Међу грубим, брадатим илирским легионарима тог хладног септембра 270. године мало је било свесних да, узвикујући име новог цара, не проглашавају само једног у дугом и досадном низу оних који кратко владају и брзо се заборављају. Овај пут биће другачије. У чврстом, као од брега одваљеном војнику снажно стиснутих вилица и одлучног погледа, прозваном Мачоносац, римски свет упознаће владара новога кова који ће ускоро заиста обновити царство и јединство римског света.

Провинција Мезија основана је у време Октавијана Августа у првом веку пре наше ере када се помиње њен управник Цаецина Северус. Пре него што су их освојили Римљани, у овим областима постојали су племенски савези трачких племена, Меза, Трибала и Дарданаца (Трачана). У време цара Тиберија, у првом веку, Мезија је била под управом намесника (сенатског легата) провинције Македоније са Ахајом. Граница Мезије на западу је била река Drinus (Дрина), на северу Danubius, на истоку Pontus Euxinus (Црно море), а на југу венац планина око Hemusa (планина Балкан). Налазила се, дакле, на просторима који су, поред данашње Србије, јужно од Дунава и Саве, обухватали и данашњу Бугарску.

Цар Домицијан поделио је у првом веку ову провинцију на два дела: Горња Мезија (Moesia Superior) налазила се отприлике на простору данашње Србије, а Доња Мезија (или „Рипа Дациа”) ишла је уз Дунав до Црног мора. Свака од ове две области била је под управом царског легата и прокуратора. Као провинција великог стратешког значаја, Мезија је имала низ граничних утврђења уз Дунав. Горња је била врло важна и за одржавање веза између Паноније и Илирије, на западу, и југоисточних провинција (чувени Римски пут од Сингидунума ка Византу/Цариграду). Под династијом Антонина, у другом веку, Мезија се посебно развила захваљујући заштити коју су јој пружале четири римске легије и њихове помоћне јединице (auxiliae) чији су војници регрутовани међу месним становништвом. Осим што је била стратешки значајна, Римљани су искоришћавали и рудна богатства Мезије, пре свега злато и бакар. Забележено је да је Плауције Силван Елијанус био први гувернер Мезије који је из те области испоручио пшеницу за Рим.

Градови су се најчешће развијали око гарнизона римских легија. Прва римска насеља називала су се canabae (насеља уз војне логоре) и oppidum или pagus (насеља староседелаца). У 2. и 3. веку на Дунаву су се развијала римска насеља као што су били Singidunum (Београд), Viminacium (Костолац), Margum, Bononia (Видин), а јужније Naissus (Ниш) и Ulpiana (Урошевац). Насељима Сингидунум, Маргум и Виминацијум статус римских градова додељен је у времену од цара Трајана до Марка Аурелија (први и други век). Градски управници углавном су бирани међу војним ветеранима.

Римљани су обичавали да своје нове градове подижу према строгим урбанистичким правилима. Након што би било изабрано погодно земљиште, свештеници би обележавали „свете границе” насеља - pomerium. Као и војни гарнизони, градови су имали облик правилног квадрата или правоугаоника који су пресецале равне улице под правим углом. Већ на почетку градње била би одређена и места за градски трг као и јавне зграде, попут амфитеатра, купатила, складишта... Истовремено са изградњом кућа, чија је висина такође била строго утврђена, градио се и водовод (aquaduct) који је у град доводио чисту текућу воду са најближих извора. Све то пратила је и изградња поплочаног друма као и луке - ако се град развијао уз реку или море - како би место било најбрже и најлакше повезано с другим деловима царства.

Градове Горње Мезије најпре су насељавали војни ветерани и трговци, који су долазили из разних провинција (Италија, Мала Азија...), као и домородачко становништво које се постепено уклапало у римски градски начин живота. Међу становницима градова на горњомезијском делу Дунава келтска и друга староседелачка имена у прво време ретко се појављују. Али, већ у 2. и 3. веку већина житеља градова на Дунаву домаћег су порекла. У 2. веку међу становништвом око војних логора почиње регрутовање за римску војску што је и довело до настанка чувених илирских легија. Истовремено се шири романизација, па бројни староседеоци стичу римско грађанско право. Међу њима су вероватно били и родитељи цара Аурелијана.

