Да ли сте се некад запитали зашто деца домаћи задатак раде код куће, зашто кућне послове обавља домаћица, зашто једни посећују кућу лепоте а други дом здравља, зашто некога удоме а неко се скући сам... Зашто се речи дом и кућа овако преплићу и бркају? Једноставно, зато што су синоними, а сви језици „воле” синониме јер они служе тачнијем и богатијем изражавању. Осим тога, синоними обично нису потпуни него само делимични, приближни - зато је проучавање тих малих разлика међу њима по правилу занимљиво пошто се тако откривају трагови прошлости, реконструише се живот наших предака, али не преко предмета (каквима се баве, на пример, археолози), већ преко облика и значења речи којима су називани одређени предмети или појаве.

Када данас кажемо кућа, првенствено мислимо на „зграду у којој неко живи, најчешће породично”, за разлику од дома под којим се подразумева „породично пребивалиште, породично гнездо, завичај”, независно од места где се тај дом налази - у некој кући, стану, шатору, чамцу или у једној јединој соби. Да није одувек било тако, види се из многих употреба речи кућа које су очито очуване одраније: кад кажемо враћам се кући, Марко није код куће, јасно је да мислимо на дом, породично седиште. Овај смисао још је јаче изражен када се кућа користи као израз од миља, као појам нечег драгог и драгоценог - мајка се детету обраћа са „Дођи, кућо моја!”, пријатељу кога дуго нисмо видели кажемо „Где си Миле, кућо стара?”

Нашу површну представу о томе да је кућа само „зграда” лако побијају подаци из речника који за ту реч дају разноврсна значења, често апстрактна. Нека од њих су логична и универзална (развијена и у другим језицима, рецимо, „домаћинство”, „покућство”, „породична имовина”, „чељад која живи у једној кући” - ако се кућа по некоме зове онда и „породична задруга”, „род”, „братство” или чак „династија” - затим, у новије време, на пример, градска кућа и слично за државне установе). Међутим, има и необичних, а сасвим одређених значења у којима се никад не би могао појавити дом: у „Српском рјечнику” Вук бележи да је кућа и „кухиња”, у дечјој игри ораха кућа је „рупа у земљи”, кућа је „чашица у зглобу плећке”, кућа је „ватраљ, лопатица за преношење жара”, такође „отворени одељак, преградак испод зиданог шпорета у коме се држе дрва”. Изгледа да „кључ” лежи у овим последњим значењима.

Међутим, њиховом бољем разумевању не помаже нам ни поглед у ближу прошлост - у старосрпском је кућа „колиба” док у повељи из 13. века којом српски краљ Стефан Урош потврђује привилегије Дубровчанима пример да имь се не узима ... ни медь, ни мука, ни која купља; и куће да имь се не печате, ни оть краља ни оть властель чак указује на значење „радња”.

Када упоредимо речи дом и кућа у српском језику, видимо да су обе домаће, и врло старе, само што је дом знатно старији. То је древна, још индоевропска реч за „зграду (у којој људи живе)”, која се, осим у нашем (као и у свим осталим словенским језицима), очувала, на пример, и у латинском domus „кућа”, литавском dimstis „двориште (које је ограђено)”, грчком ##### „градња”, староиндијском damas „градња, кућа”, а изведена је од заједничког индоевропског корена *dem- „градити, састављати”. И то је углавном све.

Много је занимљивија реч кућа. Она је коју хиљаду година млађа, нема индоевропске рођаке јер је настала тек у прасловенско доба, негде у првим вековима наше ере, и остала ограничена на јужно и источнословенске језике. Само у српском, македонском и бугарском језику временом је (током средњег века), и то делимично (у дијалектима од којих су се развили данашњи књижевни језици), преузимала значења која је дотад имао дом. Али, ту реч, као ни њене изведенице, никад није сасвим потиснула пошто је, у ствари, „било места” за све њих (знамо да сличне парове имају и други језици, на пример, енглески house и home, немачки Haus и Heim, шпански casa и hogar...).

Прича о кући је сложена кад се њена значења посматрају у оквиру нашег језика (горе смо их већ побројали), а мало необична када се наша реч упореди са својим сродницима у осталим словенским језицима, односно, кад се све оне заједно тумаче као изведенице неке старе именице.

Све је почело од једног угла - тачније, из једног угла. Не баш обичног или било ког угла, него унутрашњег, завученог, ушушканог који се понегде још увек зове кут (у живој употреби очувао се само у деминутиву кутак „заклоњено, скровито и тихо место, нечији лични простор”). Ако погледамо податке не само из књижевног српског језика већ и из дијалеката, видимо да је кут „угао (и то унутрашњи), скровито место, буџак”, „угаони део, крај (усана, ока - отуд и зуб кутњак)”, „(периферни) део неке територије, предео; комад, крајичак; земљиште захваћено речном окуком”, „доњи део кошуље, скут”...

