Господин Н. Н. из Медијске лабораторије Масачусетског института за технологију (MIT), њен саоснивач, одлучио је у тренутку самарићанског надахнућа да сваком сиромашном детету планете поклони лептоп. Не баш сасвим поклони, али близу томе. Рачунар као средство учења. Рачунар као потпуно лична својина ђака. Као што су оловка и свеска. А учење и образовање као пут ка бољем разумевању света, које, опет, доноси смањење напетости, страхова и мржње, мање рата и несреће. Лепо!

Замисао је први пут јавно изнета у јануару ове године на Светском економском форуму у Давосу. Предлог је предочен као вид модерног школовања, а не јевтиног рачунара. Највећи терет понела би организација „Лептоп за свако дете” (OLPC - One Laptop Per Child). Пробни програм био би изведен са 15.000.000 (петнаест милиона) рачунара!!! MIT би рачунаре продавао владама земаља у развоју, а ове би их бесплатно делиле основцима и средњошколцима за које мисле да су им најпотребнији. За пробни подухват одабрано је пет земаља: Бразил, Кина, Тајланд, Египат и Јужна Африка.

Сличних предлога било је и раније. AMD понудио је рачунар „Интернет прикључак” за 185 долара, без монитора. Индијска компанија „Новацијум” припрема кућну варијанту за 70-75 долара. Али, замисли оваквих размера још није било.

Касније би MIT продао или уступио патент неком јаком светском произвођачу да за слободно тржиште прави исту машину за 200 долара. Од тога би се 20-30 враћало у основни пројекат. До 2007. године требало би, како је замишљено, да се подели 150.000.000 примерака!

Н. Н., господин из MIT-а, није непознато лице (nomen nescio), већ угледни стручњак Николас Негропонте. Каже: садашњи програми и оперативни системи постали су превише „дебели” и нестабилни, непоуздани. Треба прећи на Линукс!

Рачунар је са AMD процесором брзине 500 MHz, меморијом од 1 GB, танким екраном у боји са милион тачкица, четири USB комуникацијске везе, неподеривим кућиштем и курблом... Да, курблом! Кад нема напона, када сте у пустињи или на планини... За минут „курблања” - десет минута рада. Пре курбле биће понуђено напајање из утичнице, батерије, генератора на сунце, педала, весала, ветрењаче... Оперативни систем је Линукс, делотворнији од Мајкрософта. Многи ће се на 500 MHz намрштити, али то је брзина која покрива мултимедијалне потребе, па тиме и остало што се од рачунара захтева. Очигледно, машина без механике јер сва та механика тражи пуно енергије. Хард-диск, флопи, CD, DVD, резач... Свима њима треба пуно напајања да би радили. Овако осмишљен рачунар стартује у трену и може да настави тамо где је код последњег гашења стао.

За рад на отвореном, под непосредном Сунчевом светлошћу, монитор може да се пребаци у једнобојни начин рада, с повећаном резолуцијом и читљивошћу. Био би савршено опремљен за Интернет преко мобилног телефона или wi-fi везе. Једну Интернет везу могло би да дели више рачунара, рецимо, цело одељење. Уз додатак прикључних уређаја, могао би да обави сваки посао који данас обавља добар кућни рачунар. Све што се данас уграђује у рачунар има и своју споља прикључиву варијанту.

Овај рачунар био би и електронска књига и електронска бележница. Кућиште отпорно на ударце и падове. Када се клинци засите рачунара, моћи ће да га поставе као стативе за „на мале голиће” или да их употребе као штит када моткама подупру расправе. Ни песак, прашина, прљавштина, вода... неће бити непријатељи. Напојни кабл направљен је тако да се не кида и да служи као каиш за ношење преко рамена. Од доброг кућног рачунара разликовао би се само по томе што не би могао да складишти веће количине података.

MIT има циљ да развије монитор од десет центи по квадратном инчу, са занемарљивом потребом за напајањем. Тако би данас уобичајена „седамнаестица” изашла на мање од 15 долара. Примамљиво? Толико да личи на бајку!

Пет великих компанија пристало је да учествује у овом послу: Гугл, AMD, Њуз Корп., Ред Хет и БрајтСтар. Снага учесника обећава да бајка може да постане стварност.

Одмах су се, како то увек бива, јавили и сумњичави. Којих намера, остаје да се види. Сматрају да је Негропонтеова замисао претеривање. Годишња светска производња лептопова је испод педесет милиона, а овај подухват требало би не да је надмаши, него да је утростручи!

Не верују да ће Бил Гејтс дозволити да се његовом богатству од стотинак милијарди долара утањи приток. Ако је намера да стотине милиона корисника заобиђу Мајкрософт, сигурно је да су у току и припреме да се то не деси. Само Кина има више од двеста милиона ђака. Ако они почну са Линуксом, онда Мајкрософт може да почне да се спрема за лагано и потпуно повлачење из Кине. Хоће ли?

Негропонте је предвидео да свака влада учествује у уношењу особености својих земаља у програме. Колико ће то глатко тећи и колико ће бити успешно?

Толико ниска цена неодољива је за трговце. Колико подухват може да опстане у првобитној замисли, да га тржиште не преотме? Како да до ових рачунара долазе они који немају, а не они који имају и воле јевтино? Неко је дао и смешан предлог: да они који су бољег имовног стања, а дођу до овог рачунара, буду на неки начин жигосани.

Појавом личног рачунара Америка је рачунала на дугорочне, огромне зараде. Није успела. У посао су се умешали електроничари из Азије, оборили цене, увели масовну производњу и непрегледну понуду модела и варијанти. Америци су остали углавном процесори. Да ли је ово покушај да се узврати ударац? Ако јесте, какав одговор Азија спрема? Да ли ћемо ускоро куповати добре рачунаре на трафици, заједно с новинама, жвакама и хало картицама?

Ако је рачунар такав да по цео дан можете да га носите са собом и користите, не придружује ли се он мобилном телефону у смањењу непосредних веза?

Колико ће променити школу тиме што ће истиснути књигу и свеску? Колико ће учествовати у стварању једнообразне личности?

Ако се ограничи продаја, неће ли неки снагатор на улици покупити клинцима компјутере на путу до школе и у другој улици одмах их добро продати? И - како обезбедити да родитељи, кубурећи с новцем, не продају дететов рачунар? Негде је педесетак долара велики новац.

Фондација Николаса Негропонтеа и његове жене, установљена за помоћ школској деци у Камбоџи, поделила је сличне рачунаре ради прикупљања искустава. И, шта се догодило? Деца су од куће у школу доносила рачунаре које нису ни отворила. Нису им то до звољавали родитељи бојећи се цене поправке ако се рачунару нешто догоди. Негропонте је онда сваком детету дао потписано писмо за родитеље којим их ослобађа одговорности. Тек тада су деца почела да раде на рачунарима. Од педесет подељених само је један оштећен.

Насупрот пословним рачунарима, који у свакој новој понуди имају све више додатака, овде би се ишло супротним смером. Што једноставније из испоруке у испоруку одржавајући или увећавајући могућности и квалитет. Уз непрекидно снижавање цене.

И за шалу на крају: Старији брат уцени млађег: - Ако хоћеш да ти то покажем, месец дана да ми правиш струју! Ко закасни на час, по учитељевој казни, исто.

Оваквој теми не може се одолети. Идите на Google или Yahoo и укуцајте „$100 laptop”. Имаћете по пола милиона прилога, па бирајте и листајте.