Чудни су путеви Господњи, могао је да размишља млади Манојло Комнин тог сунчаног августовског дана 1143. године док је са брзе византијске лађе посматрао плаветнило хоризонта нестрпљиво очекујући обрисе цариградских брегова. Још само пре годину дана био је тек најмлађи од четири одрасла сина цара Јована II Комнина и царице Ирине, некадашње угарске принцезе Пирошке. Али, моћна је, и страшна, рука Господња. У налету куге 1142. године за само неколико недеља умрли су наследник престола Алексије, а затим и други царев син Андроник. Следеће године цар Јован је кренуо у војни поход на исток. Током једног предаха у лову случајно се ранио у руку затрованом стрелом и од тога умро. Пре смрти он је пред читавом војском прогласио свог најмлађег сина Манојла за новог цара.

Највећи део живота цар је провео у војним походима настављајући напоре свог оца и деде да обнови сјај и моћ Византијског царства. Ратовао је, највише, против Нормана са Сицилије и из Антиохије, као и против Турака Селџука, али је војно и политички утицао на збивања и много шире, од степа Русије до Средњег истока. Са оваквим храбрим ратником и окретним војсковођом морали су да се носе током више од три деценије велики жупани српских земаља, од Уроша II до Стефана Немање, као и њихови рођаци који су владали у Угарској, краљица Јелена (кћи српског жупана Уроша I), угарски бан Белош (брат краљице Јелене) и Јеленини потомци - мађарски краљеви.

Између две државе - Византије и Угарске - између два двора, током деценију и по водиће се борба на живот и смрт која ће обухватити широке области, од руских степа до јадранских вода, и чије ће средиште бити простори на Дунаву и Сави око Београда, Земуна, Браничева и данашњег Срема, као и српске земље на југу.

Средином 12. века цар Манојло наредио је да се отпочне са обновом Београдске тврђаве која је делимично лежала у рушевинама пошто је претходних деценија и у 11. веку више пута освајана и уништавана. Две деценије раније Угари су освојили град, а камен из тврђаве преносили да би саградили зидине Земуна. Ново, византијско утврђење подизано је у раздобљу од 1151. до 1165. године и налазило се на простору око данашњег споменика „Победнику” у Горњем граду на Калемегдану.

Године 1151. цар Манојло ушао је с војском у равни Срем, опколио и заузео Земун, попалио села, ухватио силно робље и послао га у Ниш. Византијски хроничар Кинам описује одбрану Земуна:

„...догод се надаху (браниоци) да ће им краљ (Геза II, син краљице Јелене Српске, који је тада ратовао чак у Галицији) ускоро стићи у помоћ, жестоко се одупираху. Пошто се он (краљ) ниоткуд није појављивао, а Ромеји већ беху спремни за борбу на самим зидинама, уплаше се претеће опасности, те предложе цару да му предају тврђаву пошто они претходно здрави и читави напусте град. Кад цар то одби, ставише конопце око врата и, скинувши капе с глава, срамотно се предаше цару. Он забрани Ромејима да се ико од ових убија...”

Угарска војска ипак се на крају појавила, али је предводио краљев ујак бан Белош. Белош је избегавао сукоб са Манојловим снагама у Срему. Уместо тога, кренуо је на Браничево, стратешко место на Дунаву преко кога је надзиран саобраћај и трговина Цариградским друмом што је приморало Византинце да се привремено повуку из Срема. Чувши за долазак угарске војске, византијске трупе повукле су се на другу страну Дунава ноћу, „при светлости буктиња које је у великом броју цар запалио у логору. Тада и две чете пешака, заостале на другој обали, успеше да се, кад стигоше Хуни (то јест Угари), сакрију завукавши се у шибље кога је тамо било”.

Маја 1162. године умро је мађарски краљ Геза II, најстарији син краљице Јелене Српске. Ова смрт изазвала је велике смутње око наслеђа између синова и унука слепог Беле II и Јелене Српске, у које је био умешан и некадашњи бан Белош. Покојни краљ Геза одредио је за свог наследника сина Стефана (III), али овај је након византијског похода ускоро морао да бежи из земље. Но, угарски великаши, а посебно црква, одбили су да на престолу прихвате византијског зета, другог Стефана (Гезиног брата), па је у јуну 1162. године за краља доведен његов старији брат Ладислав II. Нови краљ владао је, међутим, само шест месеци. Умро је у јануару 1163. године, вероватно отрован по наређењу угарског надбискупа од Острогона.

