Склонији лепршавијем тумачењу значајних историјских догађаја непосредни повод за почетак Првог српског устанка могли би да нађу и у покушају виђенијих Срба да коначно и они преко гласника почну да шаљу писане поруке. Дотад су то чинили само усмено, и то из бар два разлога: први је што је тада било мало писмених, а други се тицао безбедности порука које су говориле о спремању буне. Како у својој недавно објављеној књизи „Пренос устаничких писама” пише марљиви истраживач историје наше поште Милорад Јовановић, гласоноша је, саопштавајући поруку, имао задатак да примаоца гледа у очи, да колебљиве охрабри и убеди, али, затреба ли, и припрети. А онај који је примио глас био је, по правилу, обавезан да га на исти начин пренесе даље. И поруке су, углавном, и стизале онима којима су упућиване.

Али, кад су и писма почела да путују, одмах су им се придружиле невоље. Највећа се десила почетком 1804. године и, позната као сеча кнезова, дошла главе око 150 људи, међу њима и највиђенијих кнезова. Тада је, наиме, кнез Алекса Ненадовић послао писмо аустријском мајору Митесеру у Земун у коме је, поред осталог, исписао:

„Поздравље тебе, господине Митесеру у Земуну, од мене кнеза Алексе и од Проте. Да знате да смо ми ове дахије међу собом посвађали, и они ће се скоро потући, зато молимо: приправите џебане и официра, а војске доста имамо да нам помогну да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђанбашу Петра Ичкоглију или Јанка Зазића из Скеле и Еладију из Забрежја, они ће вам из уста све казати...”

Садржај писма обелодањен је 23. јануара 1804. године када га је, пре смакнућа кнезова Илије Бирчанина и Алексе Ненадовића, пред на силу доведеним светом поред моста на Колубари, у Ваљеву, прочитао Фочић Мехмед-ага. После ће се открити да је ово писмо кнез Алекса на скели у Забрежју предао неком Турчину, дотад поверљивом човеку, да га однесе у Земун...

Ипак, то није могло да заустави писмо као све важнији и, хајде да кажемо, поузданији начин преношења важних порука. Зато је Карађорђе, невичан писању и читању, одмах након збора устаника у Орашцу свом секретару Јанићију Ђурићу издиктирао писма свим виђенијим људима који нису стигли на Сретење позивајући их да, као и он, покрену народ на оружје.

Сад су и остали угледнији устаници морали да се лаћају пера како би наредбе и друге обавести преносили даље. Само... како? Већина је махом била неписмена као, уосталом, и вожд, али им то и није сметало да буду успешни трговци и ратници. Спас су потражили упошљавајући писаре, посебно Србе из Аустрије који су притекли у помоћ браћи преко Саве и Дунава. Неки од њих понели су са собом и књигу Атанасија Стојковића „Сербски секретар или руководство како сочињавати различњејша писма, квите, облигације, контракте, тестаменте, реверсе конте и пр(очаја)”.

Дело које ће и Вук Караџић радо прелиставати, посебно у време кад је био писар код харамбаше Ђорђа Ћурчије, штампано је у Будиму 1802. године, непуна два лета пре почетка устанка. Највероватније угледајући се на сличне приручнике на немачком језику до којих је могао да дође, Стојковић је до најситнијих детаља дао упутства како шта срочити.

У сачуваном и прилично оштећеном примерку који се данас чува у библиотеци ПТТ музеја у Београду може се видети како су наши преци обучавани да пишу писмо, да им текст мора бити уредно исписан, а оно што као траг остане на хартији јасно изражено. Ту је наведено и то како прималац писма, зависно од друштвеног положаја, мора да се ословљава. Али, ту су и сасвим практична упутства, попут оних како се писмо затвара и печати воском, како се и где исписује адреса. Приручник је богато илустрован примерима - чак две трећине књиге чине неопходни обрасци - тако да је и сасвим неупућен читалац, кад зажели, могао да срочи одговарајуће писмо...

