Ако редовно читате „Забавник”, можда сте приметили нови талас ентузијазма потписника ових страна који вас сада редовно, уместо кратким прилозима, поново засипа причама о песмама. Неки од вас можда су уочили још нешто: да никада до сада нисмо говорили о једном од највећих и најзначајнијих музичких састава познате историје - групи „Led Zeppelin”! Е, па... дечаци и девојчице, довољно сте порасли да би вас и даље крили - спремите се за магију, буку и смрт „Оловног дирижабла”.

Ова прича води нас поново на узбуркану музичку позорницу Лондона шездесетих година. Светски успех „Битлса” покренуо је помаму међу младим даровитим Британцима од којих су многи пожелели да дубље истражују корене владајућег поп феномена званог рокенрол и тако се суочили са богатим наслеђем блуза америчких Црнаца. Захваљујући масовној пријемчивости групе „The Rolling Stones”, ова варијанта музичког виђења почела је да осваја и топ-листе, али група тврдокорних блуз заљубљеника сматрала је свако кокетирање са поп музиком неком врстом издаје. Један од њих био је и Ерик Клептон који је напустио групу „Yardbirds” чим су снимили свој први поп хит „For Your Love” (песму је за њих написао Грем Гулдман, касније члан групе „10CC”) и придружио се саставу „The Bluesbreakers” „правоверног” блузера Џона Мејла. Први човек коме су се „Yardbirds” окренули као могућој замени био је Џими Пејџ.

Џејмс Патрик Пејџ рођен је 9. јануара 1944. године и, као и већина енглеских рокенрол великана, похађао је „уметничку школу”. Рано је почео да свира гитару и копира деонице мајстора које су долазиле путем увозних плоча са друге стране Атлантика. Његова вештина брзо се прочула, али крхко здравље учинило је да зазире од приступања неком саставу, што би подразумевало честа путовања, и посвети се раду у студијима за снимање. Тако је место гитаристе „Јардбирдса” преузео младић по имену Џеф Бек, а Џими Пејџ је свој печат на музичкој сцени шездесетих оставио као безимени гитариста на многим чувеним снимцима. Његовим умећем послужили су се и „The Who” („I Can’t Explain”, албум „My Generation”) и „Ролингстоунси” (више него што би желели да признају!) и „Кинкси” и „Them” („Gloria”), али и Том Џонс („It’s Not Unusual”), Донован или Џо Кокер (чувена гитарска деоница обраде „With A Little Help From My Friends”). Џими се често током ових послова сусретао са изванредним музичарем Џоном Болдвином који не само да је свирао клавијатуре, виолончело и бас гитару, већ је писао изузетне аранжмане. Радећи на Доновановом албуму „Hurdy Gurdy Man”, Болдвин је једном приликом рекао Пејџу да, ако икада буде желео да прави свој бенд, може да рачуна на њега. У међувремену се Џимијево здравствено стање побољшало до те мере да је пристао да старим пријатељима „Јардбирдсима” помогне као басиста када их је напустио Пол Самвел-Смит. Убрзо су сви схватили да је то траћење талента тако да је ритам гитариста Крис Дрејжа прешао на бас, а у оквиру „Јардбирдса” створен је први велики гитарошки тандем Џеф Бек - Џими Пејџ. Ова постава овековечена је и незаборавном сценом у чувеном филму „Blow Up” („Увећање”) када Бек ломи гитару у једном лондонском клубу, али комбинација није дуго потрајала.

Измучени дугогодишњим радом без правих резултата чланови „Јардбирдса” лагано су се осипали оставивши на крају Џимија Пејџа да преузме име групе и крене на турнеју по Скандинавији на коју се обавезао њихов тадашњи менаџер, горостасни бивши рвач Питер Грант. Џими је за почетак имао басисту - студијски саборац Болдвин оберучке је прихватио понуду - наравно, под звучнијим „сценским” именом Џон Пол Џонс. У потрази за правим певачем Пејџ се обратио већ познатом Терију Риду, али је овај управо потписао солистички уговор и одбио посао закуцавши се тако на вечито друго место листе „највећих губитника” у историји рока (иза, заувек првог, Пита Беста, отпуштеног из „Битлса” на корак до славе). Рид је, међутим, посаветовао Џимија да послуша младог Роберта Планта из бирмингемске групе „Band Of Joy”, а овај је, опет, за место бубњара препоручио свог пријатеља из детињства Џона Бонза Бонама. Пејџа није одмах освојио Плантов глас, али када је чуо виртуозно осмишљену грмљавину која је избијала из Бонзових бубњева, одлучио се да обојицу прими у пакету.