Сада је, најзад, куцнуо час који је чекао некадашњи бан Белош. За краља је изабран најмлађи брат, који је био и цариградски зет и Манојлов кандидат - Стефан (IV). Стефана су подржавали његов ујак Белош, босански бан Борић, као и великаши јужне Угарске. Стефан IV вратио је ујаку звање бана Хрватске и поново га уврстио у најуже краљеве саветнике. Неколико месеци касније трупе под вођством бана Белоша угушиле су буну коју је подигао одбегли несуђени наследник престола. Из тог времена сачувана је и једна занимљива повеља. Краљ Стефан потврђује њоме пресуду коју је Белош донео у неком имовинском спору, а водила ју је загребачка бискупија. За кратко време бан Белош је осетио да су се вратили дани његове младости кад је имао власт, утицај и славу.

Али, отпор новом краљу био је снажан, посебно у редовима католичких великодостојника. Надбискуп од Острогона чак је одбио да крунише Стефана због његових блиских веза са Византинцима расколницима, отпадницима од вере. Осим тога, Стефан је ускоро показао да од владарских особина има само безграничну жељу за влашћу. Својом несмотреношћу, плахови-тошћу и уображеношћу одбио је од себе чак и оне који су га подржавали, међу њима, изгледа, и свог ујака.

У одлучној бици између два краља Стефана (стриц и нећак) 1164. године Гезин син до ногу је потукао стричеву војску и поново завладао Угарском. Наравно, сви који су подржавали претходног краља морали су да издрже освету нове власти. У једној старој хроници наводи се да је краљ послао војску у посебан поход, под вођством витеза Готфрида, да казни бана Борића у Босни. Борићу се затим губи сваки траг. Након њега у Босни ће завладати потомци Котромана, једног од учесника казненог похода.

Нема сумње да је и бан Белош морао да сноси последице своје подршке ранијем краљу, али оне изгледа нису биле тако сурове, имајући у виду сродство с краљем и банове раније заслуге. Како се не зна Белошев крај, неки старији историчари претпостављали су да је можда убијен у смутњама око наслеђа. Међутим, одређени извори указују да је Белош вероватно могао да задржи бар нешто од својих огромних поседа у Славонији и Мађарској, али се на власт никада није вратио, нити је више играо неку значајнију улогу у угарској политици.

Борбе око престола у Угарској осоколиле су цара Манојла да крене у рат против ње који ће трајати више од пет година. Сваке године у пролеће цар је стизао у Београд одакле је водио походе на Срем и друге делове Угарске постепено ломећи и надвладавајући противника. У тим борбама православни Словени учествовали су, без сумње, на обе стране. Византијски историчари описују свечане и радосне дочеке цара и његове војске у појединим местима у Срему, што потврђује мишљење да је у то време било доста православног становништва, као и свештенства и манастира, у појединим деловима Угарске, посебно оним јужним, ближим византијској граници.

У овим борбама град Земун је био главна мета и више пута је мењао господара. Године 1165. у Земуну је отрован најмлађи син Јелене Српске, некадашњи краљ Стефан (IV) који је одавде, уз византијску помоћ, поново покушавао да покрене поход за круну. Византијски хроничар описује да је Стефана отровао неки Тома који је сам смислио погодан начин. „Када је једном Стефан озледио жилу, њему је у завој укапан отров који је, разливши се по целом телу и допревши до осетљивих органа, угасио човеку живот... И тако он умре, његов леш буде нагрђен и остављен без сахране, а Земун се договорно предаде Хунима (Угарима).” Мало ко је зажалио за нестанком овог плаховитог принца. „Скрнавећи Стефаново мртво тело, Хуни (Угари) нису ни свете почасти учинили, нити су поштовали било који други обичај у вези са умрлима, него избацише тело изван врата града, пустише да остане несахрањено.”

Да ли је краљица Јелена Српска доживела ово зло доба за њену породицу - за њене синове, за њеног брата - не знамо поуздано иако постоје назнаке да је умрла 1157. године. Да је била још жива, нема сумње да би се та одлучна жена умешала у свађе у породици и да би бар покушала да своју вољу усмери на решавање или смиривање ових сукоба.

Али, цар Манојло већ је имао новог кандидата кога ће користити у борби против Угара - млађег брата краља Стефана III. Био је то Јеленин други унук који се звао Бела.

Ускоро ће цар Манојло кренути у противнапад и, 1165. године, након дуже опсаде, поново заузети Земун. Хроничар пише да је Манојло дошао до Београда из кога је лађама прешао на другу обалу.

