Зашто се каже Дунав Реку која протиче кроз многе земље, разни народи који живе на њеним обалама различито зову. При том треба имати у виду не само савремене Подунавце, већ и сва племена и народе који су током прошлости били животно везани за ту реку.
Ако кренемо хронолошким редом, најстарији назив који се са поузданошћу може везати за реку Дунав јесте грчки хидроним, како бисмо ми рекли Истар, али он је у античко доба подразумевао само доњи ток Дунава, који је једино и био познат старим Грцима. Њиме су, на пример, пловили Аргонаути у потрази за златним руном. За грчке географе и историчаре Истар се завршавао код Гвоздених врата (односно данашњег Ђердапа). Хесиод га у својој „Теогонији” помиње као једну од четири највеће реке на свету (наравно, ондашњем свету). Отац историје, Херодот, Истар назива „северним Нилом”, односно сматра да је Истар северни пандан велике египатске реке. Слично већини других великих европских река, Дунав има и латинско име које гласи Danuvius под којим се првобитно, у доба римског царства, подразумевао горњи ток Дунава - тако Danuvius помиње још Јулије Цезар у свом спису „О галском рату”. Тек римски историчар Салустије, пред крај првог века, говори о Дунаву у целини - вероватно под утицајем Октавијанових илирских похода, 35. године пре наше ере, захваљујући којима су Римљани открили да постоји и Danuvius иза Гвоздених врата (гледано из њихове перспективе), дакле низводно од Ђердапа. Име Danuvius је у самом латинском пореклом из келтског језика у коме је значило просто ‘река’. Та келтска реч сродна је са називима за реку, односно ‘велику воду’ у неким другим језицима, на пример са авестијским danu- или са осетским *don, од кога потиче и име руске реке Дон. Сматра се да су Словени за Дунав први пут чули од Гота (германског народа који је крајем старог века био врло присутан на европској историјској позорници - као Визиготи, Остроготи). Готи су латинско Danuvius изговарали отприлике као *Donawj. Онда је, како се то каже, „у словенским устима” готско дуго -о- постало словенско -у-. Отуд у већини словенских језика, независно од тога да ли њихови говорници пребивају у Подунављу или не, и дан данас преовлађује облик са -ј на крају речи: руско, украјинско Дунaи, пољско, чешко, словачко, словеначко Dunaj. Занимљиво је да Словенци именом Dunaj зову не само реку, већ и најпознатији град на њој, Беч. У нашим западним крајевима, такође је распрострањен облик Дунај, који бележи и Вук Караџић у „Српском рјечнику”. Данас се у књижевном српском језику користи искључиво облик Дунав, у мушком роду. У прошлости је постојала и његова варијанта Дунава (као Сава, Морава) у женском роду, чак и Дунаво, у средњем роду, на пример, у народној песми: Змај полеће с мора на Дунаво... Меће мрежу у тихо Дунаво. Дунавац је превасходно ‘рукавац реке Дунав’, што је облик који се среће још у Вуковом „Рјечнику”, али то је и ‘становник Подунавља’, затим ‘ветар који дува са Дунава’, ‘врста речног чамца’, ‘врста сира’ ... Дунавка је не само ‘жена из Подунавља’, већ и ‘врста воденице’, ‘врста неких домаћих животиња’ итд. У бугарском се такође јавља облик Дунав, пореклом од старословенског Доунавь, што је најближе латинском називу који је био присутан на Балканском полуострву. Занимљиво је да се у фолклору словенских народа који не живе на обалама Дунава, назив те централне и јужноевропске реке користи као појам реке уопште. Отуд је у неким руским говорима дунаи ‘поток’, негде и ‘подземни речни ток’. У пољским дијалектима је dunaj ‘дубока река са високим обалама’. Тако, на пример, у Пољској постоји река Dunajec названа не по нашем, великом Дунаву, већ по њиховој, локалној речи за такву врсту воденог тока. Словенског је порекла чак и име литванске реке Dunaje, вероватно и летонска реч dunavas ‘мала река’. Али, вратимо се нашем Дунаву и његовим именима међу подунавским народима које још нисмо поменули. Дунав извире под немачким именом Donau (које је у крајњој линији пореклом од латинског Danuvius, а непосредно од готског *Donawj) и тако тече све до аустријско-мађарске границе. Мађарски назив Duna преузет је од Словена, од облика Дунај, с тим што је завршно -ј у мађарском отпало. Румунско Dunare потиче право од латинског Danuvius, и тај необични завршетак -are резултат је гласовних промена које су својствене румунском језику. Исто се зове и у молдавском језику. У Црно море се на крају улива као руски Дунаи.
Јасна Влајић-Поповић
|