После првих великих победа, чим поче устанак, записа прота Матеја Ненадовић, „шта нам сад траба радити, то је: да се постарамо за у внутреност добар поредак увести”. На првој скупштини, на којој се окупило око три стотине најугледнијих људи, „ја опоменем: Господару, будући да сте ви и све старешине обећали да на првој скупштини Синод поставимо, и да је то сав народ чуо и да с нестрпљењем кад ће се Синод установити погледа, а ово је скупштина и сад је време!” I онда крене од Карађорђеве стране заповест да свака нахија „собере од старешина, буљубаша, калуђера, попова, кметова и од простог народа целу скупштину и да између себе изаберу најбољега, најправдољубивијега човека, и у ког сва нахија има поверења и да га закуну да ће он са осталим советницима о свему народу српском беспристрасно бригу носити а нарочито о својој нахији; и да ће свакога праведнога заступати и бранити, а крива, био он комендант, војвода, буљубаша, поп или калуђер, или кмет, без разлике и лицемерја, кривца великога за његова дела у Синоду јавити, Синод, пак, Врховноме вожду Карађорђу, који ће согласно крива каштиговати а права одбранити. И кад се закуне, нека му скупштина полномошчије с потписима целе скупштине даде, и онда ће га Синод за свога содруга и синоџију примити”. Тако и буде. У манастиру Вољавчи се наместе од липовине астал и две клупе отешу, на астал простру мараму, па на мараму свето јеванђеље уз манастирски крст славе и „око тога учинимо заседаније”, пошто су стигли посланици из нахије смедеревске, јагодинске, ћупријске, пожаревачке и осталих, носећи са собом „како се ко заклео, и од скупштине полномошчије. Чуше околни људи за Синод и навалише као на светињу тужити се и питати којезашто”.

После пређу у манастир Боговађу, комотнији и имућнији, јер је у Вољавчи велика сиротиња била: ћелије малене и ниске, „наша је срећа што је лето било” па су могли на доксату спавати, мало кукурузног брашна и ништа више са калуђерима делити, а ни купити се ништа није могло јер је манастир под рудничком планином усамљен и пуст, да ни човек са коњем није могао прићи.

Сад наставимо радити што смо у Вољавчи започели, „тј. да пишу у сваку нахију са упутствима како бирати најбоље, да нађу кога писменог ко ће од магистрата моћи Совету отписати и јавити и да те људе наместе или у варош, ако није изгорела, или у селу, у какву кућу, да седе и да суде. „У повећим пресудама могу позвати и војене старешине; у недоуменију да јаве Синоду од нахија које су ближе Синоду, а Синод јавиће Карађорђу. И то да буде одмах испуњено.” А угодно и добро у Боговађи је било: најлепша, игуманова, соба одређена је за заседање Синода, „зелена чоја, чираци, маказе, артије, восак, и друге канцеларијске потребе простремо по лепом асталу, исправимо евангелије и боговађски велик сребром оковани крст... Имали смо два калуђера, Неофрита и Дрена и Мојсеја игумана, те су помагали концепте преписивати. Зато треба нашим калуђерима благодарити што су нам манастире сачували, где се наше свештенство учило, и наше обичаје и веру сачували, те се нисмо истурчили или пошокчили као у Босни”.

Али, ни ту не остану дуго, већ пређу у тек од Турака очишћено Смедерево, „наших царева и деспота град”, нађу једну „прилично лепу кућу и около квартире од испражњених турских кућа за ноћивање синоџија. Ето и друго преселеније Синода...” „Туна како смо умели, радимо, а све се надамо кад ћемо Београд узети, да и тамо четврто преселеније Синода дочекамо, и Бог даде те дочекасмо.”

Питате ме зашто је Карађорђе Ђурицу отпустио, или, правије да кажем, из Совета истерао. (Прота је своје „Мемоаре” наменио својој деци и потомцима, зато његово казивање често има облик директног обраћања читаоцу, па тако и овде.) Дакле, ево те приче:

