Током велике Међународне изложбе надреализма у Галерији Барлингтон у Лондону, 1936. године, шпански сликар Салвадор Дали привукао је много већу пажњу публике него што је то била његова намера. Био је врео летњи дан. Сликар је уздигнуте главе ушао у салу где је требало да одржи предавање. У левој руци држао је поводац са два велика вучјака, у десној билијарску лопту, а на глави - маску за роњење. Извесно време стајао је тако пред знатижељним посетиоцима, а онда, будући да му је нестало ваздуха, покушао је да скине маску за роњење. Али, пси су га вукли на другу страну, лопту није желео да испусти... Напослетку је пао на под и почео да се копрца. Тек када се онесвестио оставши без даха, пришао му је колега и скинуо маску. Публика је с одушевљењем запљескала. Наиме, сви су били уверени да је Дали заиста намеравао да изведе баш овакву представу.

Када је америчка списатељица Тони Морисон 1993. године добила Нобелову награду за књижевност, многи амерички књижевни критичари били су незадовољни оваквим избором чланова Нобеловог комитета. Не могавши да се уздржи од злобних опаски, угледни теоретичар књижевности Стенли Кроуч за новине је написао текст следеће садржине:

„Надам се да ће Нобелова награда надахнути Тони Морисон, те ће почети да пише боље књиге од оних које је до сада написала”.

Када су арапски трговци донели кафу у Европу, Католичка црква назвала је „пићем неверника”. То, ипак, није спречило венецијанске и француске трговце да започну уносан посао продаје кафе која је била све омиљенији напитак. Црква је, наравно, била незадовољна. Неки су кафу сматрали једном врстом дроге. Напослетку су гласине о „злом пићу” стигле и до самог папе Клемента VIII. Морао је да се умеша. Верници су очекивали да ће папа забранити употребу кафе. Али, догодило се нешто сасвим друго.

Папа је хтео и сам да се увери у лоше дејство кафе и попио је једну шољицу. Међутим, он је био одушевљен укусним напитком, па је, 1592. године, благосиљао и освештао зрна кафе. Тако је кафа и званично постала хришћанско пиће.

Амерички књижевник Едгар Алан По (1809-1849) имао је седамнаест година када се уписао на Универзитет у Вирџинији. Већ првог дана успео је да прокоцка своју годишњу стипендију и убрзо је озлоглашеним коцкарима из краја дуговао 2500 долара. У то доба По је већ био прави алкохоличар, а та опака зависност касније га је и отерала у смрт. Током првог семестра на безмало свим предавањима био је пијан и није се трезнио ни за време испитног рока. Упамћено је да се и на испитима појављивао у таквом стању. Занимљиво је да је све испите положио с највишим оценама и постао студент генерације.

Француског краља Луја XIV до лудила су доводили његови славољубиви поданици који су, поред осталог, били праве улизице. Једног од таквих, који је пошто-пото желео да напредује у служби, краљ је примио да разговарају у четири ока. Када је поданик ушао у краљеву одају, Луј је извесно време ћутао и правио се да помно чита молбу коју је овај написао. Онда га је упитао:

- Да ли можда говорите шпански?

- Не, Ваше величанство! - одговорио је очајни дворанин.

- Штета! - узвратио је кратко Луј XIV и удаљио се.

Збуњени човек био је убеђен како краљ намерава да му понуди амбасадорско место у Шпанији, па се с великим жаром бацио на учење шпанског језика. Напослетку је поново затражио пријем код краља.

- Сада савршено говорим шпански језик. Могу одлично и да се споразумевам са Шпанцима!

- То је предивна вест! - узвикнуо је краљ. - У том случају, могу да вам поклоним Сервантесовог „Дон Кихота” јер је написан на шпанском.

Кад је италијански композитор Луиђи Ардити (1822-1903), иначе прослављени оперски диригент, једном приликом боравио у Енглеској, љубазни домаћини желели су да му покажу знаменитости краја. Један од Ардитијевих пријатеља предложио је да обиђу и родно место Вилијема Шекспира.

- Била би права штета да напустите Енглеску, а не одете до Стратфорда на Ејвону где се родио Шекспир - напоменуо је музичару.

- Али, ко вам беше тај Шекспир? - упитао је Ардити запањене домаћине.

- Зар нисте чули за „Отела”, „Ромеа и Јулију”...

- Ах, да! - ударио се музичар по челу. - Сад сам се сетио! Како не бих знао! Па то је онај писац либрета.

Џозеф Пулицер (1847-1911), амерички новински магнат мађарског порекла, 1883. године основао је лист „New York World”. Био је и власник дневника „New York Evening World”, познатог по томе што је додељивао „Пулицерову” награду за новинарство и књижевност.

Пулицер је сматрао да су његови листови утицајнији и од самог председника САД, као и од читаве светске политике, те да се њихова моћ шири и на друге планете. Тако рећи на васиону. Када је подизана зграда његовог листа у Њу Џерзију, Пулицер је потрошио незамисливо много новца на светлећу рекламу која је требало да обасјава град с врха облакодера.

- Знате ли какву светлећу рекламу желим? Онакву коју ће и Марсовци моћи да прочитају са своје планете! - наредио је он.

- Па на ком језику онда да буде написана? - упитао га је главни архитекта. - На марсовском или енглеском?