Прохладно недељно рано поподне 13. марта 1905. године натерало је многе Београђане да уобичајени породични обед варе дремуцкајући поред пећи. На улицама су били само они који су морали. Међу њима и двојица која су хитала низ Бранкову улицу, озбиљног и одлучног корака. Један је био у униформи коњичког мајора, други у грађанском оделу уобичајеном за владине службенике.

Ни за тренутак нису оклевали испред броја 18, већ су готово умарширали унутра, право на врата с натписом „Опозиција”, независно гласило. Дежурном новинару су се кратко и одсечно наклонили и рекли да траже господина Милана Павловића. Одговорни уредник је, завршивши број, малопре отишао, гласио је одговор. Придошлице су се на тренутак згледале и онда замолиле дежурног да им да хартију и оловку, за писмо које ће оставити за господина Павловића.

Непун сат доцније господину Павловићу курир је донео писмо из редакције:

Овако је, званично, почела прича о првом београдском двобоју. Било је то време кад је реч имала посебну тежину, нарочито она јавно изречена.

Даљи развој догађаја текао је муњевитом брзином и многе који су дотад, углавном кафански, претили да ће неистомишљенике колико сутра - како је то уобичајено на Западу - изазвати на двобој, натерао да, колико-толико, воде рачуна о томе шта и коме причају.

Подаци који су се докотрљали до нас веле да се уредник није уплашио ни имена а ни војне вештине маршала двора. Забринуо се само кога да изабере за своје сведоке, али ни то није потрајало. Избор је пао на његове пријатеље, бивше коњичке официре Милана Дрндаревића и Александра Тодоровића. Форма је, дакле, била задовољена.

Наредног дана четворица сведока - секунданата, како су се уобичајено звали у земљама у којима су двобоји били део фолклора - у шест сати по подне састали су се у хотелу „Балкан” на коначан договор. Ту је ваљало утврдити правила, изабрати оружје и место двобоја.

И док су учесници двобоја с нестрпљењем ишчекивали резултате састан-ка својих опуномоћеника, они су с озбиљношћу својственом свом имену и угледу али и, још више, предстојећем несвакидашњем догађају дуго усаглашавали мишљења. Чак су саставили и протокол у девет тачака. У првима је закључено да изазвани и изазивач остају при својим тврдњама, односно да изазвани за истинитост спорног текста има неспорне доказе и не пристаје на јавно извињење. Сведоци изазивача су то мирно саслушали и, без подизања тона, тражили задовољење - оружјем.

Тада је и настао први спор између ових, како је тадашња штампа забележила, врло каваљерски настројених сведока. Наиме, по строгим правилима двобоја право на избор оружја имала је страна која се сматрала увређеном, а то је, у овом случају, био маршал Чолак-Антић. Његов избор била је сабља а он је, чак и код неупућених, словио за сјајног познаваоца баратања тим хладним оружјем које је било и део његове униформе, док је Павловић о њој знао само на основу епских бојева Марка Краљевића и дружине, па су његови сведоци тражили обрачун пиштољима.

У члану 5 поменутог Протокола то је овако записано:

„Сведоци г. Чолак-Антић изјавили су да је по њиховом мишљењу излишно улазити у оцену у коликој су мери противници извежбани у руковању извесној врсти оружја. Али, без обзира на то какве је извежбаности г. Павловић у руковању пиштољима и надмоћности с тим оружјем према њиховом клијенту, узимајући у оцену јачину увреде и енергичан захтев њиховог клијента да себи прибави задовољења, усвајају предлог сведока г. Павловића и одустајући од једнога формалнога права примају двобој.”

Четворица уважених становника престоног града растали су се касно у ноћ, договоривши се да се, након саветовања са изазивачем и изазваним, поново нађу сутра ујутро, у девет сати, овог пута у кући г. Жив. М. Протића, ради коначног споразума. Пошто се све радило у најстрожој тајности, ту није смело да буде пропуста. Јер, како је након двобоја писала „Опозиција”, „ако би се код нас десило да (у двобоју) неко некога убије, тај би, ако би то урадио грађанин, по нашим судовима био осуђен на убиство с предумишљајем. Официрима је двобој био допуштен и они су, ако се поступило по правилима, једним посебним законом ослобађани сваке одговорности”.

