Прве топле дане у априлу ове године Џин Колоп искористила је да изнесе лежаљку и ужива лешкарећи у башти. Мало је читала, пијуцкала лимунаду и, опијена зрацима Сунца, заспала. Ову седамдесетогодишњу жену из Вејдбриџа, у енглеској покрајини Корнвол, пробудио је необичан звук. Џин је схватила да неко претура ствари у њеној трпезарији у приземљу. Уверена да нико неће бити толико дрзак да јој упадне у кућу усред бела дана, није закључала врата и - лопов је искористио прилику која му се указала. Не устајући из лежаљке, смишљала је шта да ради. Да се супротстави провалнику, знала је да не може, сувише је стара за то. Позвала би некога у помоћ, али како кад јој телефон није при руци?

Провалник се задржао у кући највише петнаестак минута, а онда журним кораком изашао и кренуо стазом кроз башту. Али, таман када је требало да пројури поред Џин Колоп, старица се усправила и баштенским патуљком из све снаге ударила га по леђима. Двадесетогодишњи уљез се затетурао и, док је падао, главом ударио у кесу у коју је потрпао ствари на брзину покупљене по кући. Чим се уверила да провалник није озбиљно повређен - био је само у несвести - пожурила је и телефоном позвала полицију. Инспектор који је стигао за неколико минута могао је само да честита старици на храбрости. А лопов? Чим се освестио, ставили су му лисице на руке и одвели га у полицијску станицу.

Током свог плодотворног живота, чувени амерички писац Марк Твен (1835-1910) одржао је бројна предавања у многим градовима Сједињених Америчких Држава. Управо тим поводом нашао се у једном градићу. Пре предавања ушао је у берберницу да са обрије напомињући власнику да је први пут у том месту.

„У право време сте посетили наш градић!”, љубазно му је казао брица.

„Зашто?”, упитао је Марк Твен.

„Познати писац Марк Твен вечерас ће одржати предавање. Нећете, ваљда, то да пропустите?”, узвратио је берберин.

„Па, надам се да нећу...”

„Да ли сте купили улазницу? Биће велика гужва.”

„Не, нисам још...”

„Нажалост, све су продате. Мораћете да стојите.”

„Лоше сам ја среће”, уздахнуо је Марк Твен.

„Кад год он држи предавање, ја увек морам да стојим”.

Прослављени италијански тенор Лучано Павароти познат је по томе што није пропуштао ниједну прилику да се удвара лепим женама. Позната глумица Изабела Роселини, кћерка чувене глумице Ингрид Бергман и редитеља Роберта Роселинија, у једној емисији на италијанској телевизији, у разговору са Паваротијем, изјавила је да Лучано има тако предиван глас као да је његове гласне жице својим уснама дотакао сам Господ...

„Ако је то тачно”, рекао је Лучано, не могавши да се суздржи, „онда је Господ вас изљубио по целом телу”.

Када су у јулу ове године поједине крајеве Калифорније погодиле кише које су узроковале одроне земљишта, Алберт Тревино на брзину је морао да напусти кућу која се налазила на клизишту. Шта човек може да спакује за мање од пола сата? Важне хартије и неке драгоцености. Тако је размишљао Тревино када је, осим наведеног и нешто одеће, одлучио да понесе и омиљену слику коју му је поклонила мајка.

Када се после неколико дана вратио и видео да му је кућа уништена, Алберта Тревина веома је погодило и то што су му у осигуравајућем друштву рекли да неће добити обештећење. Сместа је отишао да се пожали пријатељу код кога је нашао уточиште. Размишљајући како да помогне Тревину, његов друг загледао се у слику која је стајала немарно остављена уза зид. Узео је платно у руке и погледао потпис сликара. Имао је шта и да види...

Уље на платну, које је мајка Алберта Тревина купила на бувљој пијаци за 75 долара, њен син је продао за 300.000. Слику је, како се испоставило, урадио Џозеф Клајш (1885-1931), амерички сликар мађарског порекла који је у САД стекао велику славу.

За време снимања филмске комедије „Повратак Пинка Пантера” у глуво доба ноћи зазвонио је телефон у соби редитеља Блејка Едвардса. Био је то Питер Селерс, главни глумац у филму коме већ неколико дана није полазило за руком да сними једну сцену...

„Замисли шта ми се десило!”, узбуђено је викао у слушалицу Питер Селерс. „Управо сам разговарао с Богом и он ми је објаснио како тачно треба да урадимо ону проклету сцену!”

Наредног јутра, на снимању, Селерс је био још лошији него претходног дана...

„Питере, кад следећи пут будеш разговарао с Богом, реци му да нам се не меша у посао”, рекао му је Блејк Едвардс лупкајући га по рамену.

Када је Вилијам Рандолф Херст (1861-1951), чувени амерички новински издавач (и милионер), купио дворац светог Доната у Велсу, то није саопштио својој супрузи. Она, наиме, није имала много разумевања за историјске споменике, ма како били раскошни. Напослетку, Херст је ипак морао да јој призна шта је урадио.

„И, ко је главни дизајнер те кућерине?”, упитала је госпођа Херст.

„Како бих ја то могао да знам?”, одговорио је Херст. „Ваљда неки Норманин...”

„Глупости”, уздахнула је разочарано госпођа Херст. „Ко је тај Норман? Ја никада нисам чула за њега”.

Писац „Петра Пана”, енглески новинар и драмски писац сер Џејмс Метју Бари (1860-1937), често је присуствовао позоришним представама свог најславнијег комада. Приликом једног извођења „Петра Пана” у Баријевој ложи нашао се и дечак који се током представе непрестано вртео и нагињао као да ће пасти међу публику. Будући да му је мишљење најмлађих било изузетно драгоцено за писање, Метју Бари је упитао дечака:

- Шта се теби највише допало у вечерашњој представи?

- Да цепам програм, а онда бацам комадиће хартије на главу онима што седе доле! - раздрагано је одговорио мали поклоник позоришта.