Лудвиг ван Бетовен (1770-1827) немачки композитор, отпустио је без размишљања служавку када је сазнао да га је слагала. Пријатељица која му је служавку препоручила покушала је да убеди композитора да чини велику грешку и да је та жена поштена и вредна, али да није слагала у намери да му науди. Бетовенов дневник иначе је био препун забелешки о куварицама које су бежале главом без обзира из његове куће...

-Онај који изрекне лаж нема чисто срце - објаснио је Бетовен пријатељици. -А ко нема чисто срце, не може да скува ни чисту чорбу!

Аустријски композитор Арнолд Шенберг патио је од трискаидекофобије, страха од броја тринаест. Овај уметник (отац атоналне музике, како су га називали) био је убеђен да ће умрети тринаестог дана у месецу, па је зато тада остајао у кући, водио рачуна о томе шта пије и шта једе, а понекад није ни устајао из кревета... Тако је било и 13. јула 1951. године. Уверерен да му се ближи крај, Шенберг је тога дана само лешкарио. Супруга му је најзад саопштила да је сат откуцао поноћ и да је наступио 14. јул, а затим отишла да му скува чај. Када се вратила у собу, нашла је мужа мртвог. Умро је, ипак, тринаестог јула, а сат у спаваћој соби је журио - до поноћи је недостајало пет минута.

Квентин Тарантино, амерички филмски редитељ („Петпарачке приче”) рођен 1963, у детињству је био опседнут криминалистичким и хорор филмовима. Гледао их је свакодневно и писао филмске сценарије у којима је било много убистава и још више крви. Баш као касније у његовим филмовима. То је забринуло Квентинову мајку, па га је замолила да напише неку причу о њој.

-У реду, мама - сложио се мали Квентин.

Од тада јој је сваке године за Дан мајки поклањао приповетку. Свака је имала исти крај: мајка је жртва злочина и умире у најстрашнијим мукама. То је још више забринуло госпођу Тарантино.

-Не узбуђуј се, мама. Треба да знаш да је мени истински жао када те лоши момци убију - објашњавао је будући редитељ.

У свом дворцу у Мађарској седео је већ остарели племић Лајош Естерхази. Био је готово потпуно глув и тако рећи није ни знао да око њега бесни Први светски рат. Када је недалеко од његовог дворца одјекнула снажна детонација, Естерхази је, мислећи да неко куца на врата, радосно повикао:

-Напред, само изволите!

У први мах био је пријатно изненађен помисливши да му се вратио слух. Разочарао се када је видео да су сви прозори на дворцу попуцали...

Џорџ Бернард Шо, ирски књижевник пореклом Енглез, добитник Нобелове награде за 1925. годину, одлучио је двадесетак година пре тога да се са супругом скраси у месту Ајот Сент Лоренс у Хертфордширу. Касније је објаснио како се одлучио на тај корак:

-Посетили смо сеоско гробље и угледали један леп надгробни споменик на ком је писало: „Џејн Евесли, рођена 1805. умрла 1895. године. Њен боравак на овом свету био је нажалост сувише кратак”. Помислио сам да је место у ком се сматра како је деведесет година живота премало право место за нас двоје!

Био је у праву. Џорџ Бернард Шо живео је 94 године. Од 1856. до 1950.

Британски краљ Џорџ V (1762-1830) није волео своју жену Каролину од Брунсвика, па је учинио све што је у његовој моћи како би окончао тај брак без љубави. Напослетку су се и развели... Али, народ је волео Каролину и често јој клицао: „Боже, чувај краљицу.” Краљ је увек једнако одговарао: „Боже чувај краљицу и да вам и ваше жене буду као што је она, па ћете видети!” Када је умро Наполеон Бонапарта, краљев саветник раздрагано га је обавестио:

-Висости, ваш највећи непријатељ је умро...

-Најзад! Хвала ти, Боже! - радосно је одговорио Џорџ V.

-Нека јој је лака црна земља. - Био је, наравно, убеђен да је реч о краљици.