Године 375. Хуни су прошли кроз Врата народа, простор између планине Урала и Каспијског језера, и потиснули Готе који су тада обитавали на тлу садашње јужне Русије. Западни Готи пристигли су на границе Царства, а цар Валенс (364-378) дозволио им је да се населе у Тракијској дијецези. Због злоупотреба римских чиновника ускоро је избио устанак. Западним Готима придружили су се Источни Готи и део Хуна, па је цела Тракија била преплављена варварима.

У том опасном тренутку цар Валенс је напустио источно ратиште, где се ратовало против Персије, и похитао на Балканско полуострво. До сукоба са варварима дошло је надомак Хадријанопоља (Једрена), 9. августа 378. године, где је римска војска потпуно поражена. Амијан Марцелин, најбољи историчар 4. века, даје узбудљив опис ове битке: „И кад је са свих страна зазвечало оружје и стреле, (богиња) Белона је, беснећи преко сваке мере, дувала у злокобне трубе означујући пропаст Римљана... Затим су се војске сукобиле, као кљунови лађа, и, потискујући се наизменично, бацале се тамо-амо, као на таласима... А од облака прашине није могло да се види небо, које је одјекивало од ужасних крикова ...и са обеју страна ударци сечива пробијали су кациге и оклопе...А на земљи су лежале гомиле лешева, обеју сукобљених страна, тако да су поља била пуна погинулих, и вапаји умирућих, рањених тешким ранама, уливали су огроман страх оном ко их чује”.

И сам Валенс, коме храброст није недостајала, нашао је смрт на бојишту. Према једнима, најпре је био опасно рањен стрелом, а онда је издахнуо, али његово тело није нађено. Према другима, изгорео је у једној сеоској кући коју су Готи, не знајући да је рањени цар унутра, запалили. Амијан Марцелин упоредио је овај пораз са римским поразом код Кане, чувеном битком из античке историје када је 2. августа 216. године пре наше ере Ханибал победио Римљане.

Све до првих деценија 7. столећа Арабљани, који су вековима били суседи Византијског царства, нису нарочито значајан политички чинилац. Али, онда је Мухамед ујединио овај многољудни народ, створио им државу и донео ислам. На крилима нове вере Арабљани су већ неколико година после пророкове смрти кренули у освајања. Прве на удару биле су Византија и Персија, управо изашле из дугогодишњег и исцрпљујућег међусобног рата. Док је Персија брзо подлегла, Византијско царство одолело је најезди Арабљана. Остаје ипак чињеница да од првог сукоба, 634. године, до арабљанске опсаде Цариграда (674-678), дакле, у распону од пола столећа, Византија није знала ни за једну значајнију победу.

Један од најважнијих догађаја у наведеном раздобљу била је чувена битка на реци Јармуку - источној притоци Јордана - 20. августа 636. године, у којој су Арабљани потпуно сатрли византијске одреде. После неколико пораза које је претрпео Теодор, брат василевса Ираклија (610-641), цар је покренуо огромну али шаролику војску предвођену Теодором Тритуријем. У тој војсци било је и Јермена, Персијанаца, чак и арабљанских плаћеника. Према хроничару Теофану, свака од ове две војске имала је по 40.000 војника, али неки савремени истраживачи, после ишчитавања свих расположивих извора, сматрају да је Византинаца и њихових савезника било много више: наводно, чак 100.000 према 24.000. Утисак је да је број хришћанских војника ипак преувеличан.

Дан је био топао, прави летњи, притискала је оморина док је ветар носио облаке песка и прашине према једном од најсувљих места у пустињи које су спретно одабрале арабљанске војсковође. Свесни да се овде први пут суочавају са многобројном и озбиљном војском, Арабљани су показали да су дорасли тренутку. Остављајући по страни дотадашње међусобно супарништво, војсковође су за главнокомандујућег изабрале најспособнијег - Халид ибн Саида - који је умом и храброшћу надмашивао остале. Битка на Јармуку била је једна од најкрвавијих у историји арабљанских ратова.

Под притиском византијске коњице муслимани су морали чак три пута да се повуку, али су се увек враћали у битку јер им жене, које су стајале иза њих, нису дозвољавале да побегну у нереду. Најзад је Халиду пошло за руком да одсече непријатељску коњицу од пешадије и да свим снагама удари на византијски логор постављен између реке и оближњих узвишења. У незадрживом налету и уз громогласни поклич „Allahu ekber!” (Алах је највећи!), који је одјекивао унаоколо, „синови пустиње” потпуно су разбили византијске одреде. Нису помогли ни крстови, ни појање византијских свештеника који су певањем црквених химни покушали да подигну морал ромејских ратника. Извори помињу и неслогу у шароликој византијској војсци, а у одлучном тренутку и арабљански плаћеници променили су страну.

