У једном трачком селу, у породици сиромашног сељака, можда јерменског досељеника, родио се дечак коме су дали име Василије. У историји је познат као Василије Македонац јер је у време његовог рођења тај део Тракије припадао теми, односно, војно-административној јединици која се звала Македонија. Како сматрају поједини научници, Василије је дошао на свет 830. или 835. године док неки као датум његовог рођења наводе 25. мај 836. године.

Неколико чудноватих догађаја наговестило је блиставу будућност тек рођеном дечаку. Док су једног спарног летњег дана његови родитељи радили на њиви, сина су оставили у хладовини где је заспао. Тада се појавио орао и, крстарећи, заклонио га сенком својих крила. Василијева мајка најпре се уплашила и покушала да отера птицу, али када се орао вратио, њој је било јасно да се ради о Божјем знаку. Осим тога, она је, наводно, у сну видела како из њене утробе излази златно дрво пуно златног цвећа и воћа које је постало велико и бацало је сенку на целу кућу. Други пут, поново у сну, Василијевој мајци јавио се пророк Илија као високи старац са седом брадом из чијих је уста лизао пламен који је њеном сину предсказао успех и срећу.

Очева смрт тешко је погодила породицу и Василије, који је морао да брине о мајци и сестрама, схватио је да од земљорадње може да се живи тешко и оскудно. Зато је одлучио да окуша срећу и кренуо у Цариград. Једног касног недељног поподнева ушао је кроз Златну капију у „царицу градова”. Извори кажу да је био сиромашно одевен и да је имао само завежљај и штап који су уједно били и његова целокупна имовина. Најпре је у чуду гледао простране улице и велика здања града на Босфору, а с наиласком ноћи морао је да потражи некакав смештај. Будући да у византијској престоници никога није познавао, а већ је био преморен дугим путовањем и плимом необичних утисака који су га запљуснули по приспећу у Константинополис, он је легао под трем знаменитог манастира Светог Диомеда и заспао чврстим сном.

Игуман тога манастира уснио је у току ноћи чудан сан: јавио му се неки непознати глас и поручио му да изађе и отвори врата цару. Онако бунован, пренут из сна, он је погледао испред врата, али како никог није приметио, вратио се у кревет. Тек што га је сан савладао, поново му се јавио исти глас и рекао да изађе и поздрави цара. Већ прилично сметени духовник још једном је изашао пред врата и приметио само незнанца у ритама, па се вратио у постељу. Чим је утонуо у сан, непознати глас строго му је заповедио: „Изађи и уведи онога што спава на степеништу. Он је цар!” Сад већ сасвим преплашен, игуман манастира Светог Диомеда је изашао, пробудио Василија, позвао га да уђе и посадио за сто да вечера. Ујутру му је дао да се окупа и спремио му ново одело.

Игуман је имао брата, по занимању лекара, који је стаситог и наочитог младића, како га је видео, сместа препоручио једном свом угледном пацијенту, рођаку цара Михаила Трећег (842-867), који се звао Теофил, али су га због малог раста прозвали Теофилица (мали Теофил). Слабашне грађе, овај племић је волео да буде окружен слугама горостасне висине и огромне снаге. Облачио их је у сјајну одећу и уживао да се с њима шепури градским улицама. Кад је видео Василија, одмах га је узео у своју службу.

После извесног времена, Василија су упознали најугледнији људи Византијског царства. Уприличен је свечани ручак на царском двору на који је позван велики број званица као и бугарски посланици на пропутовању кроз престоницу на Босфору. При крају ручка, како је било уобичајено, приређено је такмичење рвача који је требало да забаве присутне. Разметљиви Бугари тврдили су да они имају таквог атлету који ће победити све византијске противнике. И, заиста, снажни Бугарин савладао је све ромејске рваче.

Византинци, потиштени што је један варварин надмашио њихове борце, тешко су поднели пораз. Али, Теофилица, који се такође налазио на свечаном ручку, самоуверено је изјавио да ће његов слуга победити Бугарина. Одмах су изнова припремили борилиште, дворану посули песком да би начинили подесну подлогу за борце и победоносни Бугарин ухватио се у коштац са Василијем.

Бугарски рвач напрегао се из петних жила не би ли подигао увис византијског коњушара. Међутим, десило се супротно: снажнији Василије подигао је Бугарина, окренуо га око себе и спретним захватом, који је тада био чувен у борилачким вештинама, бацио га на земљу. Узбуђени Византинци, којима је горостасни коњушар спасао част, громко су поздрављали свог победника док је на другој страни повређени и онесвешћени бугарски рвач једва долазио себи. Овим подвигом Василије је на себе скренуо пажњу: високи дворски кругови добро су упамтили младог коњушара.

Убрзо после овог догађаја цар Михаило Трећи добио је од једног провинцијског намесника на поклон веома лепог коња. Када је пришао да му погледа зубе, коњ се толико уплашио и пропео да ни цар ни његови коњушари никако нису могли да га укроте. Поново се умешао Теофилица и рекао василевсу: „Господару, код куће имам једног младог човека који уме с коњима. Зове се Василије.”

Не оклевајући, довели су коњушара који је, како бележи један византијски писац, био „други Александар на другом Букефалу”. Он је узјахао непокорног пастува и само неколико тренутака било му је довољно да доведе у ред до тада неукротиву животињу.

