Појам легенда потиче од латинске речи legere, што значи читати, а legenda је била „оно што треба читати”. Легендама су називане и приче о животу светаца, али и измишљене приче, односно - бајке.

Легенде су и објашњења, називи знакова на географским картама, плановима, графиконима и слично, али и натписи на ивицама металног новца или медаље. Такозване урбане легенде, или легенде настале у градовима, најближе су појму савремене бајке. Ипак, постоји разлика. Када прочитамо неку стару бајку, уверени смо да је она истинита. Не дословно, већ у пренесеном значењу. А када је реч о урбаним легендама, нисмо баш увек сигурни да ли је заиста реч о истинитом догађају. Тачније, да ли та прича уопште носи неку поуку, што је, наравно, не чини мање занимљивом.

Једна од старијих урбаних легенди говори о једном догађају из узбудљивог живота истакнутог писца Светислава Басаре рођеног 1953. године у Бајиној Башти. Иначе, недавно је објављена збирка његових приповедака под називом „Фантомски бол”.

Још крајем седамдесетих година, пошто је написао читав низ прича, Светислав Басара почео је да пише књигу „Кинеско писмо”. Касније је објаснио да ни тада, као ни данас, није делио мишљење већине, па ни своје околине. Да би се, на крају, с неким сложио, узимао би у руке књиге оних које је сматрао истомишљеницима: Кафке, Борхеса, Бекета, Буњина, Маркеса, Албахарија... Био је уверен да живи у времену духовне тупости, те да његово писање, сходно томе, нема никакве везе са смејањем, већ с тугом. Укратко, Басара је био познат као непослушан и непредвидив човек у безмало сваком погледу. Књижевни кругови привлачили су га тек да би им се с посебним задовољством подсмехнуо.

Тако је било и 1988. године када је објављена Басарина књига „Фама о бициклистима”. И ту почиње легенда.

Издавач одлучује да поводом објављивања ове књиге приреди књижевно вече. Књижевне вечери посвећене неком писцу или кругу књижевних стваралаца најчешће и јесу представљање нових књига. Израз потиче од старих soiree (од француске речи soiree), салонских окупљања музичара, песника и сликара 19. века који су се у позним сатима састајали свирајући музику или читајући своја књижевна дела.

Дакле, на одређеном месту у центру Београда, у Басарину част окупљају се истакнути књижевни критичари, рецензенти, читаоци (публика) и, наравно, сам писац. Критичари почињу излагање и сваки износи своје виђење Басарине прозе. Игром случаја, нико не обраћа пажњу на писца... Напослетку, у публици се чује жамор. Критичари обузети лепотом и мудрошћу сопствених излагања не примећују да писац „Фаме о бициклистима” све време, ту поред њих - спава. Легенда о томе како је Басара преспавао књижевно вече посвећено њему препричава се у Београду до данашњег дана.

Упитајмо се на крају: има ли ова легенда - била истинита или не - неку поуку? Можда и има, али извесно је да доноси нека питања. Да ли је Басара заиста спавао или се правио да спава? Ако је спавао, да ли су га успавали испразни говори? Или је, можда, од скромности побегао у сан да не би слушао похвале на сопствени рачун? (Басара тврди да су људи који се дивно осећају на известан начин - изгубљени.)

И то је то: иако је писац и данас жив и здрав, није могуће проверити истинитост ове град ске легенде јер Светислав Басара тврди да се ничега не сећа. Сан или стварност, можда ни сам не успева да одгонетне.