Пораз хришћана био је потпун јер се један број њихових војника утопио у реци, а други су погинули од муслиманског мача. Победом коју су извојевали на Јармуку Арабљани су себи осигурали успех у каснијим освајањима. Ираклије, који је већ био превалио шездесету годину и у бици није учествовао, био је свестан шта тај пораз значи. Јер, ово сучељавање са Арабљанима заправо је била битка за Сирију, једну од најважнијих византијских провинција. Достојанствен у поразу, у тренутку када је гледао како се руши његово животно дело - само неколико година раније њему је пошло за руком да ове провинције поврати од Персијанаца и на плећа положи њихову државу - цар Ираклије смогао је снаге да са гордом патетиком изусти: „Опрости, Сиријо!”. Ускоро се победоносним арабљанским одредима готово без борбе предала већина сиријских градова, а и сама престоница Антиохија пала је у руке новог господара. Византији су тек предстојала највећа искушења.

Пошто је на размеђи 8. и 9. столећа Карло Велики уништио државу Авара у Панонији, тамошњи Бугари ослободили су се њихове власти. Штавише, ускоро је на бугарски престо ступио управо поглавар панонских Бугара - ратоборни Крум. Он је 809. године напао византијску Сердику (Софију), срушио тврђаву и побио посаду. Цар Нићифор Први (802-811) одмах је узвратио: продро је до бугарске престонице Плиске, а онда обновио срушена утврђења. Ипак, главни поход уследио је после опсежних двогодишњих припрема у пролеће 811. године.

Како пише хроничар Теофан, самоуверени василевс пренебрегао је савете астролога који су га упозорили да распоред звезда није повољан. Он је с војском кроз планинске пролазе ушао у Бугарску 20. јула, у време несрећног уздизања Сиријуса, најсветлије звезде на небу и главне звезде у сазвежђу Великог пса, када се она, у праскозорје види на истоку. Међутим, начин на који се поход водио давао је цару за право да мисли како ће овога пута потпуно уништити бугарску државу. Уплашени Крум молио је за мир, али је византијски василевс одбио ту понуду и устремио се на престоницу Плиску коју је разорио, а из кановог двора узео све драгоцености и потом га спалио. Нићифор је био потпуно уверен да све држи у својим рукама и да је сада само питање времена када ће сломити отпор Бугара. Због тога је с охолом надменошћу поново одбио Крумову мирољубиву понуду и кренуо даље.

Док су Византинци били заузети пустошењем непријатељске земаље, Бугари су се повукли у кланце планине Балкан. Свесни да Ромејима тешко могу одолети на отвореном пољу, у Врбишком кланцу направили су заседу и мирно чекали. Византијска војска наступала је самоуверено не верујући да ће се Бугари усудити да ступе у битку. Али, 26. јула 811. године уследио је муњевит и изненадан напад у Врбишком кланцу. Када је видео шта се десило, цар Нићифор Први у паници и очајању наводно је рекао: „Чак и када бисмо добили крила, нико не би успео да избегне погибију!”

У расулу које је захватило редове Византинаца дошло је до страховитог покоља. Страдала је готово читава ромејска војска, елита византијског племства, а на несрећу и сам цар. Византијски хроничар Теофан потиштено је и с горчином закључио да је „цвет хришћанства био уништен!” Подсетимо се да су тада Бугари још били пагани, а хришћанство су примили пола столећа касније.

Крум је одсекао главу погинулог византијског василевса, натакао је на дугачку мотку и данима је разметљиво и славодобитно показивао племенима која су му долазила. Потом је скинуо цареву лобању, очистио је до кости, пресвукао сребром са спољашње стране и направио пехар из кога је пио на својим гозбама.

Било је то први пут после битке код Хадријанопоља и Валенсове погибије - дакле, после више од готово четири и по столећа! - да је један византијски цар изгубио живот у ратном окршају. Штавише, и царев син и престолонаследник Ставракије био је тешко рањен и њега су ужурбано пренели у Једрене, али било је извесно да ће тешко преживети. Упокојио се после неколико месеци, 11. јануара 812. године, у Цариграду, али је претходно, 1. октобра 811, морао да се одрекне престола и да прими монашки завет.

Уследиле су три тешке године за Византију, испуњене стрепњама и неспокојем, а управо када се спремао да нападне сам Цариград, бугарски поглавар Крум изненада је преминуо од можданог удара у априлу 814. године.

