Када је средином 1905. године у Министарству просвете почело да се говори о оснивању Прве женске реалне гимназије, српска јавност је негодовала. Зар женскињама дати да се школују равноправно са мушкарцима? Зар им дозволити да напусте посао мајки и домаћица и стану раме уз раме с јачим полом? До тада је образовање девојака у гимназијама било само изузетак. Неколико њих добило је дозволу да учење заврши у мушким (или приватним) школама захваљујући породичним везама са директором гимназије. Међутим, њихово школовање могло је да се прекине у сваком тренутку јер нису постојали законски прописи о примању девојака у гимназије.

Понет увреженим мишљењем да је девојци место у кући, а не у школској клупи, један новинар „Политике” написао је 5. септембра 1905. године оштру критику о „српском женском питању” упућену „модерним госпођицама београдским”. Напис је објављен на насловној страни као одговор на писмо које је стигло редакцији од „ни мање ни више но баш од потпуно еманциповане женске, чеда западних погледа и културе”. Новинар, потписан само словом Л, сматра да би школовање удаљило жену од њеног правог позива: „Спремају ли наше школе женско дете за будућу српску домаћицу или му пуне главу неким слободама, еманципацијом итд. која не уме у кући ништа да ради а уме о свачему да прича... Држава ће продуковати велики број женскиња које није за домаћицу, за кућу, које ће можда по примеру западних другарица са ошишаним косама и кратким сукњама трчати на зборове.” Али, изгледа да је највећа мука била у томе што су образоване жене биле претња мушкарцима који су тражили посао: „Ово женскиње нема рада у Србији и посао ће му бити да потискује мушкиње.”

Најјачи доказ против отварања женске гимназије новинар је душебрижно изнео на крају: „Ко зна шта је гимназија и са каквим ужасним тешкоћама савлађују терете мушка деца и то уз припомоћ родитеља и домаћих учитеља, тај ће тек моћи да цени какав ће то грозан терет бити за женску децу... Дакле, женска гимназија је потпуно непотребна. Јави ли се, пак, какав феномен у погледу талента, ствар је врло проста - треба донети решење: ученице са одличним успехом могу продужити учење у мушким гимназијама. Мада, од целокупног женскиња нашег што је прошло кроз гимназију и Велику школу нисмо видели још ништа феноменално.”

Ипак, баш такве, „феноменалне” девојке стајаће за катедрама или седети у клупама будуће женске гимназије - Мага Магазиновић, Десанка Максимовић и Мира Алечковић. Фотографија првих матуранткиња и њихових професора и данас виси у ходнику Пете београдске гимназије. Нико од њих тада није сневао да ће њихову школу стотину година касније с правом називати Београдски Оксфорд.

Последње ученице којима је било дозвољено да уче у мушким гимназијама положиле су Виши испитни течај 1905. године. Одмах након тога, 29. јуна 1905. девојке су добиле своју школу - Прву женску реалну гимназију. У првом штампаном извештају школе за 1909/10. годину постоји запис о оснивању ове установе: „Указом Њ. В. Краља Петра I од 29. јуна 1905. године, а на предлог тадашњег Министра просвете и црквених послова, г. Јована М. Зујовића, отворена су четири виша гимназијска разреда у Београду, на основу чл. 4 тачке 1 Закона о средњем образовању.”

Девојке су добиле стару школску зграду у Зориној улици, на углу данашње Његошеве и улице Ивана Милутиновића. Школа није имала много средстава, већ се служила „неколиким географским картама и цртачким прегледима које је добила из Више женске школе”. Према наставном плану и програму из тог времена, предмети су били подељени на науке и вештине. У науке су убрајане: хришћанска наука, српски, немачки и француски језик, земљопис, историја, јестаственица (наука о природи), физика, хемија и математика. Ученице су морале да вежбају и слободно цртање, краснопис, певање, женски рад и гимнастику. Први директор ове гимназије био је Сретен Пашић, а међу наставницима и професорима нашла су се и позната имена попут Надежде Петровић и Марије Маге Магазиновић. Како је за стотину година гимназије сачувано веома мало података о животу у овој школи, драгоцено је сећање Маге Магазиновић на наставничке дане проведене у Првој женској гимназији.

„Мени је било нарочито драго што своје наставничко место нисам добила никаквом протекцијом, већ стварном потребом школе у коју сам постављена. Управитељ школе г. Сретен Пашић није мојим постављењем био баш одушевљен. У школи му је већ била Надежда Вељковић, изразита социјалисткиња, њена најбоља пријатељица, слободоумна Милева Петровић - сад још и ја, такође од 'напреднијих'... Добила сам одмах разредно старешинство у другом два разреду. Уз часове немачког језика доделили су ми да у своме разреду предајем и српски, ботанику, чак и математику за извесно време. Мени се напабирчило и ово и оно. Ја сам и тим била задовољна. Ма шта да су ми доделили, радо бих преузела јер сам и школу и децу увек врло волела... Деца су онда заиста била друкчија него данас. И споља - понашањем и изнутра - карактером. А по главицама нису им се врзмали стрипови, свакојаки филмови, утакмице и веселе вечери, утисци са плаже и игранке. Имало је и у глави више места и у дану више времена за наставну грађу... Мој разред добио је, као и остали, и једну леју те смо је на часовима ботанике засејале и засадиле цвећем. Пратиле смо клијање, листање, рашћење, цветање и сазревање. Све у име принципа 'очигледности' у настави.”

