Војници у борбеним колима у која су упрегнути коњи вероватно су људима доносили ужас који може да се упореди само са оним који би данас изазвала атомска бомба. У то време знало се за магарце и волове, али у другом миленијуму пре наше ере коњ је за многе народе и даље био готово непозната животиња.

Кола на четири точка, кажу историчари, појавила су се вероватно на Блиском истоку три хиљаде година пре наше ере. Али, у почетку кабаста и тешка, још се нису употребљавала у ратним походима. Тек негде у другом миленијуму пре наше ере начињене су лаке двоколице. Верује се да су их први, у ратним походима, употребили Хетити и Хикси, освајачи који су овим, за то време савременим, начином ратовања успели да освоје делове Месопотамије и Египта. Али, историјски гледано, њихова премоћ није дуго трајала. За мање од сто година Египћани су истерали Хетите и Хиксе из своје земље користећи њихово оружје.

Хомер, песник најстаријих сачуваних дела грчке књижевности, јуначких епова „Илијаде” и „Одисеје” (око 800. пре н. е), у свом делу још не спомиње коњанике. Агамемнон, Ахил и остали јунаци Тројанског рата крећу се у бојним колима с коњима.

Историчари и палеонтолози не могу да се сложе око тога када су се тачно појавили ратници коњаници. Јер, када се завршило камено и почело бронзано доба, људи су већ увелико гајили овце, стоку, козе, полако су учили да припитоме и коње, али су их и даље највише користили за исхрану. Тада су ове животиње још биле ниског раста, отприлике као данашњи пони. Када су се, одабирањем и укрштањем различитих врста, појавили већи и снажнији примерци, наш далеки предак упрегао је коња у кола. Али, да би на леђима ове животиње могао дуже да се задржи и да, с копљем у руци, улети с њим на бојно поље, требало је да направи седло, потом узенгије, мамузе... Прошли су векови док то није постигао.

Верује се да се за узенгије није знало до другог века пре наше ере. Тада се први пут помињу у Индији. Ипак, то су били обични кожни каишеви у које је човек могао да увуче само палац, што није било од велике помоћи у земљама у којима коњаник није могао да јаше босоног. Кад су будистички калуђери почели да путују по свету, стигли су и до Кине. У ову земљу донели су и причу о узенгијама. Верује се да су 220. године, у последњем раздобљу владавине династије Хан, почеле да се праве узенгије сличне онима какве се данас користе. Прошло је још неколико векова док се за узенгије није сазнало и у осталим крајевима света. У Европи почињу да их израђују почетком осмог века. Ратници у седлу сада су имали чврст ослонац који им је омогућавао да, не силазећи с коња, сигурније баце копље на противника.

Седло је начињено знатно пре узенгија, верује се још у римско доба. До тада су коњаници на леђа коња стављали дебелу тканину. А кад су желели да коња натерају у кас, морали су да замахну бичем јер мамузе нису постојале све до петог века.

У феудалном друштву, осим крунисаних глава, коње су могли да имају само најбогатији. Требало је и новца и времена да се човек стара о коњима и да их обучи за борбу. На историјску позорницу ступила је нова класа - витезови у сјајним оклопима и шлемовима спремни да се, на позив краља, боре под његовом заставом.

А када су, вековима касније, у септембру 1939. године немачки тенкови ушли у Пољску, дочекала их је коњица. То само говори колико се дуго у главама људи одржало веровање да је човек у седлу симбол најузвишенијег отпора.

Археолошки и палеонтолошки извори наводе да је човек припитомио коња тек пре пет хиљада година, знатно касније него многе друге животиње. У то време пас је људима већ девет хиљада година био веран пратилац, а за овце, козе и крупнију стоку људи су знали више од пет миленијума. Иако је у живот човека ушао прилично касно, коњ је донео велике промене. Истина, требало је времена да почнемо да га користимо у обављању свакодневних послова. Током хеленистичког, римског и средњовековног раздобља у обрађивању земље ратарима су помагали волови и магарци. Коњи, који су ту и тамо могли да се нађу у области Средоземља и Средњег истока, нису били још довољно велики и снажни да вуку плуг. Нису били ни довољно распрострањени, а и њихово одржавање било је скупо. И још нешто.

Све до 9. века није нађено право решење како да коњи вуку плуг јер јарам који се стављао воловима није могао да се ставља и њима. Тачније, није био од велике користи. Тако је било све док није направљен ајам.