За нашу причу нарочито су битна значења из динарских крајева (нека од њих бележи још Јован Цвијић) „рупа у зиду изнад огњишта у коју се ставља пепео”, „истурени део зида у кући изнад огњишта”, „у примитивним кућама од плетера, ватриште склоњено уза зид, на коме је отворена рупа при земљи, као прозор, а споља укруг поређано коље, облепљено блатом и одозго споља покривено”. Овако одређена, јединствена значења, па још ретко посведочена, по правилу су траг велике старине неке речи. Оно што овде пада у очи јесте веза кута и огњишта. Она је посведочена у још неким словенским језицима, обично такође у дијалектима: македонско кат „место десно до огњишта, угао”, бугарско кьт „угао поред пећи где се може сести; нечије лично место лево од огњишта, угао”, словачко kut „раван простор на пећи”, руско кут „задњи део пећи”, „простор између пећи и зида”, чак и „кухиња”. (У осталим словенским језицима одговарајуће речи не значе само „угао уопште” већ обично „посебан део њиве или земље, као клин, завучен или омеђен нечим”.)

Поставља се питање како је од кут настала кућа. Ту облик речи није проблем - од именице кут додавањем суфикса -ја правилно се добија кућа (као, на пример, свећа од свет „светлост”). Овде не треба да нас буни то што се облици речи кут толико разликују у словенским језицима - то је нормално јер су сви ти вокали пореклом од једног истог заједничког претка, гласа који је звучао као једно -о- изговорено кроз нос, те се, будући тежак за изговарање, накнадно упрошћавао, али не у свим језицима на исти начин (сетите се наших речи дете, дијете, дите за које знамо да им је пре поделе на дијалекте у основи био глас јат).

У тумачењу облика речи кућа треба имати у виду да се и група -тј- различито понаша у разним словенским језицима (на месту нашег -ћ- стоји бугарско -шт-, словеначко и источнословенско -ч-), па отуд словеначко koca „колиба”, бугарско кьша „кућа”, украјинско куча „кућица за птице; свињац; просторија; простор иза пећи”, у руским дијалектима куча „колиба од балвана одозго покривена бусењем, шупа”, кутR „део избе поред пећи; кухиња”... А подударање облика, који су, у ствари, материјални докази (просто да нам позавиде Шерлок Холмс и Херкул Поаро), говори да смо на правом трагу у извођењу развоја значења речи.

Такозвана семантичка реконструкција (која се тиче значења) већа је тешкоћа јер се не изводи рутински као фонетска, али и она се одвија по истом правилу, поређењем савремених значења у свим словенским језицима и дијалектима. Ако је кут првобитно означавао „угао у коме се налази огњиште”, кућа је просторија у којој се налази кут, а то је била или једина просторија у којој се живело (археолози и историчари тврде да су баш тако изгледале земунице и полуземунице у којима су Словени живели крајем старог века), или „посебно одељење у коме је било огњиште”, „кухиња”. Управо то значење у српском језику Вук илуструје кратким дијалогом: на питање „Ђе ти је кућа?” неко одговара „Код собе.” Међу јужнословенским народима назив за просторију са огњиштем, кухињу или споредну зграду „узнапредовао је” до општег значења „дом”, чувајући понегде трагове своје првобитне везаности за огњиште. У источнословенским језицима оно старије „кухиња” углавном је изгубило везу са огњиштем и уопштило се у „споредна зграда у домаћинству, колиба, шупа, стаја”.

О својеврсној конзервативности српског језика (која је драгоцена за проучавање историје не само нашег, већ и осталих словенских језика) говори чињеница да је и основна реч кут очувала елементе значења „кућа”. То се види, на пример, по придеву кутњи који може да значи исто што и „кућни”, рецимо, кутњи домаћин, и његовим изведеницама кутњица „чуварна домаћица” (док је некутњица „жена која често бежи из мужевљеве куће”), кутњодржан „чуваран, штедљив”... Занимљиво је и како првобитну двојност значења речи кут, апстрактног „угао уопште” и конкретног „запећак” до данас чува наша именица кутњак која није само „велики зуб у углу вилице” (у књижевном језику), већ и „човек који зими стално проводи време уз огњиште или уз пећ” (у дијалектима).

Сад је бар јасно зашто психолози, кад проучавају дечије цртеже, прво гледају да ли се изнад куће вије дим или не.