Ако је сасвим извесно да људи данас највише слушају денс, поп, реп, техно, хаус, хип-хоп... али и фолк музику, можда се неко упитао шта се дешавало на концертним подијумима света пре тачно сто година. Јасно је да о такозваној озбиљној или класичној музици постоји највише података мада почетком прошлог века она није била и најслушанија... Додуше, пијанисту Артура Рубинштајна у то доба испраћали су овацијама, где год да би одржао концерт... међутим, њега је слушала само „одабрана” публика.

Ипак, и међу композиторима озбиљне музике било је оних који су стварали праве хитове. Један од таквих био је и Ференц, односно, Франц Лехар (1870-1948), аустријски композитор мађарског порекла. Овај војни диригент у Пули, Трсту, Будимпешти и Бечу имао је тридесет пет година када је у аустријској престоници крајем 1905. године први пут изведена његова оперета „Весела удовица”. Успех је био велики, а чини се да популарност „Веселе удовице” не јењава ни после стотину година. Готово у исто време, Лехаров сународник Густав Малер (1860-1911) написао је Седму симфонију, а немачки композитор Рихард Штраус (1864-1949) музичку драму „Салома”, на истоимени текст Оскара Вајлда.

Италијански композитор Оторино Респиги (1879-1936) имао је 1905. двадесет шест година. Завршио је студије виоле и композиције, био концертмајстор оркестра Царског позоришта у Петрограду и наступао као концертни виолиниста. Те године написао је комичну оперу „Краљ Енцо”, веома популарну у то доба, Ноктурно за оркестар и Свиту у Ге-дуру за гудачки оркестар и оргуље. И славни мађарски композитор Бела Барток тада је био млад. Имао је само двадесет четири године и написао је Прву и Другу свиту за оркестар. Годину дана мање имао је Игор Стравински (1882-1971). По жељи родитеља, 1905. године завршио је правни факултет у Петрограду, али је сваки дан посећивао композитора Римског Корсакова, свог личног професора композиције. Пре сто година Стравински пише своју прву симфонију у Ес-дуру. Француски композитор Клод Дебиси (1862-1918) објављује прву књигу композиција за клавир „Имагес”, а Пјетро Маскањи - оперу „Пријатељица”.

С друге стране Атлантика, Америку је тресла грозница веселе музике за клавир - регтајма. Недвосмислено владајући популарном музиком Америке, регтајм је био повезан с игром која је носила назив кејквок. Отац регтајма био је тамнопути сиромашни пијаниста Скот Џоплин (1868-1917). Пре сто година у САД приређивана су такмичења у регтајму на којима су награде достизале незамисливе суме од двадесет пет хиљада долара. Покретане су школе регтајма, објављивани су приручници за регтајм. Овај музички талас стигао је и до Европе и композитори су почели да умећу регтајм теме у своја дела...

Професор у Другој мушкој гимназији у Београду 1905. године био је композитор Јосиф Маринковић, аутор тада популарних песама „Где си, душо?”, „Кажи ми, кажи” и „Шано душо”, Опела и Литургије... Пре тачно сто година најзначајнији композитор у историји српске музике Стеван Стојановић Мокрањац (1866-1914) објавио је I руковет. У то доба био је директор Српске музичке школе (данашње „Мокрањац”) и професор теоријских предмета. Исте године, одлучивши неопозиво да ће музика бити његов позив, на студије музике у Лајпциг одлази Стеван Христић (1885-1958), потоњи аутор балета „Охридска легенда”.