Око 9. века човек је коње почео и да поткива. Археолози пружају доказе да су Римљани још у првом веку знали да на копито може да се стави метална потковица, али то још није била раширена навика.

Коња је било све више, а у међувремену су постали крупнији и снажнији. Показало се и да су за обраду земље знатно бољи од волова. Од деветог века масовно су почели да их прежу ратари на подручју данашње Норвешке, до 1100. године то су урадили и у Украјини, до 13. века у Нормандији, нешто касније у Енглеској... Коњи су постали човеков најдрагоценији помагач у пољу.

Данашњи коњи воде порекло од Eohippusa, животиње која се појавила у еоцену (терцијар се дели на 5 раздобља: палеоцен, еоцен, олигоцен, миоцен и плиоцен), пре педесет милиона година. У еоцену је почео нагли развој сисара, посебно копитара. Eohippus је, према неким изворима, био величине мачке, према другима попут лисице, имао је четири развијена прста и закржљали пети. У раном плеистоцену развио се у врсту Equus caballus, коња каквог данас познајемо.

Вековно дружење коња и људи одразило се и у митологоји многих народа. Машта човека створила је тако и кентауре - у грчким предањима сурова космата бића која су пола људи, а пола коњи. Хомер их спомиње као дивље племе у Тесалији и западној Аркадији. Ова демонска бића вероватно су настала кад су се појавили дивљи јахачи који су Грцима изгледали као да су срасли с коњима. Јер, Хомеровим сународницима коњ служи само за вучу, коњанике још нису видели.

Пегаз је божански крилати коњ који је ударцем копита отворио свети извор Хипокрене (што на грчком значи - коњско врело). Око тог извора окупљају се музе, а песници и остали уметници црпу из њега надахнуће. Од свих смртника само је Белерофонту пошло за руком да заузда Пегаза, али када је пожелео да уз његову помоћ стигне до неба, крилати коњ збацио га је с леђа и вратио се Зевсу на Олимп.

Посејдон, бог мора, наводно је ударцем трозупца о стену створио Скифија, првог коња, и научио људе како да га укроте. Овај грчки бог, од најстаријих времена кротитељ је и господар коња које су му, уз бикове, често приносили као жртве бацајући их у море, а понекад се приказује с коњском главом.

У нашем народном предању коњ се често појављује у вези с демонима доњег света. У коње се претварају грешне душе, затим вештице и вукодлаци.

Поред светог Ђорђа, на коњу се јављају свети Арханђел, свети Сава и свети Никола.

У неким крајевима света до данас је остао обичај да се коњска лобања ставља на стабла или на кров куће као заштита од злих сила, невремена и поплава, а коњска потковица сматра се срећним знаком. Коњ је нераскидиви део човековог живота и зато не чуди што је та реч саставни део многих имена - личних, породичних и географских: грчких (hippos-коњ) - Хипократ, Хиполит, италијанских - Кавали, Кавалини; наших - Коњовић, Париповић, Пастуховић, К(О)билић или неких географских назива на овим просторима - Коњух, Коњиц.

У нашем језику се назива још и пастув, кобила (сродно латинској речи caballus), младунче је ждребе, парип (од грчке речи), ат (турцизам), ангир или хангир (германски корен - ханга), бедевија (арапски - бедеви).

У нашим народним песмама, причама и пословицама („За добрим коњем прашина се диже”) описан је велики број коња: Шарац је верни коњ Краљевића Марка, Дамјан Југовић има Зеленка, а Бановић Страхиња свог Ђога. Коњу се дају различита имена: Вранац, Белац, Мркаљ, Риђан, Лисац, Кулаш, Сивац, Дорат.

Када нису ишли у ратне походе, коњи су учествовали у спортским надметањима. Од оснивања олимпијских игара у Грчкој 776. године пре наше ере, учесници су се такмичили у вожњи двоколица. Око 648. године пре наше ере почело је и надметање коњаника.

Остало је забележено да је римски цар Нерон (37-68) два пута учествовао на олимпијади. Да би осигурао победу, он је, уместо два, у двоколицу упрегао десет коња. Лагане кочије нису издржале толику брзину, па се моћни владар нашао у прашини. Други пут је победио и добио маслинов венац иако није ни учествовао. Пошто је по тадашњим правилима победник био власник коња, а не кочијаш, цар је проглашен за првака.