„Седи у Совету Карађорђе и запита ме: ‘Јесу ли ти сви советници од нахије полномошчије донели?’ Ја кажем да јесу. ‘Да видим’, вели. Уста Божа (Грујичић) и у нашој малој архивици нађе и донесе и неколико прочита. ‘Нађи’, вели ‘брат-Ђуричино полномошчије и причитајте ми’. Прочита Божа; он слуша како се Ђурица у скупштини заклиње највећом клетвом, живим Богом и триста и осамнаест богоносних отаца и свим светим, по калуђерски, ‘да ћу ја, Ђурица, са другим синоџијама старати се о свему нашем народу, а нарочито о својој нахији, мотрити, истраживати, распитивати се и чувати да не би јачи слабијега, старешина, буљубаша, или газда, сиромаха праведнога напао и газио, и ако то не бих могао мојим добрим саветовањем прекратити, да ћу без лицемерја, беспристрастија, по мојој чистој совести у Синоду јављати, да Синод, како знао буде права одбрани и крива да каштигује’. Карађорђе на то: ‘Е, браћо синоџије, онда је било више браће него господина П. М. / је ли вам Ђурица јавио да је њему познато како је један буљубаша једнога поштена и права човека испребијао, ногама и чизмама газио, и да је тај човек после четири дана сав испребијан умро?’ - ‘Није, господару!’ - Ђурица уста и рече: ‘Заборавио сам, господару!’ - Ми се управ почесмо за нашег другара стидети и почесмо разговарати шта је заслужио када је заклетву преступио. Карађорђе пресече наше договарање и рече: ‘Брат-Ђурица, кад си преступио заклетву и ниси над народом надзиравао и ниси чувао овце / као добар пастир своје стадо /, а ти узми капу пак иди чувај свиње, и срећан ти пут!’ - Ђурица пође му руци, а он руку трже. Тако ти мој Ђурица оде из Совета.”

Ђурица је био из Ресаве, посланик за нахију ћупријску.

Година је била 1806.

А кад је дошла кобна 1813. и све дотле стечено пропало, ходам - пише Прота - неколико дана и дању и ноћу у недоуменију. Турке видим а топове чујем, како турски топови, једни од Смедерева и Београда до Колубаре, а други од Шапца и ушћа у Саву реке Вукодражи, глас топовски гласом гласу одговара. Видим и димове од запаљених селских кућа: једни од Шапца а други од Београда у небо се састају, у ведру дану облак начинили, и за сваког Србина, који чује и види, канда га у срце ударају, или свм у огњу гори. Сад ми дођи, о витијо (бестидниче), слушај и гледај и опиши, ако можеш, ондање грозно позорје народа српског! ... / У таквом крајњем недоуменију, помислим: небо високо, земља тврда, а од Цесарије Турци воду затворили, бегати се нема куда, а бранити се не можемо. Неизбеживо ропство и смрт пред очима видим. Презнем и отргнем се из руку очајанија, као из сна пробудим се и помислим: а да л’ би се јоште у чему себи и свом роду помоћи могло? Од свију мисли ова ми се учини неопходимо најпреча и најнужнија: молити највећега врага, Турчина. Од два зла - бирати мање.

Пређем на крај турске војске. Дођем више Уба на брдо Вучјак, где нађем око 30 Срба у скупу; плачући се поздравимо. Замолим ја неког Глишић Милована из Паљува да ме послуша и однесе моје молбено писмо у турску војску. Глишић иза гласа повиче да не сме, но да молим старца Јакова. Пошаљем истога Глишића и два моја момка; доведу старца Јакова да однесе моје писмо до везира Деренделије и до Хаџи-бега, у коме молим се у име народа да не пале и да не робе, а да ће се народ на царски образ предати. Но ево невоље, старац Јаков виче једнако: „Не смем те не смем, посећи ће ме Турци.” Молим, намолити не могу, а претње ми не помажу. Напослетку кажем старцу: „Јакове, ти си од свију нас овде старији барем двадесет и пет година, умри пре нас двадесет и пет дана, а мореш спасти толику сиротињу од паљења, сечења и робљења.” I кажем му: ако однесе писмо у везиров логор, могу га жива Турци пустити али „ако не однесеш, Богом ти се заклињем да ћеш овде за по сата од мене погинути”. Кад Јаков види да му је мрети те мрети, пристаде да носи писмо.

Одсекоше му велики прут, на врх прута начинише процеп, и у тај процеп мету писмо. Он узме тај процеп са писмом, подиже га високо да се види, и оде у турски логор. У том писму преклињао сам везира да престане робити и палити; сав се народ разбежа; шта ће цару пуста земља, шта ће им Србија кад све Србе исеку? - веће да устави паљење и сечење по селима, а народ се предаје и на миру ће бити. Старац доиста писмо однесе у процепу, но кад је преко поља близу логора био, трипут је падао, па опет устане и даље. Није смео никуда на страну јер смо му казали да ћемо ми за њим из шуме једнако гледати хоће ли баш у Турке отићи.

Везир, кад прочита писмо, заповеди одмах те се сва турска војска из села поврати и престане свуда више палити и пљачкати, и крене даље. А старца Јакова невредима отпуте.

Доцније, кад се Србија ослободила, додаје Љубомир Ненадовић, син Протин а приређивач првог издања очевих „Мемоара”, израдио је прота Матеја те кућа тога старца Јакова дуго времена није порез плаћала ни на кулук ишла.