Било је то некако у време кад је у Ђенови тек закмечао Кристифор Колумбо. Нови континент био је далеко још добрих четрдесет година. Америка није била убележена чак ни као Terra Incognita, непозната земља. Управо тада, средином 15. века, млетачки картограф фра Мауро саставио је своју карту света (Il Mappamondo). Важне земље и градове обележавао је великим, а остале средњим и малим словима. На Балканском полуострву најјаче је истакао Србију, а од градова Ново Брдо. Поред његовог назива, додао је, такође великим словима, fosse da oro et arcento (рудници сребра и злата). Ново Брдо је приказао као снажну тврђаву са три куле.

У исто то време многи путописци али и историчари исписују готово бајковите приче о богатству Новог Брда, али и Србије уопште.

Тако француски путописац Бертрандон де ла Брокијер бележи да српски деспот Ђурђе Бранковић има град по имену Ново Брдо толико богат златном и сребрном рудом да му годишње доноси више од двеста хиљада дуката „без којих би одавно био изгнан из своје земље Рашке”. Константин Филозоф у свом „Житију деспота Стефана Лазаревића” Ново Брдо помиње као „град сребрни и у истину златни”, док Константин Михаиловић вели да је Ново Брдо „Сребрна и Златна Планина”.

Преношен важним и никад посве сигурним караванским путевима, глас о таквој Србији хитао је на све стране света. Тако је византијски историчар Критовул писао да у њој злато и сребро просто извиру, а где год се закопа, наилази се на богата лежишта, издашнија од чувених рудника Индије. Слично, у поверљивим списима, дојављују и угарски краљ Ладислав и пољски каноник Длугош. А турски историчар Дурсун-бег, који је под командом султана Мехмеда II Освајача учествовао у коначном освајању Србије, забележио је:„Земља је та средиште свих земаља и сва је један мајдан злата и сребра”.

Уз Ново Брдо, у време Деспотовине Стефана Лазаревића и, посебно, Ђурђа Бранковића свој процват доживљава и Сребреница, али и Рудник, те не чуде фантастичне приче о земљи пребогатој најдрагоценијим металима које су распаљивале машту не само обичног човека него, по њу још више и још опасније, и владара који су желели да сами убирају богатство из комшијских рудника. Тако су Турци - након неколико освајања - коначно запосели Ново Брдо 1455. године и, с мањим прекидима, њиме господарили до 1912. године. Али то одавно, од краја 15. века, више није било „оно” Ново Брдо.

Некадашња „мајка градова” данас је, тридесетак километара југоисточно од Приштине, практично „забрањен град” препуштен неком другом времену и људима склоним да кроз окна новоподигнутих викенд-кућица исписују неку нову (своју) повест. Чак и бугарски историчари у новије време покушавају да средњовековно Ново Брдо сместе међу драгоцени багаж трагања за својом прошлошћу.

Ова наша данашња прича о златном добу златног града настала је на основу проверених, и проверљивих, података. Они су углавном преузети из недавно објављене монографије Републичког завода за заштиту споменика културе под називом „Ново Брдо” аутора: Војислава Јовановића, Симе Ћирковића, Емине Зечевић, Вујадина Иванишевића и Весне Радић, као и из обимне студије „Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба” Момчила Спремића.

Смештено у планинском пределу, између обронака Копаоника и Скопске Црне Горе, изнад Криве реке, леве притоке Биначке Мораве, Ново Брдо се први пут помиње 1319. године, на самом крају владавине краља Милутина. Овај податак, сачуван у Дубровачком архиву, казује да је Petrus de Bratosti de Cataro (из Котора) те године у Новом Брду купио робињу Дражицу и њену кћи Красну. Следећи писани траг потиче из јануара 1326. године кад краљ Стефан Дечански обавештава дубровачког кнеза да Лука Лукаревић, заступник трга новобрдског, није остао ништа дужан. За владавине његовог сина цара Душана Ново Брдо већ је један од најважнијих рудника Царства, уз кога ради и ковница новца.

О богатству Новог Брда на свој начин говоре и поклони које су српски владари одатле слали манастирима. Тако је, од 1348. године, цар Душан сваке године Хиландару упућивао око 87 килограма сребра. Потом кнез Лазар дарује и своју задужбину Раваницу, али и манастир Дренчу. Деспот Стефан, поред Хиландара, шаље сребро и другим светогорским манастирима, попут Ватопеда и Лавре св. Атанасија. Његов сестрић деспот Ђурађ не заборавља ни Есфигмен. Могло му се јер су савременици приход који је времешни владар имао од Новог Брда процењивали на 200 хиљада дуката годишње, што је значило да производња сребра није била мања од седам тона годишње. Заједно са Сребреницом и Рудником, тадашња Србија располагала је са више од петнаест тона сребра. Уосталом, није за занемаривање ни чињеница да је повећање производње сребра у Србији на самом почетку 15. века допринело превладавању монетарне кризе у Италији проузроковане недостатком овог племенитог метала.