Његово име подсећало је на латинску реч за злато (aurus), а повест о његовом животу пуна је легенди. Отац му је био скромног порекла, можда из Сирмијума, како то наводи историја римских царева под називом „Historia Augusta” или, што је вероватније, из Мезије, на Дунаву. Причало се да му је мајка била свештеница бога непобедивог Сунца - култ који је он сам, као цар, подржавао. Имала је дар предвиђања, па је и свом сину прорекла успех. Наслутила га је тако рано да му је већ платно за повијање направила од пурпурног плашта који је неки цар поклонио храму. Док је био беба, каже легенда, једна змија обмотала се око његове колевке, што је знак божанског провиђења, али, долетео је орао који га је изнео из колевке и, не повредивши га, спустио га на свето место неког храма.

Али, све су то предања која прате животни пут, а касније и повест о готово сваком цару. Историјска је чињеница да је Луције Домиције Аурелијан рођен вероватно око 214. године и да је као dux equitum, или вођа коњице, учествовао у завери неколико високих официра пореклом из Илирије против тадашњег цара Галијена 268. године. Ово му је, вероватно, омогућило напредовање под новим царем из наших крајева - Клаудијем II Готским који га поставља за врховног команданта све римске коњице. Биле су то тешке године за Римско царство, године војне анархије, побуна у провинцијама, време у ком су римске легије сваких годину-две проглашавале неког новог војсковођу за владара царства.

Аурелијан је био присутан у Сирмијуму (данас Сремска Митровица) онога дана кад је цар Клаудије II Готски умро од куге. Одмах након тога, у истом граду, илирске легије 270. године проглашавају Аурелијана за новог цара. Није стога необично што он, нешто касније, на свом новцу слави „генија и врлине” своје родне Илирије (genius Illiryci, virtus Illiryci).

Прва година Аурелијанове власти није обећавала ништа добро. Ослободивши се супарника, Клаудијевог млађег брата Квинтилија који је владао само три месеца, Аурелијан се суочио са устанком у самом главном граду Риму у коме незадовољни радници из царских ковница новца дижу устанак и објављују име свог царског кандидата. Тек што је устанак у крви угушен, на Италију се обрушава још једна од германских најезди. У више битака против варварских племена у Италији и на Дунаву и након неколико неуспеха или делимичних успеха, Аурелијан крајњим напором ипак успева да разбије хорде Вандала, Јутуга и Сармата. Иако у наредних стотину и више година варвари неће упадати у Италију - све до најезде Аларикових Гота 401. године - цар Аурелијан то није могао унапред да зна. Схватао је само да је сигурност главног града царства угрожена. Стога доноси одлуку због које се његово име и данас често помиње у савременим туристичким водичима града Рима: он наређује да се изграде нове, масивне зидине којима ће бити опасан цео град Рим.

Утврдивши своју власт у самом средишту царства, император из Мезије креће у обнову његовог јединства. Наиме, тих година Римско царство распало се на неколико политички потпуно неповезаних подручја. Поред законитог цара у Риму, на западу је већ више од деценије постојало потпуно независно Западно или Галско царство. На истоку се краљевство Палмире (град раскрсница путева у Сирији) под управом лепе краљице Зенобије проширило на просторе од Мале Азије до самог Египта, житнице и трбуха самог Рима.

Први корак који Аурелијан чини у обнови јединства Римског царства није освајачки, него првенствено одбрамбени. Године 272. цар доноси до тада нечувену одлуку: наређује да се један део освојених подручја потпуно напусти и да се римске легије, као и све латинизовано становништво, повуку на нове, сигурније и утврђеније границе. Реч је о напуштању Дакије, прекодунавске провинције на простору данашње Румуније, коју је уз највеће напоре још у 2. веку освојио цар Трајан. Тако се, први пут након скоро хиљаду година, ширење римске државе зауставило и она је, и званично, почела да се осипа.

