Не зна се поуздано да ли су се грациозни високолетачи прво угнездили у народној песми или им је било прече да своје име пре тога подаре неприступачним врлетима у којима је човек средњег века веровао да је најсигурнији градећи камену утврду на средокраћи између неба и земље. Поуздано је једино да није поуздано кад је настао град-тврђава смештен на усправној стени изнад реке Моравице. Зна се, међутим, да први поуздан траг о њему потиче из 1413. године, из времена кад је после косовског страдања деспот Стефан Лазаревић покушавао да - оружјем, поткупљивањем и свакојаким преговарачким вештинама с нимало наивним Турцима - Србији продужи живот. Зна се и да је изграђен на темељима непознатог утврђења чије трајање археолози смештају између 4. и 7. века.

Историјских белешки о животу Сокограда нема много. Град од камена, два километра узводно Моравицом од данас свима знане Сокобање. Турски је коначно постао 1459. године, кад је и Србија престала да постоји као држава. Онда су у њему своје оружје оштрили и користили Аустријанци, и то прилично дуго: од 1690. до 1737. године. Његове утврде упознао је, 1808. године, и својеглави и разбарушени устаник Хајдук Вељко. Чини се да су се господари Сокограда ређали попут годишњих доба што је, повест нам је (не)поткупљив сведок, готово свакодневица овог поднебља.

Извесно је да је Сокоград, као средњовековна утврда, подигнут на остацима неких претходних темеља, уосталом као и многошта овде. Зна се да је у веку који међимо старим и новим то био град необично јаких зидова, великих размера и неправилне основе на коју је утицао сам облик стеновитог узвишења. Чинила су га два дела: доњи, коме се лакше прилазило и који је служио да околном становништву пружи заштиту пред непријатељем и горњи, који је био уточиште велможа, најсигурнији заклон пред наступајућом опасношћу.

Трагови данашње утврде у рушевинама, бар тако су одгонетнули археолози, упућују да се у Горњи град улазило кроз велики донжон или кулу мотриљу. На другом крају, оном према брду, био је изграђен високи заштитни зид с отворима за топове. Испод њега, у доњем делу утврде, и у тим смутним временима бујао је живот о чему сведоче и остаци преко потребне цистерне, засведене каменом и уклесане у стену. Средином столећа за нама приљежни истраживач наше старије прошлости Александар Дероко забележио је и да је видео керамичке цеви за довод кишнице... Ваљало је спреман дочекати наоружану напаст.

Сокоград је народ звао и Соколац, Соколник, али и Соколица. И сачувао неколико лепих легенди. Чини се да је најпотреснија она о Лептерији, како се данас зове можда најлепши део оближње Сокобање.

По њој, неименовани заповедник Сокограда имао је лепу кћи по имену Лептерија у коју се загледао Жупан, син господара оближњег Врмачког града. Била је то, дакако, велика љубав, али ништа мању нису гајили ни њихови родитељи, само што је ова била прилично овоземаљска и тицала се неких спорних поседа. Од брака, тако, није могло ништа да буде. Онда се двоје младих договоре да Жупан с дружином дојаше до зидина Сокограда, а да се Лептерија у међувремену искраде кроз тајни пролаз. С почетка је цео подухват наликовао бајци, али је девојчин отац убрзо открио да је нема и послао потеру за бегунцима. Његова срџба била је толико велика да је војницима наредио да је погубе чим је стигну. Тако је и било. Лептерија је страдала од мача очевих војника, а ожалошћени Жупан је, у очају, скочио у најдубљи вир Моравице и утопио се. Место, пропланак, где је страдала девојка и данас се назива Лептерија а вир - Жупан.

Друга легенда прича о паду Сокограда и каже да Турци ни после дуге опсаде нису успели да га освоје. Стамена и тешко приступачна утврда је успешно одолевала пошто су на време допремили довољно хране и чак успели да доведу воду. Народни приповедач даље вели да су нападачи онда потражили помоћ од једне јуродиве бабе која је свашта знала. Она им, за пристојну надокнаду, открије да им ваља да нађу коња ајдира и да му девет дана не дају воде, па да га тек тада прошетају око града. Где коњ почне копитом да копа, ту да они наставе јер су ту водоводне цеви које је онда лако пресећи.

Истовремено, мада приповедач не објашњава ову чудну игру главне јунакиње своје приче, баба је заповеднику града послала поруку шта му се спрема и да је најбоље да коње наопачке поткују и кроз тајни пролаз напусте утврђење. Тако је и било. Следећег јутра Турци се грдно уплашише кад су видели трагове копита помисливши да је опсађенима кришом стигло појачање. Кад су после дугог већања одлучили да ипак крену у град иза чијих зидина више није допирао жагор бранилаца, изненадила их је пустош...

Трећа легенда везана је за настанак Сокобање и данас је овде многи радо препричавају. Преносимо је зато што је и она блиско везана за, поузданим подацима сиротињску, повест Сокограда. И гласи овако:

Некад, у времена давна, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрачи се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке, груну гром и задрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу. Скочи уплашен ат. Јахач паде с њега и изгуби свест. Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао да се осови на ноге. Лежао је беспомоћно и чекао смрт. Онда је изненада чуо гргољење воде. Лагано се, стискајући зубе од болова, придигао намеран да на онај свет не оде жедан.

Кад је, каже приповест, попио први гутљај с врела које му је дотад било непознато, у глави му се намах разбистрило. А кад је и руку ставио у воду, одмах јој се вратила снага и он се, онако у господском оделу, сручи у кладенац, за тили час оздрави, па се оран врати у своју утврду. Чим је стигао, наредио је да се изнад извора сместа подигне настрешица. Глас о лековитој води у котлини између Озрена и Ртња више нико није могао да заустави, а онда му се, много десетлећа доцније, придружио и двостих Бранислава Нушића и данас омиљена узречица мештана али и њихових многобројних гостију: „Сокобања, Сокоград/ дођеш матор, одеш млад!”

Наши средњовековни градови-утврде, данас тек неми камени сведоци нама још загонетне прошлости, нису се, како тврди већ помињани Александар Дероко, угасили због тога што их властела, као што је то било на Западу, није више могла држати, већ због тога што су их освојили Турци. Они су неке старе градове задржали само као утврђене постаје ради обезбеђења саобраћаја и лакшег управљања освојеним подручјима, док су друге, ако их већ нису порушили приликом освајања, једноставно напуштали. А онда су мештани поверовали да су нашли прави бесплатан мајдан за добијање камена...

По свој прилици, и Сокоград је поделио судбину старих градова који у новом времену више ником нису били потребни осим, наравно, околном становништву као прикладан и приручан материјал за куће и воденице... Ипак, постоји нада да ће у скорије време Сокограду изнад Сокобање умногоме бити враћен некадашњи изглед. О томе сведочи и нацрт сокобањског архитекте Вукашина Милетића који је пре неколико година проглашен за најбољи с надом да ће убрзо бити и опредмећен.

У међувремену соколови су постали права реткост и око Сокограда и изнад Сокобање, једино се још гнезде у месним проспектима, легендама, песмама и топонимима старих насеобина. Можда им недостаје рука с одговарајућом рукавицом за некад омиљен лов средњовековне властеле или су данашњи голубови дружељубивији с обзиром да прилично слободно слећу на рамена и мештана и гостију.