Иначе, о богатству деспота Ђурђа Бранковића - за чије владавине Ново Брдо доживљава врхунац и које је махом потицало из његових рудокопа - сведочи инвентар његове ризнице коју је после првог пада Србије, 1439. године, предао на чување Дубровчанима, два лета доцније. Чувари блага навели су примљених: 50.000 дуката (око 175 kg злата), 112,7 kg гламског сребра, 973,2 kg чистог сребра, 114,3 kg сребра у разном посуђу и милион сребрних турских акчи (тежине око 1148 kg). Злата је укупно било око 200, а сребра око 2320 килограма, што је заједно вредело око 100 хиљада дуката. Не сме се сметнути с ума да је деспот Ђурађ претходно финансирао одбрамбени рат, а затим провео две године ван Србије, као ни околност да је пре открића Америке сребро било неколико пута скупље.

Постоје, истина, и тврдње да су овде, и много пре златног средњег века, рударили Римљани. Међутим, археолошка ископавања - од 1952. до 1960. и 1968. и 1969. године - нису дала поуздану потврду таквом мишљењу мада неки трагови постоје.

Ново Брдо било је једно од најјачих утврђења средњовековне Србије. На 1100 метара надморске висине, на брегу који је готово орловски господарио околином, угнездила се тврђава која се састојала из два тада уобичајена дела: Великог или Доњег и Малог или Горњег града.

На Горњи град шестоугаоне основе, дужине око 50 а ширине око 40 метара, наслањао се Доњи, величине око 180 x 100 метара. Имали су један заједнички зид, а међусобно су били повезани капијом, те су донекле личили на Мали и Велики град тада престоне Смедеревске тврђаве. У Горњем граду - који је штитило и шест кула, висине од 8 до 13 метара и дебљине зидова и до 5 метара - била је смештена војна посада, можда и најважнији чланови управе, а у Доњем, где се данас назиру трагови зграда и складишта, вероватно и станови најутицајнијих Новобрђана. А цела тврђава, осим с источне стране, била је опасана широким и дубоким заштитним ровом.

У ратним временима становништво се склањало у тврђаву која је могла да се брани и кад се остали делови заузму. Тако је, у време турске опсаде 1441. године, један Дубровчанин изричито навео да се повукао „у тврђаву Новог Брда”, у којој је умро док су Турци држали град опседнут. Тврђава се последња предала румелијском беглербегу Шехабедину 27. јуна 1441. године.

Већина житеља Новог Брда живела је, пак, у вароши која се с јужне и источне стране наслањала на град и коју су, најчешће, звали Подграђе. То је био најмногољуднији део насеља у коме су живели рудари, топионичари, занатлије и остали такозвани мали свет који се скупљао око великих градова. У његовом средишту налазио се главни трг око кога су биле размештене најзначајније јавне и приватне грађевине.

Иначе, Ново Брдо је било мноштво насеља у пречнику више од једног километра. Откривен је читав низ бунара, а прилазни пут тврђави, широк три метра, био је калдрмисан. Ради заштите околине, у близини је било неколико мањих утврда, од којих су најпознатије биле Прилепац и Призренац.

Ту су се, разумљиво, налазиле и бројне богомоље. Археолошки трагови помињу седам цркава: једна је била у самој тврђави, пет на подручју вароши, а једна далеко ван ње. Најважнија је била Катедрала или Црква св. Петке, а занимљива је, због верника, била и Сашка црква коју су походили рудари Саси.

Мада су неки трагачи за остацима наше прошлости били склони да средњовековно Ново Брдо по броју становника, помињући чак и бројку од 40 хиљада, упоређују с тадашњим Лондоном, извесно је да посве поузданих података нема. У турском дефтеру из 1498/1499. године уписано је 38 махала (четврти) са 887 кућа, али то је било време пуног опадања. Четрдесетих година 15. века, у првом делу владавине деспота Ђурђа, када је било најнапредније, број житеља процењиван је на око десет хиљада. Био је то, дакле, један од највећих градова на Балканском полуострву и један од већих у Европи.

Разумљиво је да су у једном граду тако богатом рудом рудари били, хајде да кажемо, први људи. И то нису били само Саси, Немци из Ердеља које је у Србију први довео краљ Урош I и за чије владавине (1243-76) почиње вађење руда. Не бар у оноликом броју колико их је својевремено радило у Брскову. У Новом Брду махом рударе наши људи који су већ овладали рударским послом.

