Мало ко је у „она времена” могао да се мери с часовничарима. Били су, тада, толико угледни да им је припадало место уз самог владара који им је - веровали или не - омогућавао да раде кад и колико хоће. Јер, њихов занат цењен је не само као врхунска уметност, него су и ондашњи владари волели да поред себе, на оку, имају оне који су владали вештином кроћења времена. А владари су одувек имали потребу да све држе под својим огртачем, па зашто не и време.

Ипак, све до почетка друге половине 16. века часовничари су, рекло би се незаслужено, именовани само као бравари или је то, пак, било намерно с обзиром да је њихово умеће подразумевало својеврсног кључара времена. Тек, лета 1565. озваничено је прво часовничарско цеховско удружење које су нови чланови примали строго по правилима. У року од годину дана кандидат је морао да изради два сата. Један је требало да буде стони, с репетирањем на сваку четврт, са скалом за 24 сата на једном бројчанику, док је на другом ваљало поставити скалу за четвртине сати и још показивача Месечевих мена, а с друге стране и годишњи календар и дужине дана. Дакле, готово свеобухватно бележење протока времена. Други сат израђен у тој, за будуће сајџије кључној години морао је да буде попут пандантифа (онај који се носи око врата), да има будилник и да избија сваки од 24 сата. Власници су ову врсту сата, разуме се, скидали пред спавање, али и у неким другим (сличним) приликама.

Уосталом, сат је дуго био ствар угледа, згодан део за опремање простора, али и битан украс кад се изиђе у свет. Јер, доскора је „гледање на сат” било прави мали обред који је могао да траје десетак минута, уз оно лагано отварање једне по једне кутије, ослушкивање, показивање околини и, на крају, беспоговорну изјаву колико (заиста) има сати. А уколико је уз сат ишао и одговарајући, често пренаглашен, ланац, добијао се непоновљив утисак о власнику сата и његовом значају.

Покушаји да се укроти време, односно, да човек овлада његовом пролазношћу, стари су колико и цивилизација. Не зна се поуздано ко је и кад измислио први гномон - јавни сунчани сат - али се зна да је његов мањи имењак коришћен до краја 18. века као мерило тачности већ увелико присутног механичког часовника. Ако си тада имао механизам за мерење времена, био је ту (да не би било већег одступања) и сунчани сат. А кад су људи почели да на свој начин мере време, забележена је тужбалица римског комедиографа Плутарха (250-184. године пре н. е):

„Богови убили онога ко је први смислио часовник и поставио сунчане часовнике који мени, јаднику, на комадиће разбијају дан. Пре је желудац био мој часовник, најбољи и најтачнији од свих. Увек ме је тај часовник позивао јелу, па и онда кад није било нешто да се поједе; сада, пак, и то што имамо не једемо, ако то сунцу није право”.

Наравно, људи су наставили да трагају за справом која ће тачније измерити, или означити, пролазак времена. Поред помоћи Сунчевих зрака, загргољила је и вода, па је настала клепсидра која је вагала време помоћу сталног и правилног протицања воде кроз мали отвор. Ту се, негде, умешао и песак, те пешчани часовници понегде и данас, бележе цурење времена које ће потом зауздати звонима позивајући и обавештавајући у одређени час људе о ономе што се управо збива или следи. Онда се појавило клатно које је, избачено из равнотеже, досадно али проверено мерило време. Његове способности први је одгонетнуо Галилеј (1564-1642), потом Хејгенс (1629-1695), а Фуко је са својим клатном, средином 19. века, штошта ставио на своје место.

Људи су се, све успешније такмичили у кроћењу онога што „иде, траје, пролази, тече, лети, никад не мирује нити стоји и све што је било, јесте и што ће бити, одвија се под његовим бешумним крилима...”

Развој механизама „чувара времена”, како су од давнина називали сатове, сасвим се поклапа с убрзаним развојем грађанске класе, ширењем трговине, великим путовањима и открићима нових земаља. Неутажива глад за новим чини се да је и науку поспешивала ка што већој тачности. Јер, било је важно добро планирати, предвидети детаље, тачно време стизања на циљ и повратка, а на дугим путовањима сат је, уз астролаб (тада значајну астрономску справу за мерење висине Сунца и звезда) и календар, све чешће и једини поуздани пријатељ који је, у случају да изневери, путника остављао на цедилу.

Није, на пример, било свеједно када ће се кренути у Кину по легла свилених буба и да ли ће вас добро планирање довести кући у право време или ће се јаја излећи негде успут, у каквој пустињи.

Познато је да је Колумбо користио све три врсте тадашњих часовника и да је често проверавао и сравњивао њихове вредности користећи пешчани сат као њихову мерну јединицу. А колико је тачност у то време значила, можда најбоље може да посведочи велика награда коју је енглеска влада расписала 1714. године и која је умногоме допринела бржем развоју часовника.

