Година 641. била је веома бурна у историји Византијског царства. Преминуо је велики василевс Ираклије (610-641) и после неколико брзих смена на престолу цар је постао Констанс Други (641-668), његов унук кога ће касније назвати Погонат (брадати) јер је у зрелим годинама носио дугу и густу браду што до тог времена није било уобичајено за владаре Византије. У потоњим временима сви византијски василевси углавном ће бити брадати и брада ће на својеврстан начин постати њихов препознатљив знак без кога не могу да се замисле.

Кад је ступио на престо, Констанс Други имао је само једанаест година. Царство је примио у тешким приликама, у време велике најезде Арабљана коју Византинци нису могли да зауставе. Тако су, једна за другом, византијске области и градови падали под власт верујућих у Алаха. Персија, држава богате прошлости, столећима опасан супарник Византије, једноставно је подлегла надмоћном нападачу док је Царство једва успело да одоли победоносним Мухамедовим следбеницима.

Премда пустињски народ, Арабљани су брзо напредовали и у поморској вештини, па је њихова флота ускоро запретила византијским острвима на простору источног Средоземља: пали су Кипар, Родос и Кос. Констанс Други, коме храбрости није недостајало, одлучио је да стане на пут надирању припадника друге вере.

До одлучујуће битке дошло је у водама надомак јужних обала Мале Азије 655. године. Арабљани су се добро припремили за овај сукоб на мору, а крајњи циљ било им је освајање Цариграда. Читав поход припреман је у Триполису, граду у Феникији.

Дознавши за опсежне припреме Арабљана, два брата, синови неког букинатора (трубача) који су живели у овом граду, запалили су и на јуриш заузели градски затвор. Успело им је да ослободе мноштво византијских заробљеника који су тамо били заточени. Браћа су, после разбијања затворске капије и ослобађања затвореника, убила емира Триполиса и његову пратњу, спалила опрему за изградњу бродовља, утекла из града и отпловила у Византију.

И поред овог догађаја, Арабљани нису прекинули припреме и нису одустали од својих циљева. Калиф је наименовао Абул-Авара за команданта флоте. У међувремену је један од поменутих синова букинатора (трубача), чије име извори не помињу, дошао у Феникс, у малоазијској области Ликији, где је цар Констанс Други обављао последње припреме пред одлучујући бој. Храброг и ратовању вичног дошљака византијски василевс узео је у службу рачунајући да ће му бити од користи у предстојећој поморској бици.

Догодило се да је Констанс Други уочи пресудног обрачуна сањао како се те ноћи обрео у Солуну. Кад се пробудио, испричао је то једном тумачу снова који му је рекао да дотични сан може да се протумачи тако да ће победу однети друга страна. Онда је цар, пошто није предузео потребне мере да састави своју борбену линију, наредио ромејској флоти да уђе у битку. Када су се две стране судариле, Византинци су претрпели тежак пораз тако да се, према речима хроничара Теофана, море црвенело од њихове крви.

Кад је видео да му је живот угрожен, цар је своју одећу дао другом човеку, трубачевом сину. Ни за тренутак не губећи присуство духа, овај је скочио у василевсов брод, уграбио Констанса Другог и, пребацивши га у други брод, спасао га. Јуначни човек потом се вратио на царев брод, храбро се борио и убио многе непријатеље пре него што је изгубио живот у име цара. Непријатељи су га опколили и држали га у окружењу мислећи да је византијски василевс. Напослетку су га усмртили као човека који је на себи носио царево одело. За то време цар Констанс Други, у војниковој одећи, успео је да утекне и безбедно стигне у Цариград. Основано се претпоставља да је византијски хроничар Теофан, који је описао поменуте догађаје, на овом месту унео делове неког народног епа.

Василевс Василије Први Македонац (867-886) био је човек незнатног порекла који је захваљујући својој огромној физичкој снази, бистрој памети и безобзирности за кратко време прешао дугачак пут од коњушара до византијског цара. На царски престо дошао је тако што је у дворској завери уклонио Михаила Трећег Аморијца у септембру 867. године и основао нову, македонску династију - најславнију од свих византијских династија. У току двадесетогодишње владавине показао је да је дорастао да стоји на челу Византијског царства.

И као цар, Василије се није либио да лично предводи ратне походе и у њима учествује често се излажући непосредној опасности. Године 872. предводио је поход против Арабљана. Необичним стицајем околности тај поход довео га је у најтешњу везу са јерменским сељаком по имену Теофилакт, најобичнијим редовом у многољудној василевсовој војсци. Надомак Тефрике, тврђаве у планинским областима североисточне Кападокије, западно од реке Еуфрата, цар Василије Први умало није погинуо у сукобу са Арабљанима. Живот су му спасли како војничка вештина тако и изванредна прибраност и храброст војника Теофилакта који се у заподенутом сукобу, на срећу, нашао у василевсовој близини.

Задивљен војниковим јунаштвом и чињеницом да је без било каквог предомишљања на коцку ставио властити живот само да би спасао византијског цара, Василије Први узвратио је племенитим гестом захвалности. Храброг војника довео је у Цариград и распоредио га у своју гарду. Штавише, дао му је и једно имање у области Лакапи по ком су потомци војника Теофилакта добили своје презиме - Лакапин. Већ тада, дакле, 872. године, када је василевсу спасао живот, јерменски сељак Теофилакт био је ожењен, а две године пре тога, око 870. године, родио му се син Роман.

