За време Другог светског рата Сједињене Америчке Државе, односно, Белу кућу посетио је и тадашњи совјетски министар иностраних послова Вјачеслав Михајлович Молотов (1890-1986). Његова посета била је државна тајна, па је само мали број људи у председничкој палати знао ко се заправо крије иза имена „господин Браун“. Ипак, подозривост послуге изазвао је садржај Молотовљевог кофера. Добивши задатак да распакују торбу „господина Брауна“, слуге су биле пренеражене када су спазиле шта је непознати човек донео са собом у Белу кућу. Уместо доњег веша, кошуља и свечаних одела, спаковао је пиштољ, дугачку кобасицу и векну црног хлеба.

За награду „Оскар” за најбољу женску улогу 1969. године биле су номиноване глумице Кетрин Хепберн (на слици) и Барбра Стрејсенд. Госпођа Хепберн није желела да се појави на свечаној додели образлажући то изузетно непријатним осећањима која је обузимају када губи. Имала је право. Оскара за улогу у филму „Смешна девојка” добила је Барбра Стрејсенд. Када јој је уручена позлаћена статуа, Барбра је изговорила реченицу која се још памти:

- Ма, што си ми згодан, цакани мој.

Марија Хаксли, супруга британског писца Олдоса Хакслија (1894-1963), била је опседнута кувањем, тачније речено - калоријама и здравом исхраном. Мерила је сваки грам хране коју је припремала свом мужу.

Једном приликом Хакслијеви су позвали пријатеље на вечеру. И гости и домаћин били су изненађени када су видели шта им је Марија изнела за вечеру: неколико зрна обареног, хладног пасуља са исто толико колутића исечене банане. И то је било све. Олдос је тада дипломатски предложио да би можда било боље када би сви изашли на вечеру... Истога трена Марија је само љутито погледала мужа и севнула својим плавим очима. Он је послушно сео за сто. Вечеру су појели за тили час.

За разлику од свог оца Натанијела Хоторна (1804-1864), америчког писца, Џулијан Хоторн обожавао је да се појављује у јавности. Чим би неко чуо за славно презиме, мислио је да је реч о Хоторну старијем, познатом књижевнику. Тако је било и приликом свечане вечере када је Џулијану Хоторну пришла очева обожаватељка и одушевљено му саопштила:

- Ох, поштовани господине Хоторн, прочитала сам ваше „Скарлетно слово” и могу само једно да кажем: то је ремек-дело!

- Мислите? - одговорио је вицкасто Џулијан. - Драга госпођо, та књига је објављена када сам имао само четири године.

Док је једном приликом дириговао оркестром, познати оперски композитор Ђоакино Росини (1792-1868) приметио је да је обоиста уместо ноте фа одсвирао фис. Схвативши шта је учинио, толико се постидео и збунио да је престао да свира.

- Што се тиче оног „фис” немојте да се узнемиравате, господине - рекао је Росини смешкајући се. - Наћи ћемо неко место где боље пристаје.

Немачки канцелар Ото фон Бизмарк (1815-1898) био је познат као суздржан човек који строго води рачуна о правилима понашања. Канцелар, који је тешко склапао пријатељства, једном приликом приредио је званичну вечеру. Поред њега за столом седела је извесна Американка, бучна и непосредна и, по Бизмарковом схватању, готово неваспитана. Додуше, на почетку вечере, када је послужено предјело, Американка се канцелару обратила како правила понашања налажу, ословљавајући га са „Ваша висости”. Али, чим су донели главно јело, госпођа је рекла „поштовани канцелару”. Када су изнели торту, дружељубива госпођа већ се обраћала канцелару као старом пријатељу гуркајући га и говорећи „Мој драги господине”. Напослетку је немачки канцелар устао, наклонио се и рекао Американки:

„Пре него што наставите с ћаскањем, рекао бих само нешто. Моје име је Ото”.

Писац Радјард Киплинг (1865-1936) био је пресрећан када се родило његово прво дете. Није знао како да захвали бабици која је помогла да се његова жена породи, а потом и неговала бебу. А онда се сетио...

- Молим вас да узмете овај мој рукопис као израз захвалности и оданости - рекао је Киплинг болничарки дарујући јој рукопис свог необјављеног дела. - Ако једнога дана будете у невољи и затреба вам новац, можда ћете успети да га продате.

Неколико година касније бабица је послушала Киплингов савет. Продала је рукопис и живела срећно и у изобиљу до позне старости. Јер, Киплинг јој је поклонио рукопис романа „Књига о џунгли”.