Средином августа Андре и Маргарет Дебре из Шетероа, градића у средњој Француској, прославили су осамдесетједногодишњицу брака, а несвакидашњи јубилеј обележили су у кругу породице. Обоје наставници, већ дуго су у пензији, а упознали су се после Првог светског рата. После неколико година забављања, венчали су се 12. августа 1924. године. Окупљеним новинарима испричали су како, и после толиких година, живе у слози и без већих трзавица.

- Не постоји рецепт, али, ако ме већ питате, муж и жена требало би да сведу размирице на најмању могућу меру - рекао је Андре Дебре који има сто седам година. - Још нешто је важно. Моја Маргарет и ја увек смо уживали у добром залогају и трудили се да га залијемо бар једном чашом црног вина.

- Временом смо научили да несугласице решавамо што мирније - додала је Маргарет, која је од супруга млађа шест година. - Мој Андре и ја нисмо увек имали исти укус и исто мишљење, али толико година живећи и подржавајући једно друго научили смо да се поштујемо. И, наравно - додала је на крају Маргарет Дебре - мој муж је у праву: за дуг и здрав живот важно је добро јести и често се частити што бољим црним вином.

Андре и Маргарет Дебре имају двоје деце, четири унука и шесторо праунука и сви су били на овој несвакидашњој прослави коју су забележиле готово све француске новине и телевизија.

Када је Катарина Арагонска (1485-1536) Хенрију VIII (1491-1547) родила кћерку Марију а не сина, краљ је затражио од папе да поништи њихов брак. Било је то 1516. године. Папа је одбио да то учини, али се Хенри ипак побринуо да добије развод. Катарина је бачена у тамницу, лишена свих краљевских, али и осталих права. Било јој је забрањено и да виђа своје дете за чији живот га је непрестано молила. Имајући у виду паклену нарав свог бившег мужа, Катарина од Арагона је до последњег дана живота Хенрију писала љубавна писма молећи га да поштеди њихово једино дете. Године 1536, већ на самрти, Катарина је послала своје последње писмо Хенрију VIII. Заточеница је написала:

„Oculi mei te solum desiderant.” (Моје очи само за тобом жуде.)

Катаринина кћерка Марија, касније названа „Крвава Марија” (Bloody Mary), постала је ипак прва краљица Енглеске, Велса и Ирске.

Немачки композитор Јоханес Брамс (1833-1897) био је поклоник доброг залогаја. Некад витки младић, у зрелим годинама претворио се у дебелог човека. Али, његово здравље постајало је све слабије. Када је отишао да га прегледа лекар, овај му је одмах преписао најстрожу дијету.

- Али, докторе, немојте тако! Вечерас сам позван на вечеру код Штрауса.

Требало би да се наједемо пилећег паприкаша, што је моје омиљено јело!

- Не долази у обзир! - узвратио је лекар.

- Како ви кажете

- слегнуо је раменима славни композитор.

- У том случају, замислите да уопште нисам данас био на прегледу, него да ћу доћи тек сутра!.

Чувена француска модна креаторка Коко Шанел (1893-1971) добила је својевремено позивницу да присуствује свечаном ручку код богате породице Ротшилд, управо у време кад јој је у посети био млади рођак, дечак из унутрашњости. Тако је Коко одлучила да и њега поведе у раскошни дворац Ротшилдових. Али, дечаку се у кући богаташа није нимало свидело. Најпре није хтео да седи за посебним столом где су седела и остала деца јер су, по његовој оцени, дечаци били обучени - као девојчице. Стога су му поставили за столом за којим су били одрасли. Када је послуга донела сребрне чинијице с водом у којој је требало да се оперу руке пре обеда, дечак је с нескривеним гнушањем узвикнуо:

- Шта све нећу видети у овој кући! Склоните ту чинију! Нема те силе која ће ме натерати да попијем воду у којој сте ви опрали руке!.

Француски писац Марсел Пруст (1871-1922) био је очајан када је добио писмо у ком познати издавач Марк Хумболт одбија да објави његово животно дело, роман „У трагању за изгубљеним временом”.

„Драги мој пријатељу”, започео је своје писмо издавач, „можда сам ја потпуно без мозга, али не видим због чега би некога занимало да прочита тридесет страна само да би сазнао како се приповедач врти у кревету јер не може да заспи!”

Роман је касније објавио „Галимар” и то је једно од најславнијих дела француске књижевности.

Тек после упорног звоњења и куцања, Силвија Д’Антонио се разбудила и отворила врата. Шта у пет сати ујутру тражи полиција на вратима њене куће? Силвија није могла да разувери чуваре реда и закона да их она није позвала. Ако ова четрдесетшестогодшња жена из Лејк Персипани у држави Њу Џерси није окренула телефонски број полиције, ко је из њене куће могао то да учини, питали су се полицајци. Као да је схватио да се о њему ради, из собе је изјурио немачки овчар и почео весело да маше репом и лаје. Тек тада је Силвија Д’Антонио схватила ко је три пута заредом окренуо број 911, позив за полицију, и пред њена врата довео три полицијске патроле.

Силвија је тада објаснила да живи сама и да је често болесна, па је свог верног пса научила како да, кад обори телефон на под, шапом притисне одређене бројеве на бројчанику и позове помоћ.

Полицајци су најзад сазнали ко им је упућивао немуште позиве јер - неко је упорно окретао број њихове централе и с друге стране само дахтао. Али, помоћу „ловца” успели су да открију са које адресе су позиви упућени. Прича је за - Веровали или не.

Грегор Пјатогорски (1903-1976), прослављени руски челиста, био је и изванредан професор. Ипак, имао је муке с једним младим челистом који никако није напредовао. Упркос напорима професора да му покаже како треба да свира, стално је грешио. Уместо да напредује, ученик је свирао све лошије. Помисливши да гасвојим савршеним свирањем можда обесхрабрује, Пјатогорски је пред учеником и сам почо да греши.

- Видиш, свакоме може да со догоди - говорио је свом ученику свирајући погрешне ноте... Овај покушај показао се као делотворан, па је ученик напослетку и дипломирао. После дипломског испита честитали су и њему и Пјатогорском.

- Нема потребе да честитате професору - надмено је рекао млади челиста.

- Он је заиста драг човек, али што се свирања тиче, он јадник нема појма - стално греши!.