Већ прве пробе показале су да нови „Јардбирдси” поседују неочекивано добру међусобну хемију, но, за већину савременика они су били чисти аутсајдери у поређењу са саставом који је под именом „Jeff Beck Group” (Бек - гитара, Род Стјуарт - глас, Рони Вуд - бас и Мики Велер - бубњеви) окупио Џимијев донедавни саборац. Кит Мун, бубњар групе „Ху”, нашалио се да ће Пејџов бенд имати успеха колико и „оловни цепелин” и тако дао момцима идеју за ново име којим су „Јардбирдс” коначно послати у историју. Кит Мун, као ни било ко други у том тренутку, није био свестан да је игром судбине створена невероватна комбинација музичког дара и подударних личности. Ритам секцију су чинили „човек из народа”, необуздани (како на сцени тако и ван ње) Џон Бонам и префињени, класично образовани, Џон Пол Џонс. Испред њих био је звучни зид гитара Џимија Пејџа који је дугогодишње искуство у студијском окружењу богато искористио да усаврши свој тон и технику. Поред њега је стајао певач Роберт Плант, привлачан и харизматичан, али никада превише наметљив да би угрозио равнотежу и чврстину набоја који је бенд ширио.

Управо напречац постигнутим заједништвом „Led Zeppelin” су добили своју прву битку. Њихов први албум, објављен почетком 1969. године, многи критичари напали су као чисту копију плоче „Truth” Џефа Бека и компаније, али док су „Цепелини” тврдоглаво и сложно гурали напред освајајући публику бројним наступима (пре свега у Америци), конкурентски састав урушавао се у сталним сукобима гитаристе и певача да би, на крају, Род Стјуарт и Рон Вуд напустили Бека и придружили се групи „Faces”. („Род Стјуарт ме је увек мрзео. Зашто?! Само сам му дао каријеру на тањиру!”, и данас је огорчен Џеф Бек.)

Осећајући да се наклоност публике окреће ка њима и поред сталних напада „стручњака”, „Led Zeppelin” већ крајем исте године објављују свој други албум. Иако не много већи стваралачки напредак од првог остварења, „Led Zeppelin II” био је „права ствар у правом тренутку” и плоча која је поставила групу као званичне предводнике правца означеног као „тешки рок” и родоначелнике нечега што ће се развити у „хеви метал”. Посебну улогу у томе имала је песма „Whole Lotta Love”, архетипска метална химна саграђена на основама блуз стандарда Вилија Диксона „You Need Love”. Педесетих година „црна” музика почела је да осваја укус америчких тинејџера својим „опасним” садржајем пуним ритуалне опојности и наглашеног сексуалног садржаја. Тај елемент преузет из Диксоновог блуза био је у „Whole Lotta Love” појачан магнитудом моћног звучног удара ношеног Пејџовим маестралним рифом преко кога је Роберт Плант сиктао поенту истовремено дочаравајући пожудни зов мужјака и крик женске усхићености. Могућу једноличност разбијао је средњи део песме у коме су „окрећући свако доступно дугме у студију” Џими и сниматељ Еди Крејмер створили звучни оглед који, за разлику од сличних захвата психоделичне ере, није водио слушаоца ка васионским простран-ствима, него у дубину сопствених неисказаних страсти.

Успех који су „Led Zeppelin” доживели, превазишао је и највећа очекивања. - Када сам се родио, мајка и отац живели су у камп-приколици. Одједном смо се нашли у великој кући са „јагуаром” испред врата - сећа се данас Бонзов син Џејсон. Малу мрљу на успех „Whole Lotta Love” бацила је „омашка” којом су Пејџ и Плант потписали песму као своју не помињући званично ауторско право Вилија Диксона, што је било прилично неуобичајено за британске музичаре тог времена који су се просто утркивали у слављењу својих црних узора (Клептон и Брајан Џоунс из „Стоунса” били су посебно „задрти” у том смислу лично се старајући да сваки зарађени цент оде правим ауторима). Случај је дошао и до суда где је Вили Диксон добио одговарајућу материјалну задовољштину коју је затим употребио помажући музичке школе у сиромашним црначким квартовима великих америчких градова.