„Тада се цару деси да, пристајући на непријатељско тло, скочи више него што је требало (муљ је, наиме, ометао да лађа пристане на суво), угане ногу и тешко се озледи.” Након што је поставио шатор, с јужне стране града, „цар први подбоде коња према капији града и забоде копље у њу”.

Након припрема Ромеји су трећег дана пошли у напад. У опсади су учествовале и српске трупе које је, вероватно, предводио српски велики жупан Деса.

„Бранећи се са бедема, варвари неком вриском и нера-зумљивим викањем ваздух испуњаваху, стално гађаху и беху гађани.” Опседнути Угари упућивали су на нападаче отровне стреле и сипали кључало уље. У току опсаде посебно се истакао Андроник Комнен, краљев немирни рођак који се вратио из Русије након што му је Манојло обећао помиловање. Андроник је направио посебну справу што је бацала огромно камење на зидине Земуна и то је на крају омогућило Ромејима да продру у град. Хроничари наводе да је било људи који су унутар зидина помагали ромејску војску. Били су то, вероватно, православци, можда Словени, у служби Угара.

„...Зором по трећи пут покушаше да освоје град. Поново се битка разбукта, те Хуни (то јест Мађари) са бедема одбијаху ромејску војску камењем, стрелама и свим што се нашло, а ови још јаче него раније поткопаваху темеље зидина и бацачким справама разбијаху камене отворе.” Хроничар не пропушта да узгред направи хвалоспев цару. Прича се да је у току битке „цар, опазивши да ће један ромејски војник поуздано бити погођен, притрчао и подметнуо штит, и тако заштитио човека од стреле и спасао га.” Након што се под ударом бацачких справа срушио зид, „Ромеји се лествицама успеше и уђоше у град”.

Никита Хонијат, византијски хроничар и очевидац посебно упечатљиво осликава поједине призоре у граду у који је управо ушла војска. „Са великом жестином Ромеји убијаху људе као овце... Благо се разносило и одећа и сребрено посуђе и сва имовина њихова се грабила.”

Он описује жену - врачару коју је стрела тешко ранила у задњи део тела након што је, задижући сукњу, покушала да баци враџбине на Ромеје. Приказује и потресни призор када један од становника, „чувен по богатству и знатна рода”, гледајући како неки ромејски војник злоставља његову лепу жену, „и пошто није могао да се одупре надмоћноме нити да силу силом сузбије... донесе одлуку која није била ниска, ни дрска, ни неправична и... зари у срце своје најдраже мали мач који је увек носио са собом”. Хонијат помиње и кобне забуне у току пљачке, попут случаја војника - Ромеја - који је на главу ставио отету угарску капу погубивши њеног ранијег власника. Али, казна га је брзо стигла. Непознати византијски војник, мислећи да је и он заробљеник, „смртоносно га удари по вратној жили и на месту га усмрти”.

Заузевши Земун, цар Манојло нареди да се, као симболичан гест, сав камен који је три деценије раније, у време борби његовог оца Јована II и угарског краља, донет из Београда и уграђен у земунске зидине, врати на првобитно место.

Победа код Земуна отворила је пут Манојловој војсци и за веће победе од којих је најзначајнија била она над војсковођом Дионизијем, 1167. године, у којој су, кажу хронике, такође учествовале српске помоћне трупе. Тих година византијска војска је, попут олује, отела од Угарске некадашње поседе Цариграда: Далмацију, Хрватску, Босну и Срем. Поново се византијски орао надвио над далматинским градовима, над обалама Саве, по брдима Босне и Србије, над читавим Балканом.

Дугогодишњи угарско-византијски рат најзад је завршен 1167. године закључењем за Византију колико повољног, толико и необичног уговора. Решење је, без сумње, смислио сам цар. По уговору, краљ Стефан III признавао је право на наслеђе престола свога млађег брата Беле и формално му додељивао подручја која му је отац оставио на уживање, а Византија их већ била заузела (Далмација, Срем, Хрватска). Са своје стране, Манојло ће Белу - који ће верити Манојлову кћерку - прогласити својим наследником. На овај, помало необичан начин, Манојло је замислио „обједињење” Угарске и Византије које би се, у ствари, свело на укључење Мађарске у Византијско царство.

Успех у борбама против Мађара цару је толико значио да је приредио велику свечаност у Цариграду, а свом имену, поред осталих, додао и надимак „Унгарикос”.