Одушевљени Михаило Трећи, неку годину млађи од Василија, приморао је свог рођака Теофилицу да му уступи коњушара. Онда је, још под снажним утиском оног што се догодило, свог новог слугу одвео како би га показао мајци - царици Теодори. Док јој је син усхићено причао о свом новом коњушару, она је ћутке и подозриво гледала стаситог дошљака. Било је очигледно да не дели синовљеву радост. Када је Василије отишао, Теодора је забринуто рекла сину: „Боље да га никада ниси упознао! Он ће уништити наш род!”

Било је потребно десетак година да се остваре царичине пророчке речи. У међувремену се Василије постојано успињао на византијској хијерархијској лествици, а на руку му је ишао и повољан стицај околности. Тада је најмоћнији у Византији био царев ујак Варда, човек раскошних државничких способности. Он је 865. године уклонио паракимомена Дамјана, чијег се утицаја прибојавао, и на његово место доведен је Василије. Паракимомен (грчки: „онај који спава поред”) био је начелник царске ложнице, својеврсни „чувар” василевсове спаваће собе, и захваљујући чињеници да је боравио тик уз цара имао је могућност да буде на изворишту драгоцених података. Ова дужност је углавном била резервисана за евнухе, али је у Василијевом случају направљен изузетак. Убрзо се Варда покајао што је уздигао Василија и то је изразио речима: „Ја сам отерао лисицу, али сам на њено место довео лава који ће нас све прогутати!”

Уследио је обрачун царевог ујака и доскорашњег царевог коњушара. Приликом похода на Крит, острво које су Византинцима преотели Арабљани, Василије и његови људи убили су Варду у априлу 866. године.

Још опчињени Михаило Трећи већ следећег месеца по повратку у Цариград дао је круну цара савладара свом љубимцу. Тако је дошљак из Тракије и званично постао други човек Царства и предстојао му је још само један корак да стигне на сам врх. Зазирући од василевсове ћудљиве и каткад неуравнотежене природе, Василије није ништа хтео да препусти случају. Смислио је заверу: после дворске гозбе његови људи су, у ноћи између 23. и 24. септембра 867. године, убили пијаног цара у његовој спаваћој соби. Аморијску династију сменила је нова - македонска династија - показаће се најславнија византијска династија која је готово два столећа владала царством Ромеја (867-1056).

Вртоглави успон славољубивог и безобзирног дошљака, окићен легендама које нису лишене историјске подлоге, убедљиво је сведочанство о томе да је пут до византијског престола био отворен за свакога и да је и највећи никоговић могао да се попне на само чело ромејске врхушке. То је било својствено раној (4-7. век) и средњој Византији (7-11. век), али је у позном Царству (11-15. век) цар могао да постане само члан неке од најугледнијих племићких породица.

Василије Први Македонац (867-886) показао је током двадесетогодишње владавине да је био достојан да понесе круну византијског цара. Разборитом и спретном политиком, како унутрашњом тако и спољашњом, умногоме је унапредио Царство. Да би се донекле ублажио Василијев мрачни и насилни долазак на цариградски трон, његови потомци - син Лав Шести Мудри (886-912) и унук Константин Седми Порфирогенит (912-959) - а с њима и готово целокупна званична историографија македонске династије, посегли су за измишљеним генеалогијама. Они су у Василију, с једне стране, видели далеког потомка Арсакида, познате парћанске владарске куће коју је у 3. веку пре наше ере основао Арсак Први, и за коју су касније родбински били повезани персијски Сасаниди, као и млада јерменска држава. Са мајчине стране Василије је наводно био повезан са Константином Великим, а по некима се са „обе стране гордио сјајем Александра Великог.”

Занимљиво је напоменути да каснији византијски писци на различите начине прихватају ове невероватне претпоставке. На пример, Јован Скилица у 11. веку поклања им, без трунке интелектуалне сумње, безусловно поверење. За разлику од Скилице, Јован Зонара - прва половина 12. века - одбацује читаву причу о древној племенитости Василијевог рода и бележи да је оснивач македонске династије потицао „из Македоније, од безначајних и непознатих отаца, иако је неко од оних који су о њему писали измишљао да води порекло од Арсакида”.

Још једна легенда, која примамљиво звучи али пати од помањкања историјске веродостојности, доприноси новој тајновитости везаној за име Василија Првог Македонца. Ради се о чудесној речи ВЕКЛАС, састављеној од почетних слова имена његове најуже породице, најпре самог Василија, затим његове супруге Евдокије, и, напослетку, њихових синова Константина, Лава, Александра и Стефана. Овај акростих забележио је васељенски патријарх Фотије (858-867, 877-886) који доноси и остале приче о Василијевој „племенитости”.

Како је записао византијски писац Никита Давид Пафлагонац, генеалогију оснивача македонске династије саставио је управо цариградски првосвештеник који је уз помоћ једног духовника исписао читав сплет лажи „александријским писменима на најстаријој хартији, подражавајући доиста древни рукопис... пресвукао га прастарим корицама које је дигао са неке прастаре књиге” и то своје дело кришом сместио међу остале књиге дворске библиотеке. Остављајући по страни истинитост ове занимљиве приче Никите Давида Пафлагонца, намеће се важан закључак да су и сами Византинци били и те како свесни да генеалогије могу бити фалсификоване и да су многе од њих заиста кривотворене. Измишљање легенди није било својствено само Византији, него и читавом низу осталих држава средњовековног света, а, није претерано рећи, лажне генеалогије протурају се и у наше време. и није мали број оних који у тако исковане генеалогије слепо верују. Како било, мало вероватном чини се претпоставка да Василије Македонац, довољно умешан и проницљив да од коњушара постане василевс, није био упознат са састављањем „исфабриковане” генеалогије која прославља старину његовог царског дома.