Као најмоћнија поморска сила, Енглези су обећали тада великих 20.000 фунти ономе ко направи сат чија тачност за месец дана путовања морем неће одступати више од два минута. Замисао се јавила спонтано, после удеса њихова четири брода која су се насукала у близини матичне луке на Сцилским острвима 29. септембра 1707. године, када је живот изгубило 2000 морнара. Испоставило се да је узрок несреће било то што нису знали тачну географску дужину за чије је одређивање био неопходан савршено тачан часовник.

Упркос великој своти и труду многих даровитих мајстора да се докопају награде, њу је тек 1761. године заслужио чувени лондонски часовничар Џон Харисон. Његов сат „Тимекеепер” мерио је време путовања брода „Дептфорд” до Јамајке и натраг и за 161 дан пловидбе каснио само 5 секунди. Пре овога Харисон је увео мноштво побољшања, новина и сасвим нових изума. Ипак, награду је примио тек пред крај живота и то уз посредовање краља Џорџа III код Парламента. Овај сат данас се чува у Националном поморском музеју у Гриничу (Лондон), а прву потврду своје вредности доживео је приликом путовања Џејмса Кука када је велики морепловац, у потрази за Терра Аустралис Инцогнита (Непозната јужна земља), опловио Земљу по најјужнијој могућој ширини. После пређених 112.000 километара, од четири проверена часовника само се Харисонов хронометар показао као заиста поуздан.

Највеће, али и ретко, признање лондонски часовничар и његов изум добили су после дуже од два столећа. Након успешног првог слетања на Месец, 21. јула 1969. године, посада свемирског брода „Аполо 11” кренула је на турнеју током које јој је у Лондону британски председник владе Харолд Вилсон приредио пријем. Супротно обичају да наздрави домаћину, научницима или конструкторима, Нил Армстронг, човек који је први закорачио на површину нашег првог небеског суседа, наздравио је управо Џону Харисону чије је епохално дело, тачно мерење времена и навигације, дало и те како значајан подстрек у истраживању васионе.

Наравно да ни ми, онда, нисмо могли мимо света. И наши људи су волели да знају колико је сати. О томе нам, на својеврстан начин, говори и управо отворена изложба у београдском Музеју примењене уметности под називом „Сачувано време” чији је аутор Душан Миловановић, музејски саветник, а која ће трајати до 1. децембра.

А како се код нас чувало време, сведочи 180 примерака „чувара времена” најразличитије намене: сунчани, џепни, ручни, стони, зидни, камински, сатови-слике... Из музејских и приватних збирки извириле су рукотворине настале у старим европским радионицама, попут Филипа Грацла из Линца, Ж. Лероја из Париза, Едварда Приора (Лондон), Мермилона из Женеве, Андреаса Воглера из Аугсбурга. Настајали кроз векове, између 17. и средине 20, они упечатљиво говоре о начинима на које су људи покушавали да укроте време и сачувају га у својим, мањим или већим, временским кутијама. Али, и о умећу мајстора да сат, и материјалом и израдом, буде посебно уметничко дело.

Посебну пажњу свакако привлачи збирка сунчаних сатова у којој се налази седамнаест примерака. Ту су, пре свега, сатови диптиси из 17. века израђени од слоноваче. Њих су, због поузданости, још док су постојали озбиљни механички часовници, радо користили бродски капетани и посада. Израдом, али и начином на који су знали колико је сати, издвајају се и екваторијални, путни, осмоугаони сунчани сатови, као и расклопни, положени и усправни, најчешће израђивани од две дрвене плочице. У овој збирци посебни су и сат од бронзе настао у Кини као и турски сунчани сат у облику троугаоне плоче.

Најбројнији су кућни сатови, њих 39, настали у распону од скоро четири века. То су стони и стони путни сатови, стојећи или подни, као и камински. Најстарији су зидни сатови, од оних с теговима (двотегаши, тротегаши) или без њих, до новијих с клатном. Посебност су, ипак, слике сатови који су се нарочито израђивали у бечким радионицама и на којима је најчешће постављена каква жанр-слика иза које се налази механизам сата, а често и музички аутомат који понавља одређене мелодије.

Својеврсни чувари времена на изложби „Сачувано време” свакако су и мали сатови, њих четрдесет. То су претежно џепни, затим сатови-пандантифи „за око врата” и женски ручни часовници.

А знате ли шта је ћустик? Е, тако су се до Другог светског рата на просторима Србије, а у неким крајевима и данас, звали ланци за сат. Овде их је четрнаест и махом су дела наших мајстора кујунџија и златара. Својевремено су означавали власников положај у друштву, а понекад су богатством израде и вредношћу материјала знали да превазиђу и сам сат...

На крају овог невеликог текста наводимо завршне реченице Душана Миловановића из каталога изложбе:

„...Ви који ово будете разгледали у будућности, треба да знате: препознаћемо вас сигурно; можете носити најновији модел СЮатцх, последњу линију атомског џепњака, обраћати се дисплеју на мобилном или у вашим наочарима - тачно ћемо вас каталогизовати, по принципу - сат чини човека. И не заборавите, ма колико дубоко будете у будућности, повремено се окрените и прошлости, јер и у њој су сакривене ствари многе, лепе и непојамне које се тичу и вас...”