Роман Лакапин, који је детињство и младост провео у Цариграду, текао је војничку каријеру и постао командант византијске флоте, а затим, 920. године, и византијски цар.

Да у одређеним историјским околностима и обични људи могу да досегну подвиге и славу античких хероја говори и пример извесног Лазарета. Он је био присталица узурпатора Јована Кантакузина у грађанском рату који се у Византији водио од 1341. до 1347. године и био најкрвавији међу сличним ромејским сучељавањима у 14. веку. Догодило се да у јуну 1344. године обласни господар Момчило, који је дуго и вешто опстајао између сукобљених страна у Византији и српског краља Стефана Душана (1331-1355), умало није заробио Јована Кантакузина.

Негде на путу између градова Мосинопоља, који је тада био у рушевинама, и Кумуцине заметнула се тешка и неизвесна борба. Цар писац је забележио: „А када је цар (Јован Кантакузин) и они око њега био изван рушевина и није постојала никаква сумња о заседи, навале они око Момчила силовито на њих. Пошто су се сви дали у бекство, када су они из предњег реда непријатеља били близу цара (заостао је као последњи), притешњен бранио се и пао је коњ цара док се борио са непријатељима. А један од царевих пратилаца по имену Лазарет сишавши с коња даде га цару и уједно га подиже да узјаши. Док се пео, неко га пришавши удари мачем у главу, али ништа не нашкоди јер је шлем добро одолео ударцу. Одатле, бранећи се целим путем и примајући ударце, јер су га сустизали многи од непријатеља, стигао је (цар) у Кумуцину, чудесно спашен. А Лазарета су мачевима и копљима ранивши и верујући да је убијен (јер ранили су га на осамнаест места) оставили још у животу. Цар се на тај начин, а да нико није очекивао, спасао такве опасности и Момчило, ништа не оклевајући, почео је да се повлачи. Цар, пославши доведе још живог Лазарета у Кумуцину; и обасут великом бригом за кратко време поново је био здрав и читав и ништа од удова због удараца не изгубивши; и уживао је велику милост и част код цара, а изгледа да је био достојан и већих него што беху због показане ревности према њему (цару).”

Уколико бисмо Јовану Кантакузину могли да пребацимо извесну пристрасност у описивању догађаја у којима је непосредно учествовао и слику о њима донео на страницама свог мемоарског списа, онда је срећна околност да је сачувано дело још једног великана византијске историографије 14. столећа - „Ромејска историја” Нићифора Григоре.

Водећи интелектуалац у Царству онога времена није био, као Јован Кантакузин, непосредни сведок и учесник бурних догађаја у грађанском рату који су се збивали на простору Тракије и Македоније. Нићифор Григора, премда је углавном боравио у Цариграду, располагао је поузданим и веродостојним подацима. Отуда његово историјско дело има све особине прворазредног извора, а он слови као један од најбољих историчара у касновизантијском раздобљу.

Нићифор Григора, разумљиво, доноси знатно сажетији опис ових збивања и покушаја смелог Момчила да зароби Јована Кантакузина. И он, међутим, казује о подвигу једног од узурпаторових људи који је у одсудном часу спасао свог господара. Тако је учени писац записао: „А цар, пошто је коњ пао од удараца, колико је могао, борио се са земље са нападачима, док један од пратилаца, пролазећи, не сиђе са коња и даде га цару да бекством прибави спас, а сам примајући одасвуд ударце паде полумртав и једва дишући, али од непријатеља остављен ипак остаде жив.”

Нема сумње да је Лазарет неизмерно задужио Јована Кантакузина тако што му је у веома тешким околностима спасао живот. Чињеница је то коју и сам василевс јасно и недвосмислено наглашава у својим мемоарима. Ово што је речено углавном је све што се зна о срчаном пратиоцу узурпатора и потоњег цара Јована Шестог Кантакузина (1347-1354) који се није либио да изгуби живот само да би избавио свог господара.

Још једно помињање Лазарета на страницама историјског дела цара писца не доприноси, истина, да о њему сазнамо нешто више, али је веома карактеристично. Он се јавио у сну Кантакузиновом сину Манојлу који се од 1343. до 1347. године налазио на положају намесника у граду Верији, западно од Солуна. Млади Кактакузин уснио је цара оца - тада још увек само узурпатора - како му прилази у свечаној одежди, а уз њега иду двојица пратилаца. Један, који је Манојлу Кантакузину био непознат, носио је отворену књигу пророка Исаије. Други пратилац, кога је василевсов син очигледно познавао, био је Лазарет. Он је у руци носио мач Јована Кантакузина.

Овај сан Манојла Кантакузина, о ком цар писац приповеда када описује догађаје из 1345. године, показује да је Лазарет свакако био један од блиских људи породице Кантакузина.

Колико је познато, име Лазарет, за које се претпоставља да би могло бити италијанског порекла, не среће се у изворима епохе Палеолога. Овај човек Јована Кантакузина свакако није могао припадати неком од племићких родова у Византијском царству. Реч је, дакле, о човеку незнатног порекла који је истинским подвигом ипак успео да се упише у историју.