Многи касније чувени и угледни људи у Србији 19. века своје путовање према месту у историји почели су управо као писари, односно, читачи „Сербског секретара”. Уз већ поменутог Вука Караџића ту су били и Божидар и Михаило Грујовић, као и Јеремија Гагић, сви уважени секретари тада важног Правитељствујушчег совјета, односно устаничке владе. А Нићифор Нинковић је, калећи се као писар код неколико кнезова, стигао и да, за боље разумевање тог времена, напише значајне мемоаре.

Зна се да је Црни Ђорђе имао најмање шесторицу секретара, дакле, људи који су били превасходно задужени да пишу и читају оно што је стизало пред верховног предводитеља. То су, поименце, били: Јанићије Ђурић, Стеван Јефтић, Панта Радовановић, Стеван Филиповић, Стојан Ненадовић и Милан Марковић. Неки су, попут Стевана Филиповића, провлачећи се уз свог газду, стигли и до народног певача: „...Узе књигу господар Ђорђије/ Па је даде писару Стевану./ Узе Стево књигу прегледати/ Књигу гледа, грозне сузе рони/ Пита њега господар Ђорђије/ Мили куме, писару Стеване/ Кака књига, кака ли је гласа...”

Кад се данас за неког каже да је писар, прва помисао је да је то неки лезилебовић, хватач дебеле и корисне хладовине. Онда то ни најмање није било лако, посебно што су писма најчешће писана у предаху између битака, покаткад и понегде и у току самог боја кад је ваљало послати хитну писану поруку. Тада су писари, о чему понајбоље сведочи и цртеж Анастаса Јовановића, стављали хартију на колено и брижљиво, не увек баш најчиткије, исписивали оно што су им диктирали.

У јеку борби и честих пребацивања с места на место писари су као очи у глави морали да чувају прибор неопходан за обављање своје делатности. Јер, он се набављао искључиво изван Србије где у време устанка трговачки путеви нису били посве сигурни. Деси ли се, пак, да нестане хартије неопходне у том тренутку, коришћена је она од барутних фишека, а мањка ли мастила (црнила, мурећепа), онда је барут, у коме се налазио и угљени прах, морао да се размути у води. А кад би барут био потребнији за неко другачије исписивање поруке, употребљавала се размућена чађ.

Народни певач често је стихом желео да са својим јунацима узлети у небо, па је и за потребе писара нежално черупао орлове и лабудове. У стварности су то била метална и птичја пера, најчешће од неког крупнијег и, можда, гласнијег петла или гуске. Сав писаћи прибор, незамењиво оружје писара, паковао се у неку врсту путног писаћег прибора - дивит или калемдан. Дивит је на једном крају имао посудицу за мастило, а поред ње је била спојена перница у којој су се налазила пера.

Да би прималац био сигуран у веродостојност садржаја примљене поруке, ваљало је потписати се на крају. Уместо неписменог угледника који је диктирао писма потписивао се писар, а онда је следио отисак металног печата који је претходно умочен у мастило или чађ. Чешће су писма или одговарајућа документа оверавана печатом у воску.

Како пише Милорад Јовановић, писмо је паковано превијањем, а ко је имао хартије напретек, писмо је обмотавао чистим папиром, у облику неке врсте коверта чији је преклоп, такође, морао да се осигура печатом у воску. Адреса примаоца писана је на омоту, а садржавала је обично израз поштовања, титулу, као и име и презиме онога ко ће га отворити. На крају је исписивано одредиште. Како је то било прилично смутно време, најчешће се није знало где је онај коме је имао ко да пише, па се на крају додавало: „или где буде”.

Било где да су дотични нађени или је поштар морао двапут да им звони, сви који желе да нам пишу поодавно знају где смо. Наша е-mail адреса је: politikin.zabavnik@politika.co.yu. А да бисте нас прелистали не излазећи из кућних папуча, довољно је само да на вашем рачунару укуцате: www.politikin-zabavnik.co.yu.