У нову деценију „Led Zeppelin” улетели су метеорском снагом која је од овог, поспрдно дочеканог, „Дирижабла” направила најуспешнију музичку групу деценије. Концертни рекорди обарани су један за другим, многи међу њима непревазиђени још од времена „Битлса”. Серија студијских албума померала је каријеру групе ка све озбиљнијим висинама. Утицај енглеске акустичне фолк традиције и коришћење магичне иконографије Џ. Р. Толкина у текстовима проширили су изражајна средства групе чији су трећи (1970) и, посебно, четврти (1971) албум почели да добијају, поред масовног прихватања публике, и наклоност пословично строге британске критике. Безимени четврти албум, чији су омот красили симболи налик рунском писму од којих је сваки постао заштитни знак једног члана бенда, забележио је рекордну продају са више од 16 милиона продатих примерака широм света и донео слушаоцима „Stirway To Heaven” једну од најексплоатисанијих музичких тема ове цивилизације.

Наравно, слава, новац, авиони и камиони узимали су свој данак у приватним животима чланова састава. Легенде о раскалашном животу иза кулиса највеће рок групе седамдесетих задирале су помало и у област страве и ужаса. Бонзо Бонам био је на неповратном путу самоуништења тешко успевајући да помири дубоку приврженост породици са зверском природом коју су у њему будиле пустоловине на путовањима. Џимија Пејџа пратила је прича о потпуној опседнутости окултним, која је, наводно, надвила над његову групу црну сенку проклетства. Зачудо, најтежа жртва ове клетве постао је Роберт Плант. После још два успешна албума, „Houses Of The Holy”(1973) и, нарочито, дуплог издања „Physical Graffiti” (1975), бенд се спремао за велику светску турнеју, али све је пало у воду када су певач и његова супруга доживели тешку саобраћајну несрећу током одмора на грчком острву Родос. Пауза је попуњена још једним студијским издањем, „Presence” (1976) и мултимедијалним (филм и албум) концертним записом „The Song Remains The Same” који се појавио крајем исте године (филм се одмах нашао и на „ФЕСТ-у ‘77.”).

Али... после само неколико наступа по Америци, турнеја је прекинута када је из Енглеске стигла трагична вест - Плантов петогодишњи син Карак подлегао је после кратке болести изазване чудним стомачним вирусом. Неутешни Роберт повукао се, са супругом и кћерком, далеко од очију јавности и судбина „Led Zeppelin” била је сасвим неизвесна. Ипак, у другој половини наредне године, после упорног наговарања Џона Бонама, јединог човека који је могао да има ту врсту утицаја „јер знали смо се и пре него што смо постали славни”, Плант се придружио осталима у Стокхолму у најсавременијем студију чији су власници били чланови поп групе ABBA. „In Through The Out Door” било је, очекивано, трауматично искуство чије је објављивање неколико пута одлагано и најзад остварено у лето 1979. године. Уследили су величанствени повратнички концерти, али судбина није допустила да „Led Zeppelin” прелети у нову деценију.

Године 1980, и то 25. септембра у време проба за још једну америчку турнеју, Џон Бонам је заспао на софи у кући Џимија Пејџа попивши претходно огромне количине вотке. Током ноћи он се, обесвешћен, окренуо на леђа и угушио. Ујутру су Џон Пол Џонс и техничари бенда затекли беживотно тело несрећног Бонза и били први сведоци неумитног краја једне од највећих сценских атракција 20. века.

После неколико месеци, тачније 4. децембра 1980, из менаџерске канцеларије Питера Гранта медијима је одаслато недвосмислено саопштење: „Желимо да знате да је губитак нашег драгог пријатеља и дубоко поштовање које имамо за његову породицу заједно са осећајем недељиве хармоније коју смо ми и наш менаџер имали, довео до одлуке да више не можемо наставити као раније.”

Била је то емотивна, али мудра одлука која је учинила да „Led Zeppelin” оду у легенду као једно од оних повлашћених имена што их неће укаљати пад популарности и квалитета какав обично доноси предуг боравак у хистеричном свету рокенрол циркуса. Многи и даље верују како су Карак Плант и Џон Бонам били жртве „црне магије” која се призивала у некадашњој кући „великог мага” Алистера Кроулија на обали језера Лох Нес када је њен власник постао Џими Пејџ. То никада нећемо знати. Али, зато је сасвим сигурно да је неодољива магија Пејџове гитаре и чуда која је она стварала уз помоћ тројице његових пријатеља покосила милионе својевољних жртава широм света и да то чини и данас.