Био је суморан јесењи дан 1888. године кад је на врата скромног стана једног варшавског очног лекара закуцао непознат човек. Лекар је одмах отворио. Веровао је да се пред њим налази неки нови пацијент.

Непознати је упитао:

- Cu vi estas doktoro Esperanto? (Да ли сте ви доктор Есперанто?)

Доктор је неколико тренутака без речи посматрао свог посетиоца, а затим му узбуђено пришао и стегао руку.

- Jes, mi estas, Bonvolu! (Да, ја сам. Изволите!)

Била су то прва два човека која су међусобно разменила неколико реченица на новом међународном језику: доктор Лазар Лудовик Заменхоф и Антони Грабовски.

У дому Марка Заменхофа, у пољском граду Бјалистоку, 15. децембар 1859. године био је радостан дан. Окружен пријатељима, срећни отац прослављао је рођење свог првенца. Тога дана свет је угледао Лазар Лудовик Заменхоф, творац есперанта. Малишан је растао окружен родитељском љубављу и бригом. Од оца, искусног педагога и наставника, наследио је склоност ка језицима које је с лакоћом учио, а од мајке осећајност и човекољубивост. Његова четири брата и три сестре, рођени касније, били су у сваком тренутку обасути пажњом и љубављу најстаријег брата.

Радост и лепота његових првих школских дана били су помућени. Учећи основну школу у Бјалистоку, он је, хтео не хтео, морао да се дружи и игра само са јеврејском децом јер су се пољска деца забављала посебно, а руска се окупљала на другој страни. Неразумевање језика било је код деце кочница у зближавању.

Када је 1869. године пошао у гимназију, Заменхоф је већ знао пољски, руски и немачки. Школовање је наставио у Варшави, у класичној гимназији, где се свим својим младалачким жаром бацио на учење грчког и латинског. Много година касније, стварајући есперанто, Заменхоф је користио своје познавање осам језика.

Већ тада, у школској клупи, у њему је тињала мисао о једном језику за све људе, за све народе. С много стрпљења и воље проучавао је језичке уџбенике и лексиконе, а његов радни сто био је пун свезака и речника. Служећи се коренима романских, германских и словенских језика, Заменхоф је стварао нови језик.

По завршетку гимназије 1879. године, Лудовик је напустио родитељски дом и отишао у Москву. Пре поласка оцу је дао реч да ће, бар привремено, док не заврши студије, оставити тај рад на новом језику. Тешка срца растао се од својих бележака, стихова и превода.

Дошле су године студија и Заменхоф је савесно упознавао медицинску науку. И док је својим скалпелом радио у сали за сецирање, размишљао је о унутрашњем механизму човековог тела.

- Зар сви људи не личе једни на друге? Сви имају исте органе, исте бриге, исте жеље. Зар језичке и расне разлике мењају нешто у анатомији човека? Не! Па, ипак, долази до сукоба међу народима, до ратова. Да би се људи упознали и зближили, морају се на неки начин споразумевати, а једна од сметњи је и разлика у језику.

После две године проведене у Москви, млади Заменхоф враћа се у Варшаву. Није тешко замислити очајање младог медицинара кад је чуо да је отац спалио све његове свеске и белешке. Али, већ у августу 1881. Заменхоф има нов уџбеник и речник још богатији речима. Затворен у својој соби, он гласно чита странице исписане новим језиком.

Пошто је 1885. године у Варшави с успехом завршио медицину, Заменхоф одлази у Беч, на специјализацију. Враћа се као очни лекар и 1887. жени се Кларом Силберник која ће кроз дуги низ година бити његов верни друг и сарадник. Одушевљен делом свога зета, Заменхофов таст платио је штампање прве књиге - уџбеника новог језика. Она излази из штампе 2. јуна 1887. на руском, а убрзо следе издања на пољском, француском, немачком и енглеском језику. Књига је садржала стихове и прозу, граматику са 16 правила и речник са 900 језичких коренова.

Већ у првом издању своје књиге заувек се одрекао свих ауторских права за себе и своје наследнике изјавивши да „ова књига припада свима и свако може да је преводи на који год језик жели јер је међународни језик општа својина”. На крају се потписао са „Докторо Есперанто” што, буквално преведено, значи: доктор који се нада. Велики број примерака своје књиге Заменхоф је разаслао у свет: књижевницима, просветним радницима и другима. Тако је почела историја есперанта.

После дугог и мучног ишчекивања почели су да стижу одговори из целог света. Питања, савети, мишљења... Неки писани на есперанту. Грабовски је већ преводио дела Гетеа и Пушкина. У једном руском листу Толстој је писао: „Примивши књижицу са есперантском граматиком, речником и чланцима писаним на том језику, ја сам, после нешто више од два сата занимања с њом, могао да читам на том језику. Жртве које човек треба да принесе кратком учењу есперанта тако су незнатне у поређењу са успехом који се постиже.”

Заменхоф је лично одговарао на писма и на тај начин повезао есперантисте из разних земаља. Покрет се нагло ширио упркос отпору који су пружали неки чувени језички стручњаци. И после готово 400 безуспешних покушаја стварања заједничког, међународног језика, есперанто је једини успео да то постигне.

Пре тачно 100 година доктор Заменхоф је, са женом, путовао у Француску на први светски конгрес есперантиста. Градоначелник Париза тада му је одао почаст, а француски министар просвете уручио Орден легије части. На врху Ајфелове куле творац есперанта руча с најчувенијим научницима Француске.

Градић Булоњ на мору указао је тада гостопримство следбеницима дотад непознатог варшавског лекара. У градићу се, на сваком кораку, чуо нови језик. Осам стотина есперантиста из 30 разних земаља очекивало је свечано отварање конгреса. Видно узбуђен пред говорницу је стао доктор Лазар Лудовик Заменхоф и на есперанту почео свој говор следећим речима:

„Поздрављам вас, драги истомишљеници, браћо и сестре из велике светске заједнице, који сте дошли из земаља блиских и далеких, из разних држава света, да једни другима братски пружимо руку у име велике идеје која нас све везује.”

Следећих година он посећује конгресе у Женеви, Кембриџу, Дрездену, Барселони, Вашингтону, Антверпену, Кракову и Паризу. Једанаести конгрес одржан је 1915. године у Сан Франциску и њему су присуствовали само Американци јер су европски есперантисти тада гинули на бојиштима Првог светског рата.

Доктор Заменхоф из Варшаве је пратио ратне страхоте. Тај добри човек, који је толико волео људе и мир међу народима, слушао је свакодневно о разарању и убијању. Исцрпљен дугогодишњим радом, скрхан трагичним догађајима које је преживљавало човечанство, почео је да поболева. Његово срце престало је да куца 14. априла 1917. године.

Тај велики човек, који је имао пријатеље и следбенике у свим деловима света, сахрањен је скромно. Само су варшавски есперантисти, међу њима и одани Антони Грабовски, присуствовали сахрани. За све остале границе су, због рата, биле затворене.