Лудвига ван Бетовена (1770-1827), славног немачког композитора, упитали су једном приликом зашто је своју Сонату у де-молу опус 31, број 2 назвао „Appassionata” (што на италијанском значи - страствена).

Познат као затворен и нељубазан човек, Бетовен је одговорио:

- Није вам јасно зашто је соната названа „Appassionata”? Е, па, онда прочитајте Шекспирову „Буру”.

Када су госпођу Етел Смит (1858-1944), композитора али и познату енглеску феминисткињу, позвали на вечеру књижевница Вирџинија Вулф и њен супруг, Етел је одлучила да до њиховог дома дође - бициклом. До куће Леонарда Вулфа у Сасексу уметница је требало да превали бар тридесетак километара бициклом, па је кренула у комплету од твида, нимало елегантном. Надомак куће својих домаћина помислила је да се ипак неприкладно обукла јер су Вулфови позвали и друге угледне госте. Етел Смит била је готово уверена да је требало да обуче хаљину и корсет. Зато је ушла у сеоску продавницу и упитала да ли можда имају корсете. Нажалост, нису имали... А онда је у углу продавнице угледала кавез за птице...

Пола сата касније Вирџинија Вулф приметила је да се нешто необично дешава у њеном дворишту. Када је изашла напоље, имала је шта да види. Етел Смит покушавала је да се - уместо у корсет - увуче у птичији кавез како би је бар мало стегао у струку.

Хауард Хјуз (1905-1976), чувени амерички филмски продуцент и авијатичар, био је познат по страху од зараза и бактерија. Тај болесни страх временом га је одвојио од људи, па је 1958. године доживео нервни слом. Од тада је Хјуз живео у једној малој кући у пустињи близу Лас Вегаса. Његови једини пријатељи били су мормони из суседства чији је задатак био да га штите од зараза. Верујући да би у његову кућу ипак могле да уђу бактерије (радознали туристи непрестано су настојали да разгледају то место), Хауард Хјуз је почео да се сели из хотела у хотел мењајући собе увек у глуво доба ноћи. Чим би ушао у хотелску собу, пластиком би прво запечатио врата и прозоре, а хранио се готово искључиво чоколадама. Када је 1966. године власник хотела у ком је одсео затражио да Хјуз напусти собу, овај је, да га не би избацили, једноставно - откупио хотел.

Аустријски композитор Арнолд Шенберг (1874-1951), познат као један од главних твораца атоналне музике, био је бесан кад је објављена књига Томаса Мана „Доктор Фаустус”. Наиме, главни јунак романа је Адријан Леверкин, композитор који „продаје душу ђаволу” измисливши нови нотни систем попут оног Шенберговог...

После објављивања књиге композитор је, у љутњи, написао отворено писмо јавности оптужујући Томаса Мана за плагијат. Али, Ман је успео да одбрани роман говорећи о великом утицају који је Шенберг имао на њега. И поред тога, композитор је имао утисак да је Леверкин, јунак романа, упропастио његов углед у културној јавности и до краја живота је жалио због тога.

- Да ми је Томас Ман само наговестио да намерава да напише роман о композитору, ја бих за сат времена за њега посебно измислио неки други начин компоновања! - говорио је Арнолд Шенберг.

Балетски уметник Роберт Хелпман био је веома почаствован када га је у поподневну посету позвао енглески барон Џералд Бернерс (1883-1950), музичар, познат иначе као необичан човек. У прекрасном дворцу недалеко од Оксфорда господина Хелпмана примили су љубазно и увели га у салон. На његово огромно изненађење, у салону је затекао - коња. Потом је, као да се ништа необично не дешава, послужен чај. Барон Бернерс упитао је Хелпмана да ли чај пије с лимуном или млеком, а коња је ћутке послужио коцкама шећера.

Запањеном госту нико није објаснио шта се то догађа. Напослетку је барон изјавио да се коњ довољно најео, те да слуга може да га отпрати до штале... Убрзо потом и Хелпман је напустио баронов дом. После извесног времена барон и балетан поново су се срели. Не могавши да се суздржи, Роберт Хелпман га је упитао:

- Не разумем зашто је у салону вашег раскошног дворца за време моје посете морао да буде присутан и коњ?

Барон је дао необично објашњење:

- Видите, када људи угледају коња у салону, сместа постану нервозни. То ми се допада будући да сам и ја веома нервозан човек. А када видим да су и гости узнемирени, ја се опустим.

Иако је за живота стекао славу, италијански композитор Ђузепе Верди (1813-1901) није био сасвим убеђен да ће његово целокупно дело преживети суд историје, па је своје ране композиције спалио. Осим тога, када би после извођења неке опере италијанске патриоте клицале „Верди! Верди!”, најчешће је одбијао да се поклони. Зашто?

- Знам да не кличу мени, већ неком другом коме не смеју јавно! - говорио је Ђузепе Верди.

Наиме, његово презиме било је, заправо, акроним реченице: Vittorio Emmanuele, re d’Italia! (Виторио Емануеле, краљ Италије!).