавали су се „подрумару”.

На зачељу сватовске колоне јахао је младожења. После домаћиновог одобрења сватови су улазили у кућу и седали за сто. Током свадбеног ручка најчешће се пило девет здравица. Прво се држала заповедна здравица, за њом је следила здравица за добри час, а за њима здравице за Свете тројице, за часни крст, за здравље домаћина, комшија, кумова и пријатеља, зетова и одива. На крају се испијала здравица за здравље овса и купуса јер је народ сматрао да ће, ако ове две културе добро роде, родити и све остало.

Девојка је морала да буде спремна да изађе из собе након четврте здравице. Изводила су је браћа којима је девер морао да плати не би ли је откупио. Поздрављајући се са сваким од гостију, млада је љубила руку и примала поклон или новац од кога ће касније купити неку животињу за домаћинство. На изласку из куће поздрављала се са родитељима и прелазила десном ногом преко прага „опраштајући се од кућних духова”. Девер је помагао снаји да се попне на коња, а ако би девојка стала прво на троножац, неко од укућана морао је брзо да га разбије. На изласку из дворишта младу су дозивала браћа јер би деца, наводно, личила на ујаке ако би девојка успела да се окрене. Ако је на путу до цркве млада морала да пређе преко моста, обичај је налагао да три пута прошапуће: „Прођох воду не угазих, родих дете не осетих”. Према народном веровању, то је жени помагало да безболније рађа децу.

Обред у цркви у много чему је личио на данашња венчања. Кум је доносио прстен за младу и комад беле тканине за везивање руку младенаца, а на изласку из цркве посипао је сватове ситним новцем.

Сватови су се враћали младожењиној кући околним путем пазећи да се не сретну са дугом свадбеном поворком. Предање каже да између две сватовске поворке које се сретну избија сукоб до уништења.

По доласку у младожењину кућу млада са коња баца јабуку међу играче у колу. Сви који играју отимају се око јабуке јер се верује да ће ономе ко је дохвати донети скори брак. Свекрва додаје млади решето које она баца на кров куће. Према предању, ако се решето не задржи на крову, млада ће се вратити у очеву кућу. Након тога девер снаји додаје мушко дете не би ли и она рађала синове. Све што млада чини до трећег дана свадбе (кад коначно одлази с мужем на „обављање брачних дужности”), према веровању доноси плодан брак, лак порођај и благостање у кући.

Од тих обичаја у народу се до данас задржало махом све оно што се чини најдопадљивијим. Симболика неких радњи одавно је изгубљена, а поредак у породици и потчињен положај жене промењени су у прошлом веку. Девојке се не удају у народној ношњи, већ у белим венчаницама. Девојачка спрема сачињена од тканина замењена је порцеланским посуђем, теписима, микроталасним пећницама и усисивачима...