Од Саса су, пак, остали називи тих послова. Тако је шафар надзорник рудника, валтурци су људи који су куповали истучену и опрану руду и топили је у колу (топионици) те продавали трговцима, хаутмани су надзирали рад у одређеном руднику, плакаоничари су испирали руду, трајбари су радили на рату (нем. Rad - точак), машини у облику усправног вретена којом се помоћу упрегнутих коња извлачио већи терет из јаме, фурници су преносили руду, а фосери су били обични рудари (рупници).

Рад у рударским јамама био је изузетно тежак. Кривудајући кроз земљу како је кривудала жица, биле су узане, праве јазбине, у којима је човек могао да се усправи само на неким местима. Копало се клечећи, седећи, па чак и лежећи, а опасност од пожара и одрона била је свакодневна. Иначе, рударска окна била су подељена тако да је једно лице ретко имало цело окно, већ обично само неки његов део. А рад је био прописан Законом о рудницима деспота Стефана Лазаревића из 1412. године, чије су одредбе биле на снази и у време деспота Ђурђа.

Вештина новобрдских рудара била је позната свету бар колико и приче о богатству Новог Брда (и Сребренице). Зна се, рецимо, да су учествовали у паду Цариграда 1453. године. Наиме, они су - уз одред од 1500 коњаника, које је деспот Ђурађ морао да пошаље султану Мехмеду II - имали задатак да копају ровове и минирају цариградске зидине, исте оне које је годину дана раније обнављао деспот помажући свом тадашњем савезнику цару Константину XI Палеологу. Како прича архиепископ Леонардо са Хиоса, свој посао радили су у највећој тајности, али је њихов подземни ров открио неки немачки стручњак за рударске и ратне вештине, који се налазио међу браниоцима. За утеху, остале су речи несрећног располућеног деспота Ђурђа да Цариград „по нашој помоћи никад не би био освојен”.

Глас о њиховој умешности нарочито се проширио по Италији. У јесен 1457. године војвода Фераре покушава да нађе мајсторе „за рад у јамама које садрже жице злата и сребра”. А две године раније, Алфонсо Арагонски, краљ Сицилије и Напуља, моли деспота Ђурђа да му пошаље добре мајсторе рударе јер су у његовој земљи нађене златне и сребрне руде, али да нема људе који знају да их „пречишћавају”. Тражио је да му упути шест мајстора највише рударске спреме, а у Србију је послао и посебног посланика да их доведе. Позив није наишао на одзив пошто је тада и самом српском деспоту била потребна помоћ сваке врсте у очајничким покушајима да спасе државу стиснуту са свих страна.

У Новом Брду, посебним градским статутом, рударима је био загарантован повлашћен положај. На пример, при набавци намирница они су имали предност и због њих су одређене цене намирница и појединих занатских услуга. А у Закону о рудницима, у члану 51, рударима се даје право да заложе баштину власника дела рудника ако им он на време не исплати наднице. Али се, ако хотимично упропасти једно окно, за казну везан ужетом стрмоглавце спушта у јаму и онда се, зависно од висине и воље оштећеног, конопац пресече.

Поред рудара највише је било ковача, кројача, седлара, дрводеља, месара, кожара, чак двојица рибара, неколицина крчмара али и две пекарице. Богату лепезу употпуњавали су и свештеници, калуђери, пушкари, грнчари и зографи. Занимљиво је да је било и глумаца. Тако су Тодор Милошевић, Вукоје Иванковић и Милосав постали први наши глумци којима се зна име.

Мада је владар био неприкосновени господар, град је имао неку врсту аутономије. Главни представници власти на Новом Брду били су војвода, затим кнез и кефалија. Они су имали право да сами решавају само ситније спорове. За остало су морали да траже мишљење већа од 12 пургара (од немачке речи Burger - грађанин) које је било самоуправно тело унутрашњег уређења града. Заједнички су учествовали у управним и судским пословима и добијали извесне приходе, чак имали и неку врсту тржишне инспекције: „Војвода, кнез и пургари слободно бирају четири добра човека да надзиравају и огледају продају и куповину у граду”. Последњи војвода слободног Новог Брда био је Љеш Спан, представник албанске властелинске породице из Дриваста.

Иначе, наређења власти објављивао је и појединцима саопштавао путал (од нем. Buttel - пандур), док је приватно-правне исправе писао иномик. Било је, дакако, и кредитирања, махом за куповину занатских производа, посебно оних које су доносили спретни дубровачки трговци. И, сведоче извори, било је муке с наплатом потраживања, али су се те дужничке књиге доцније показале као драгоцен извор многих података везаних за одгонетање тадашњег начина живота града.

Новобрдско сребро, главни метал средњег века, највише је путовало на запад и било је најзначајнија извозна ставка Србије. Највише га је одлазило на Сицилију, у Абруцо, Тоскану, Анконитанску Марку, а посебно у Венецију, тада највеће тржиште. И све то углавном преко Дубровника и вештих Дубровчана који су у Новом Брду (и Сребреници) имали своје бројне колоније али и конзуле.