Током читаве историје Византија је имала несрећу да је, грубо речено, непрестано морала да ратује на два фронта, источном и западном. На Истоку су непријатељи Царства најпре били Персијанци, потом Арабљани и напослетку Турци, Селџуци па Османлије. У 11. веку Византију је опасно угрозило надирање Селџука који су с лакоћом сломили арабљанске снаге у Азији, покорили читав низ области, продрли кроз Месопотамију и освојили калифову престоницу Багдад. Ускоро је читав део Азије до граница Византијског царства и Фатимидског калифата у Египту припао Селџуцима. Они су продрли кроз Јерменију, опустошили Киликију и упадом у Кападокију јасно ставили до знања да им је циљ да запоседну Малу Азију.

Управо у то време преминуо је цар Константин Десети Дука (1059-1067), а његова удовица Евдокија под притиском једног дела јавног мњења удала се за генерала Романа Диогена који је тада био једини у стању да нешто предузме против насртљивих Селџука. Нови цар Роман Четврти Диоген (1068-1071) био је војсковођа од заната и одмах је кренуо на Исток. Његови походи из 1068. и 1069. године могли би да се назову релативно успешним, али трећи се завршио тешким поразом.

У лето 1071. године дошло је до судара двеју војски, византијске - у коју су били укључени и многобројни страни одреди (Франци, Руси, Печенези, Узи, Нормани) - и селџучке коју је предводио султан Алп Арслан (1063-1073). Битка се водила у Јерменији, код варошице Манцикерт, надомак језера Ван. Раније се сматрало да је до битке дошло 19. августа 1071, али на основу података византијских Кратких хроника овај догађај помера се за читаву седмицу, на дан 26. август 1071. године.

Подаци сачуваних извора - византијских, источњачких и западних - у приличној су мери опречни тако да није лако разабрати шта се све десило. Несумњиво је да је византијска војска била бројно јача од селџучке, али и шаролика и мање дисциплинована. Утисак је да је византијски цар очигледно потценио противнике, па је војску поделио тако да један њен део - Нормани које је предводио војсковођа Урсел од Бајела - није учествовао у бици, већ је био усмерен на другу страну. Штавише, када је битка почела, они су се повукли на запад. У првој фази византијска коњица је напала, Селџуци су устукнули претварајући се да беже, а онда су се неочекивано окренули и у замку ухватили своје непријатеље. Ипак, главнина византијске војске напала је турске одреде, приморала их на повлачење и безбедно се вратила у свој логор.

Султану Алп Арслану следећег дана успело је да на своју страну привуче неке јединице Уза, племена веома сродног Селџуцима, но то је било још далеко од победе. Због тога је он предложио примирје, али су услови које је понудио Роман Диоген били неприхватљиви. Када је битка изнова почела, византијска војска под командом самог цара ударила је у средиште. Управо у том тренутку Андроник Дука, царев стари такмац, проширио је глас да је василевс поражен. Он је одмах напустио бојиште и довео до општег расула и повлачења. Роман Диоген нашао се у селџучком окружењу и очајнички се борио док није заробљен. Данашњи истраживачи сматрају да је један од разлога турске победе био и тај што су они вешто користили стрелце.

У првом часу пораз није био толико тежак. Византијски губици били су релативно мали, а Алп Арслан се према заробљеном византијском цару понео витешки и с њим потписао частан мир. Међутим, онда су ромејске размирице овај догађај претвориле у катастрофу с несагледивим последицама. Противничка странка у Цариграду, коју су предводили Јован Дука, отац манцикертског издајника, и Михаило Псел извела је неку врсту државног удара и на престо је постављен Михаило Седми Дука (1071-1078).

По повратку из турског заробљеништва Роман Диоген посегао је за заштитом својих царских права, па је дошло до грађанског рата. Његови противници су га на превару, погазивши дату реч, ухватили и ослепили. На вест о Романовом ослепљењу и смрти, 1072. године, Селџуци су почели да продиру у Малу Азију јер их уговор потписан неколико месеци раније више није обавезивао на мир. У Византији није било снаге која би могла да стане на пут турској најезди и они су за неколико година покорили највећи део Мале Азије. Освојили су чак и Никеју, град не тако далеко од Цариграда, кога су Византији повратили тек учесници Првог крсташког рата 1097. године.

Битка код Манцикерта била је значајна прекретница у византијској историји и догађај од светско-историјског значаја. Она је означила долазак Турака на малоазијски потконтинент и образовање њихове државе Иконијског султаната (Рум), с једне, и постепено пребацивање тежишта Византије у европске области, с друге стране. Модерна турска држава прославила је 1971. године на посебан начин, великим празником, овај догађај, односно, његову девету стогодишњицу.