Ову храбру одлуку, донету, вероватно, не толико као последица политичке далековидости колико под притиском безнадежних околности, пратио је и јединствен политички потез који је требало да спасе „образ” цару и власти. Дакија није једноставно напуштена и заборављена, него су, истовремено, створене две нове провинције под називом Дакија. Али, те провинције налазиле су се сада са јужне, а не са северне стране Дунава: Dacia Ripensis (подунавска Дакија) и Dacia Mediterranea, са главним градом Сердиком (Софија) у коју су спадали крајеви источне Србије, као и град Naissus (данашњи Ниш). Тако је, бар званично, Рим и даље задржао провинцију Дакију на списку својих земаља.

Након што је победио варваре и обезбедио мир у Риму, цар Аурелијан окренуо је своје легије на исток. После вишенедељног марша на исток, прешавши Малу Азију и обревши се у сиријској пустињи, крећући се путевима које су утабали бројни трговачки каравани, под врелином Сунца, газећи усијани камен и песак, пред легионарима ће се указати призор тако необичан да су у први мах помислили да су угледали фатаморгану. Усред пустиње пред њима ће изникнути град чудесне лепоте, окупан у зеленилу, пун извора свеже воде, палми, урми - чаробна Палмира, пустињска оаза која је постала средиште великог краљевства! Палмира са својим брзим коњаницима и ненадмашним стрелцима, камилама и караванима. Мермерна Палмира с огромним храмовима од којих је највећи посвећен богу Балу. А усред те пустињске оазе цветао је један цвет - пустињска ружа по имену Зенобија.

Зенобија је била жена моћног владара Палмире који се звао Оденат. Након његове смрти 267. године, Зенобија је преузела управу у име свога сина, кога је прогласила за независног владара, проширивши власт на цео Египат, главну римску житницу. Забележено је да се Зенобија прогласила наследницом славне египатске владарке Клеопатре. Било је то превише за Аурелијана.

Године 272. римска војска креће на исток да под окриље царства врати одметнуто краљевство Палмире. У лето 272. године у бици недалеко од Антиохије (Мала Азија), користећи ратно лукавство и посебно увежбан маневар војске - привидно бекство и контранапад - Аурелијан разбија војску коју је послала Зенобија. Краљица покушава да побегне на исток, у Персију, али на самој граници, у близини реке Еуфрат, сустижу је Аурелијанови коњаници. Ипак, и судбина и римски август биће милостиви према сада већ бившој краљици Палмире. Аурелијан ће поштедети и град и краљицу да би са заробљеницом кренуо пут Рима.

Након победе на истоку Аурелијан полази на супротну страну - на запад, у Галију која се десетак година раније такође осамосталила. Године 273. у равници надомак реке Марне одиграла се битка у којој су се сукобиле две римске војске: Аурелијанова и галска, предвођена царем Тетрикусом. Но, усред крвавог окршаја десило се нешто што се ретко виђа: предводник галске војске император Тетрикус једноставно је пребегао у противнички табор изразивши покорност законитом римском цару - Аурелијану. За то време обесхрабрене галске легије доживеле су потпун пораз. Аурелијан је још једном тријумфовао остваривши за само неколико година јединство Римског царства и приписујући себи још једну титулу: обновитељ римског света (restitutor orbis romani).

У јесен 274. године у Риму је одржан величанствен Аурелијанов тријумф чији се опис сачувао у хроници касног Римског царства познатој под називом „Historia Augusta”. На челу тријумфалне поворке биле су животиње: двадесет слонова, припитомљене звери из Либије као и двеста животиња из Палестине, од којих и четири тигра и жирафе. Након њих ступало је осам стотина гладијатора и мноштво заробљених, везаних варвара који су, попут учесника на некој олимпијади, носили натпис свога народа или племена: Бактри, Арапи, Ибери, Персијанци, Готи, Алани, Сармати, Франци, Вандали, Германи... У колони је ступало и десет заробљених Амазонки - готских жена бораца. Након њих, на краљевским кочијама, наступала су два најпознатија заробљеника: галски цар Тетрикус и његов син, а затим лепа краљица Палмире Зенобија, окована у ланце од чистог злата, у скупоценим хаљинама и окићена накитом.

Иза заробљеника наступали су победнички римски народ и војска: сенат, занатска удружења, оклопљени војници - цела Аурелијанова војска коју је пратио и плен освојен у походима.

