Полиција их је пратила од Мелбурна до Викторије, државе на југу Аустралије. Пошто их није ухватила, наставила је потеру крећући се ка северу, према Новом Јужном Велсу и потом натраг, све до Мелбурна. Неко би помислио да су чувари реда прешли пут дужи од две хиљаде километара јурећи превејане криминалце. А, у ствари, безуспешно су покушавали да ухвате старији брачни пар, мужа и жену увелико зашле у осамдесете који су пуне две недеље успевали да надмудре полицајце. Кад би им се потера сувише приближила, Марк и Ен Фокс остављали би своје возило, са све кључевима у брави, и ускакали у први аутобус. Чим осете да су довољно одмакли, куповали су половни аутомобил и настављали бекство.

Напокон ухваћени, Фоксови су многобројним новинарима који су се окупили објаснили зашто су, како су рекли, бежали пред полицијом „у стилу Џејмса Бонда”. Када су надлежни у Мелбурну одбили да Ен Фокс продуже возачку дозволу, уз образложење да је сувише стара, она се договорила са супругом да им покаже шта је још у стању да учини.

Ен и Марк Фокс у браку су тридесет осам година. Иако то није њихова жеља, син их је прошле године сместио у старачки дом. Једино што им је остало од „нормалног живота”, како су рекли, било је да повремено седну у аутомобил и одвезу се „у непознатом правцу”. Кад је Марку одбијен захтев за продужење возачке дозволе, чинило им се да то и није тако страшно зато што је могла да вози Ен. Али, када су и њој ускратили „право на слободу”, Фоксови су одлучили да се побуне. И, рекли су новинарима, никада се боље нису провели него кад су бежали од полиције. Под притиском јавности, власти у Мелбурну ипак су вратиле дозволу Ен Фокс. И возило које су им заплениле.

Још има непознатих муштерија које остану запрепашћене кад уђу у мушки фризерски салон „3 Д” у месту Албукерке у Њу Мексику. Салон држе једнојајчане тројке - Дејмијан, Доминик и Дерик Монтоја. Некад им у послу припомогне и четврто „Д”, њихова мајка која се зове Дајана. Пошто су налик као јаје јајету, тројке и даље знају да се нашале с посетиоцима. Хуан Гонзалес сада је стална муштерија салона. А када је први пут ушао да се ошиша, није могао да схвати шта се око њега догађа. Дејмијан је почео да га шиша, када је Гонзалес рекао да би волео да обрије и браду, однекуд је, у истом тренутку када га је Дерик питао да ли жели да попије кафу, истрчао Доминик. Почео сам у неверици да се окрећем на све стране, прича Хуан Гонзалес, трљао сам очи и штипао се мислећи да сам се нашао испред „скривене камере”.

Кристин Шарбоне из канадског главног града Отаве била је запрепашћена када је видела како поштар клечи на улазу њене куће и премерава висину степеника. Упитала га је шта ради и добила одговор који ју је још више изненадио. Уколико не снизи степеник, објаснио је срдити поштар, одбија да јој убудуће доноси пошту. Не пада му на памет да „планинари до њеног поштанског сандучета”.

Мислећи да је у питању шала, Кристин је само одмахнула руком и вратила се у кућу. Али, убрзо је схватила да је поштар био озбиљан. У поштанском сандучету данима није било ни писама, ни рачуна, ни новина... Није имала куд него да оде у пошту и пожали се. Инспектор у главној пошти Отаве објаснио је Кристин да не може ништа да учини. Степеник испред њене куће заиста је двадесет центиметара виши него што је то прописано и претпостављени не могу да натерају поштара да се мучи.

Све ово догађало се у јулу. Како ће се ово завршити, не зна се. Кристин Шарбоне одбија да снизи спепеник или да премести сандуче, а пошта не одустаје - и даље јој не уручују пошиљке. Судски поступак још је у току.

Једном приликом чувеног енглеског песника Џорџа Гордона Бајрона (1788-1824) на вечеру су позвали познаници код којих никада раније није био у кући. Тамо се окупило велико и угледно друштво књижевника. На питање домаћина да ли би му најпре пријала супа, Бајрон је рекао гласно како би га сви чули:

- Ја никада не једем супу!

- Волите ли рибу?

- Не, ја никада не једем рибу!

- Можда би вам пријало печење?

- Не, ја никада не једем печење!

- А бар чаша вина?

- Никада у животу нисам окусио вино! - грмео је песник.

Немајући више куд, домаћин је упитао песника шта обично једе за вечеру.

- Само двопек и воду! - одговорио је песник. На жалост, нису имали двопек, па је попио воду у коју је сипао мало сирћета. Потом је љутито отишао.

Забринути домаћин срео је после неколико дана блиског Бајроновог пријатеља и упиутао га:

- Зашто ме нисте упозорили како се храни лорд Бајрон?

Откад је на онако строгој дијети?

- Откако сте ви то почели да примећујете! Његово понашање имало је за циљ пре свега да привуче пажњу присутних. И да знате: после вечере отишао је право у оближњу крчму где се најео печења и напио вина.

Док је болестан лежао на самрти, славни француски писац Оноре де Балзак (1799-1850) био је незадовољан што о његовом здрављу брину неки непознати лекари покушавајући безуспешно да му помогну.

-Нећу да ме ви лечите - викао је у бунилу болесни писац.

-Позовите доктора Бјаншона! - преклињао је Балзак.

Да ли је Бјаншон био неки славни лекар? У извесном смислу јесте. Био је јунак Балзаковог романа - измишљена личност.