Византинци су век после битке код Манцикерта, поново доживели тежак пораз од Селџука. Овога пута главни учесници били су византијски цар Манојло Први Комнин (1143-1180) и иконијски султан Килиџ Арслан Други (1155-1192). Током своје владавине византијски цар успео је донекле да поправи положај Царства према селџучком султанату Руму. Килиџ Арслан боравио је 1161. године у Цариграду као гост византијског цара и приређен му је величанствен дочек. Он се чак обавезао да ће Манојлу Комнину слати помоћне одреде и да ће му вратити неке градове у пограничном појасу. Међутим, због заузетости василевса западном политиком, султан је „заборавио” своје обавезе и, штавише, ободрен подршком немачког цара Фридриха Првог Барбаросе (1152-1190), заузимао све непријатељскији став према Византији.

На челу огромне војске Манојло Комнин запутио се у лето 1176. године према селџучкој граници. Цар је одлучно одбио султанову мировну понуду и наставио је поход. Килиџ Арслан избегавао је сукоб на отвореном пољу, па је само запосео дугачак и узак кланац Циврицу близу града Мириокефалона у малоазијској области Фригији. Уз то, послао је своје помоћне одреде да ометају кретање цареве војске. Они су спаљивали траву како би отежали исхрану византијских коња и тровали изворе и бунаре тако што су у њих убацивали лешеве и нечистоћу. И, заиста, Ромеји су током овог похода силно страдали од стомачних болести.

Селџуци су 17. септембра 1176. године у кланцу Циврица опколили византијску војску, напали је и потпуно поразили. Византинци су били као у клопци, немоћни да се супротставе на одговарајући начин. Осим тога, није било могуће успоставити никакву везу између појединих ромејских чета. Битка је потрајала цео дан. Погинуо је велики број византијских војника и неколико истакнутих војсковођа док је Манојло Комнин, у наступу малодушности, размишљао да остави своју војску и спас нађе у бекству. И византијски војници касније су за пораз отворено кривили цара. Ни наилазак ноћи није поправио стање и расположење у ромејској војсци. Како записује тадашњи византијски историчар Никита Хонијат, за оне који су успели да се спасу уследили су дуги бесани сати испуњени стравом и неизвесношћу.

Будући да су и турски губици били значајни, Килиџ Арслан прихватио је у вечерњим сатима Манојлов предлог за склапање мира. Према склопљеном споразуму, Византинци су били дужни да поруше две своје тврђаве у пограничној области, а после два дана остаци ромејске војске отпочели су одступање. Сам Манојло Комнин упоредио је овај пораз са катастрофом код Манцикерта сто пет година раније.

После грађанског рата који се у Византији водио од 1321. до 1328. године на власт је дошла генерација младих племића које су предводили цар Андроник III Палеолог (1328-1341) и његов најбољи пријатељ и сарадник, а касније и сам цар, Јован Кантакузин. Да су нови василевс и његова околина исправно проценили да су Османлије највећа опасност и да се на тлу Мале Азије решавала судбина Царства, показује и чињеница да су се у касно пролеће 1329. године, дакле, прве ратне сезоне по преузимању власти, на челу не тако велике војске запутили према Никеји, славном византијском граду у ком су одржана два васељенска сабора и која се тада налазила под турском опсадом. Први пут се догодило да византијски цар крене у непосредан сукоб са османским владарем, а у овом случају то је био емир Орхан (1326-1362).

Овај јуначни подухват, достојан сваке хвале, по Ромеје се ипак завршио неуспешно. Најпре је у чаркама недалеко од Пелеканона једна стрела погодила Андроника III у ногу, па су одмах морали да га отпреме у Цариград тако да у одлучујућој бици, која се одиграла следећег дана, није ни учествовао. Турски одреди су 11. јуна 1329. године, надомак Филокрене, града на источној обали Мраморног мора, осокољени пометњом коју је међу Византинцима изазвало рањавање цара, нанели тежак пораз византијским трупама. Није помогла ни изванредна присебност Јована Кантакузина који је једва спасао остатак војске и са тешком муком сачувао сопствену главу.

Ипак, упоређивање овог пораза са византијском катастрофом код Манцикерта 1071. године, што се понекад чини у научним списима, упркос извесној сличности која је примамљива, само је донекле оправдано. Слом Романа Диогена и византијских одреда, речено је, био је догађај од светског и историјског значаја, док је неуспех Андроника III Палеолога и Јована Кантакузина само један од завршних видова давно одлучених повесних токова и као такав ни изблиза нема тежину манцикертског краха. Показало се да је поход из 1329. године, у ствари, био последњи озбиљан подухват Византинаца на источном ратишту. За преостале византијске градове у Малој Азији, препуштене властитој судбини и ћуди исламског завојевача, више није било никакве наде.