Највећи део ишао је према јадранској обали, нарочито према Дубровнику. Један пут је караване водио до многих лука у Зети одакле су товари до одредишта пребацивани морем, други је преко Сребренице ишао кроз Босну до Републике под Срђом. Саобраћај су одржавали Власи сточари, власници планинских коња из области данашње Херцеговине и Црне Горе. Караван је најчешће чинило до 20, понекад и до 100 натоварених коња, који су уларом били повезани један за другог. Темпо и правац давао је „калауз”, обично у пратњи пса који је лавежом најављивао опасност. Поносници су били наоружани, а на челу каравана јахао је крамар, обично на најбољем коњу, са звоном о врату. Он је заправо био старешина каравана задужен за бригу да товар стигне на циљ.

Пошто су каравани ишли само дању, ноћивало се по станицама обично удаљеним једну обданицу. Спавало се по „кућама”, свратиштима, „становима”, манастирима и то су били својеврсни средњовековни ханови у којима је могло и да се једе и пије. Остао је забележен податак да су се караванyије највише радовале боравку у свратишту које је држала извесна крчмарица Бољка. Путовало се обично петнаестак дана у једном правцу, а због опасности од пљачке трговци су се удруживали и заједнички изнајмљивали поноснике. Нападали су их локални господари и обични разбојници, али понајвише Турци. Зато крамари понекад нису ни могли ни хтели да гарантују безбедност робе.

Мада су Дубровчани били најбројнији, можда и највештији, трговци сребром, и у самој Србији се њим и те како трговало. Чинили су то деспотови чиновници, цариници и уопште властела. Њиме је трговао и сам деспот Ђурађ, а тражили су га сви, од спретних дубровачких трговаца до смерних светогорских калуђера. Постало је део српске свакодневице. Као, уосталом, и његова крађа, отимачина и пљачка.

И онда су ка Новом Брду похрлили Турци, са све султанима...

Прво је на Ново Брдо, почетком 1412. године, насрнуо султан Муса, али ништа није могао против његових снажних зидина и високих кула. Један турски хроничар одмах је похитао да забележи да „глас о неосвојивости Новог Брда допире до небеских ушију”.

Изгледа да тај извештај није чуо султан Мурат II. Он с војском опседа град почетком 1427. године и после вишемесечних борби враћа се на Босфор. Дванаест година касније Есе-бег Авранезовић успео је да потуче Новобрђане на Трипољу, на Косову, али није успео да освоји град.

Турци су Ново Брдо први пут заузели тек 1441. године (Смедерево је пало две године раније), и то најпре варош док се тврђава дуже држала, а предала се румелијском беглербегу Шехабедину 27. јуна исте године, уочи Видовдана. Грађани су се упорно и огорчено бранили тако да су, по запису савременика, изнурени глађу јели „непристојне и забрањене ствари”, чак и сопствене руке.

Град је поново постао свој после успешног продора угарско-српске војске крајем 1443. године. Али, већ наредног леденог јануара, кад се хришћанска војска повукла са Балкана, Ново Брдо је опет турски посед. Закратко, до августа истог лета кад се деспот Ђурађ нагодио са султаном Муратом II и поново овладао својом земљом. Непознати летописац је то забележио овако: „Врати Мурат деспоту Ђурађу Смедерево и Ново Брдо и сву српску земљу”.

А онда, почетком 1455. године, нова паника у Новом Брду. Војвода Љеш Спан шаље у Дубровник депозит од 390 дуката, а многи трговци, занатлије и римокатолички свештеници напуштају град и склањају се у Приморје. Турци стижу некако с пролећа предвођени султаном Мехмедом II Освајачем. Али, ново освајање Новог Брда не иде тако лако. Овенчан славом освајача Цариграда, наоружан истим опсадним справама и праћен с педесет хиљада коњаника и много више пешака, султан није очекивао тако тврд орах.

Не зна се тачно колико је трајала опсада: извори ближи нама помињу четрдесет дана док турски хроничар вели да је град пао седмог дана по султановом доласку. Извесно је, међутим, да се град предао тек након султановог обећања бранитељима да ће их оставити на њиховим имањима и да неће дирати младиће и девојке. Освајач није одржао обећање. Наредио је да се све капије, осим једне, затворе, а он је, стојећи испред ње, пристале младиће одвајао на једну а девојке на другу страну. Прве, њих 320, узео је себи за јаничаре и послао у Анадолију, а 704 девојке и жене разделио својим војницима. Најистакнутије мушкарце је одмах посекао.

Овај догађај означио је почетак спуштања застора на златни век Новог Брда. Град постепено поприма одлике праве турске касабе на које утиче и стравична епидемија куге, затим ужасна рударска несрећа, буне, покољи, пресељења... И... нема више. Остало је историја.