На крају, након готово целодневне смотре, наступао је ловоровим венцима и пурпуром окићени цар. Његова кола вукла су четири питома јелена - плен заробљен у бици с Готима. Након што се успео до Капитола, озарени Аурелијан принео је јелене на жртву пред храмом Јупитера. Тријумф је настављен вишедневним играма за народ: гладијаторским борбама, позориштем, циркуским представама, призорима лова... Да би потпуно придобио народ Рима, цар је, по обичају ранијих царева, убрзао поделу бесплатне хране народу: чисто брашно звано siligineus, свињско месо, као и вино. Аурелијан је могао да буде задовољан. Народ га је волео, војска обожавала, чак су и сенатори прикривали своју мржњу према овом необразованом илирском сељачету...

Аурелијан је ниског раста, здепаст, чврстих ногу, бокова, пун мишића - грађе војника, легионара, који још од младости у сваком маршу вуче више од двадесет килограма опреме. Лако плане и лако кажњава за сваку грешку, баш као што је то научио у деценијама сурових вежби у којима су се чврсти и необразовани илирски сељаци претварали у римску војну машину достојну векова славе. Запамћено је да је у бесу погубио и свог нећака. Строг је и према војсци. Треба припазити кад и како да му се приђе, бритак је, брз и не пита много, а уза се увек носи свој кратки мач gladius по коме је и добио надимак - човек с мачем. И не чуди, стога, што му посетиоци долазе уз клањање или бацајући се на колена називајући га „бог и рођен да влада” - deus et dominus natus - као да је био неки источни владар, а не римски цезар.

Многе је реформе започео Аурелијан у годинама након победа на Истоку и на Западу. На плану вере покушао је да обнови и окупи сва римска божанства, нека већ и полузаборављена, око новог култа названог Sol invictus (Непобедиво Сунце). У Риму је 274. године у ту сврху саградио и нови храм посвећен овом божанству које су римски војници касније славили и у виду источног Бога - Митре. Посвећени су и нови свештеници који су сваког 25. децембра славили дан рађања овога Бога.

Покушао је, затим, Аурелијан да обнови и поверење у новац римског цара. У протеклим деценијама римски новац antoninianus био је обезвређен пошто је због сиромаштва царске благајне количина сребра које се уграђивало у новац стално опадала. Због тога су нови антонинијани ковани са строго утврђеном масом сребра у себи. Требало је, међутим, сачекати касније цареве, а посебно Диоклецијана, да би се довршила реформа новца.

Аурелијан је почео да преуређује и власт. Не само да цар по називу и понашању постаје сличнији источним владарима, него се мења и провинцијско устројство. Италија је први пут подељена на области којима управљају посебни гувернери (corrector).

У војсци јача дисциплину и наставља промене уводећи покретније јединице (коњицу) и повећавајући број варвара који се боре у римским легијама. Тако је у низу области, од мењања начина одбране римске границе, преко новчане, верске и административне реформе Аурелијан имао улогу претече каснијих и много чувенијих царева из Илирије, односно Мезије, реформатора Диоклецијана и Константина. Али, превелика строгост на крају је угрозила и самог Аурелијана.

Године 275, кад је након нове победе над варварима на Рајни кренуо у велики поход на Персију, цару су у логору у Тракији дошли главе сопствени официри. Прича каже да је узрочник убиства био његов секретар, звао се Ерос, који је након што је починио неку грешку и, уплашивши се од царевог беса, смислио следеће спасоносно решење: саставио је списак имена највиших римских официра које је цар наводно намеравао да погуби, па је списак дотурио тим истим људима. Аурелијана су тако смакли његови лични гардисти - преторијанци. Недуго затим војска је схватила грешку, а покојни цар проглашен је „божанством” и уздигнут међу богове римског Пантеона.

После Аурелијанове смрти власт је покушала да задржи његова жена која се звала августа Сабина и о којој се зна само да је краткотрајно ковала царски новац. Аурелијаново дело наставили су његови земљаци - цареви Проб, затим Диоклецијан и Максимијан, као и Галерије, Константин и многи други од којих је значајан број потицао са подручја данашње Србије.