Из године у годину у гимназију се пријављивало све више „женске чељади”. У почетку су се наставници радовали, али је временом недостајало места за нова одељења. Када је број ученица нарастао толико да више није имало смисла отварати ни нова одељења, неке од девојака упућене су у Вишу женску школу у Београду.

Гимназија је радила и у време балканских ратова, али у отежаним условима. Тадашњи директор отишао је на војну дужност, а наставнице и ученице почеле су да шију рубље за рањенике. У јуну 1913. године школа је претворена у болницу, па девојке нису могле да полажу испите. Директор школе постављен је на место управника болнице, његова госпођа радила је у кухињи, а наставнице и ученице старијих разреда преузеле су посао болничарки. Ипак, вредни ђаци нису одустајали од полагања матуре, па су у августу овај испит одржали у тадашњој сали Народне скупштине.

Вихор Првог светског рата прекинуо је 1914. године школски живот, а ученице које су испите полагале у августу остале су без диплома. После рата девојке су остале и без зграде у којој би могле да уче јер је Женска гимназија била опљачкана и упропашћена. Како су неки ђаци учили код приватних професора за време рата, Министарство просвете одобрило им је да полажу испите у згради Више женске школе. За женску гимназију обезбеђена је зграда у којој је пре рата била Зделарева школа (а за време рата приватна женска гимназија) и у овом здању Прва женска остаће до 1938. године. Темељ нове зграде која је у Битољској улици (данашња улица Илије Гарашанина) број 24 наменски подигнута за женску гимназију освештан је 1936. године. На тој свечаности нашли су се бројни знаменити људи Београда. После освештања темеља спуштена је повеља која гласи: „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Дана 25ог, месеца октобра, године 1936. од рођења Христова у престоном граду Београду, за време владавине Његовог Величанства Краља Југославије Петра II, и ЊВ Краљице Мајке, а под управом ЊКВ Кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Ивана Перовића, за време Његове Светости Патријарха Српског Варнаве, Председника владе др Миланка Стојадиновића, господин Добривоје Стошовић, министар просвете положи камен темељац овој згради Прве женске гимназије у Београду, намењеној да буде дом здравог и свестраног. Нека би Бог дао да ова школа достојно припреми наше ученице за узвишени позив мајке и грађанке, радног и корисног члана наше народне заједнице и целог друштва.”

У новој школској згради уређене су чисте учионице, посебне учионице за музику, хемију, цртање и гимнастику, стаклена башта, библиотека, амбуланта, школска кухиња с трпезаријом и свечана дворана с позорницом. Многе савремене школе нису овако добро опремљене, па је ово један од разлога што је Прва женска гимназија (под именом Пета београдска гимназија) до данас остала у овој згради.

У школским извештајима за 1929/30. годину „Наредба ученицама” прописује да „за упис у први разред Женске гимназије свака ученица мора поднети сведочанство о свршеном четвртом разреду основне школе, крштеницу којом ће се утврдити да није млађа од 10 ни старија од 13 година. Уз то се подноси пријава са таксеном марком од 5 динара. Сиромашне ученице морају поднети уверење о сиромаштву иначе се не могу уписати без таксе”.

Последња одредба овог прогласа вероватно би најчудније звучала девојкама и младићима који сада седе у клупама Пете гимназије: „За време школског одмора ученице су дужне пазити на своје понашање ван школе. За сваку учињену штету казниће се по Дисциплинским правилима, чим дођу у школу.”

Други светски рат поново је затворио врата гимназије за школарце. У зграду се уселио немачки Генералштаб.

По завршетку рата родитељи чије су кћерке ишле у ову школу одлучили су да помогну обнову гимназије. Док нису набављене нове клупе и столице, девојке су седеле на столицама које су доносиле од својих кућа. Радмила Чакован, која је пре 60 година била ђак Прве женске гимназије, сећа се да је 1947. године у дворишту и даље стајала бодљикава жица коју су користили немачки војници: „Тих првих послератних година одељења су сачињавана од деце која су била различито годиште. У току рата нико није ишао у школу и онда се ту накупило ђака који су били једно другом до уха. Моја рођена сестра Милена и ја ишле смо у исто одељење. Ипак, владало је велико другарство, а имали смо и дивне професоре. Сећам се професорке српског Милунке Медаковић, скромне жене која је носила кику као старе Српкиње.”

Прва женска гимназија прекрштена је 1953. године у Пету београдску гимназију јер су, по новом закону, у ову школу могли да се упишу и дечаци. Од тада па до стоте годишњице школу су пратиле промене смерова, имена, али јој је увек остао префикс „елитна”. Некада је овај епитет приписиван школи зато што су се у њој школовала деца из богатијих кућа, а данас стога што је доступна само основцима одликашима.