Иначе, било је то време жестоких сукоба власти и оних који би то хтели да буду. По новинама су се повлачиле тешке речи, посебно на рачун све осионијих официра који су, две године раније, у Мајском преврату на најзверскији начин убили краља Александра Обреновића, коме су се својевремено заклели на верност, и краљицу Драгу. У тим нападима предњачила је „Опозиција”, власништво ад-воката Живојина С. Величковића, исписујући, поред осталог, и овакве речи:

„...Завереници узимају сву власт у своје руке, поседују сва командантска места у војсци, вешају о своје груди највећи државни орден стављајући у покрет цео полицијско-шпијунски апарат... Шашавост има ту особину да је за све послове дорасла, па чак, ако хоћете, да управља и самом државом. Не знајући ништа, она мисли да зна све. И то је сасвим природно. Поставите и највећу будалу за министра, он се томе неће зачудити, напротив. Чудиће се што то није било још раније...”

Наравно, било је и личних прозивки, али и жестоких одговора. Тако је потпуковник Павле Јуришић Штурм, један од завереника, након текста „Мундир и шпијунажа” испред кафане „Париз” покушао да убије Величковића, али је овај био бржи и спретнији и под нос му потурио свој пиштољ. Пошто је, нешто касније, „Опозиција” објавила напис „Ко су они”, Величковићу је дојављено да му се „спрема велико зло” и он је с породицом морао да побегне у Земун. Власништво над листом преузео је штампар Петар Јоцковић, али то није умањило адвокатове стрепње.

У Земуну га је нашао телеграм капетана Милана Миловановића Пилца, Драгутина Димитријевића Аписа и Тодора Павловића - тројке која је била у самом врху завере против краља - који су тражили задовољење због поменутог текста. Пошто двобој није могао истовремено да води са више изазивача, Величковић је за противника изабрао Пилца, а на састанку сведока будућег двобоја официри су поручили да му, као „невојнику”, остављају да бира оружје: сабљу или пиштољ!

До обрачуна ипак није дошло због тога што се, под притиском јавности, у целу ствар умешао шеф београдске полиције и Величковић се на дуже склонио ван Србије. То се, пак, није десило са случајем уредника Милана Павловића и Бошка Чолак-Антића, маршала двора краља Петра Првог Карађорђевића. И то, бар, из два разлога: први, све је договорено у толикој тајности да о двобоју није знала ни најближа родбина мегданџија и, други, све се догађало муњевито.

У стану Чолак-Антићевог сведока Протића склопљен је коначан договор и сачињен записник. По њему, двобој ће се одржати истога дана, 16. марта, у четири сата после подне, на пропланку тада прилично удаљеног Бановог брда. Противници ће са удаљености од двадесет корака пуцати само једном и то истовремено, кад главни судија мајор Бранко Јовановић да знак.

Невероватно је да се о детаљима самог двобоја и тада мало знало. Једноставно, и изазивач и изазвани о томе се никад и ником нису јавно поверили, а то нису учинили ни сведоци и присутни ћутљиви лекари, односно једини очевици двобоја. За њега се сазнало посредним путем, непредвидљивим путањама гласина, и то тек кад је окончан.

Извесно је да у овом, како су га тадашње новине звале, првом београдском двобоју ниједан од противника није био повређен, мада се причало да је изнад левог кука био лакше рањен маршал двора који је то прикривао данима не излазећи из куће. Новине су, наравно, о томе извештавале на свој начин, препричавајући и допричавајући непроверене приче. Неке делове је, преко својих дописника, пренела и страна штампа.

Власт је, пак, мудро ћутала иако су, бар тако се веровало, двобоји били забрањени. Заћутали су и многи који су дотад громопуцателно претили да ће за све објављене увреде и клевете задовољење тражити искључиво путем оружја.

Ипак, крајем априла 1905. године лист „Опозиција”, најжешћи критичар Николе Пашића и његове владе, а посебно учесника Мајског преврата, престао је да излази. Гласови других новина задуго више нису били тако гласни.