Иако су нека дела Џона Ле Кареа, чувеног енглеског писца детективских романа, рођеног 1931. године, пренесена на филмско платно, он никада није био задовољан тим филмским остварењима. Када је недавно према његовом роману „The Constant Gardener” снимљен играни филм, на питање новинара како му се допада, он је кратко одговорио:

- То вам је као када бисте од целог бизона покушали да направите супу у коцки.

Када је један пријатељ Ђоакина Росинија (1792-1868) дошао код славног оперског композитора у посету, нашао га је, као и обично - за клавиром. Росинијев пријатељ, иначе диригент, био је изненађен видевши да на клавиру стоји партитура Вагнерове опере „Танхојзер”, али окренута наопако.

„Маестро, како то свирате из нота окренутих наопако?”, упитао је диригент.

„Покушао сам и на други начин, али је звучало ужасно. Сада сам их окренуо наопако. Овако је ипак мало подношљивије!”, весело је одговорио Росини.

Многе анегдоте и данас сведоче о невеликој бистрини совјетског политичара Леонида Брежњева (1906-1982), председника СССР-а и генералног секретара Централног комитета Комунистичке партије те земље. Леонидови политички говори, које је као председник имао прилике да држи, били су, наиме, често веома дуги. Понекад су трајали и по шест часова будући да је Брежњев читао и оригинал као и копију коју би му обавезно давали пре него што се попне на говорницу!

Једном приликом, Леонид Брежњев посетио је југ земље где је требало да одржи говор о науци. Али, његов саветник грешком му је додао говор о култури. Леонид је почео да чита... Говоранција је потрајала, а да он није ни приметио о чему је заправо реч. Остали су приметили, али нису смели ништа да кажу.

Америчка глумица Ракел Велч (рођена 1940) позната је по лепоти и привлачности, али не и по нарочитом образовању. За време снимања једног филма у Чикагу, глумица је одржала и конференцију за новинаре. На питање како се осећа у Чикагу, неодољива госпођа Велч с осмехом је одговорила:

„У Чикагу? Предивно! Па, Чикаго је једна од најзначајнијих држава које чине САД”.

Прослављеног шпанског филмског редитеља Луиса Буњуела (1900-1983) новинари су једном приликом упитали да ли је на његову уметничку судбину пресудно утицало школовање код језуита, што је била жеља његових веома побожних родитеља.

„Није нимало!”, одговорио је Буњуел.

„Ја сам атеиста, хвала Богу”.