Ко се упути старим путем што води од Новог Пазара ка Рашкој на само два километра од града, близу ушћа речице Дежеве у Рашку, приметиће, на брежуљку изнад пута, необичну и на први поглед веома стару цркву. Ниска, неправилног облика, окренута ка међуречју, изграђена је од грубог, необрађеног камена и нешто цигле, с ротондом и осмоугаоном куполом. Још се местимично види зид којим је читава зараван на којој се црква налази била ограђена. Након што погнути прођете кроз ниски црквени улаз, наћи ћете се у тами коју само местимице разбија бледо светло што успева да се пробије кроз неколико пукотина-прозора у дебелим зидовима. Гласови у овом хладњикавом простору као да тону у празнину векова. И као да се сва тама прохујалих дана згуснула у углове и око једва видљивих и тешко оштећених фресака из којих, ипак, пробијају свечане и тихе поруке са лица светих. Дотакавши хладноћу камена и храпавост фресака, путнику се указује прилика да ту, на трен, готово физички опипа хиљаду година прошлости.

Петрова црква, односно, црква Светих апостола Петра и Павла, вековима је била седиште епископа Раса, престоног места Србије завученог у котлину речице Рашке, заштићеног са неколико утврђених градина. Реч је о можда најстаријој цркви Србије, повезаној са неким од најзначајнијих збивања нашег средњег века. Испред цркве одржавали су се државно-црквени сабори.

О њеном настанку сачуване су две легенде. По првој, цркву, као и епископију, основао је апостол Тит, ученик светог Павла, који је живео у првом и другом веку. Кад је свети Сава ишао у Никеју да би Србији обезбедио архиепископију, он се, наводно, позивао на ово предање пошто је аутокефалност могла да добије само она црква коју је основао неки од првих апостола. Друго предање налази се у „Летопису попа Дукљанина” из 12. века. Он прича да је дукљански краљ Бело Павлимир, уз помоћ Римљана, победио рашког владара Љутомира. Након победе Римљани су поред Бање (Цалданае) саградили тврђаву и цркву „у част блаженог Петра апостола” која је од тада постала епископија (10. век).

Савремена археолошка и друга истраживања потврђују старост цркве као и посебан сакрални значај места на ком се она налази и које је још у античка времена било светилиште и гробље. Као и читава историја ових крајева, историја овог места и цркве непрекидна је повест разарања и обнове. Према истраживањима, на овом се месту разазнаје чак дванаест раздобља од праисторије до новијих времена. Испод саме цркве нађене су, између осталог, богате праисторијске хумке у којима мора да су сахрањени непознати племенски владари из 6. и 5. века пре наше ере.

Први пут црква је изграђена у 6. веку на претхришћанској основи (округлој ротонди), али она је срушена у 7. веку, вероватно приликом доласка Словена. Обновљена је крајем 9. столећа кад је, по свој прилици, створена и епископија у саставу Охридске архиепископије. У наредним вековима почиње и најзначајније раздобље - развој рашке државе, успон Немање и његових потомака као и снажење православља, захваљујући светом Сави. Од 11. до 13. века фреске у цркви обновљене су чак четири пута. Почетком 16. века угашена је епископија да би извесно време, верује се, црква служила и као џамија. Почетком 18. века поново је уређена залагањем патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте. У 19. веку извесно време служила је и као турски војни магазин.

У доба великих жупана Рас је био њихово „столно место” које се налазило „усред српске земље”. Тако се наводи у биографији Стефана Немање коју је написао његов син и наследник. Словенско име Рас настало је претварањем назива античког града Арса који се налазио на истом месту и који би у трибалско-трачком језику значио река, односно, „вода која тече”. Историчар Прокопије наводи Рас међу тврђавама које је цар Јустинијан обновио у Дарданији (6. век).

У Расу је још од 10. века, а можда и раније, постојала епископија, једина у Србији у то време, не рачунајући приморје. Без сумње, Рас је у дугом раздобљу од око 300 година (око 950. године до 1282. године) био српско столно место, са епископијом и са двором. Странци су касније по Расу читаву земљу називали Рашка, а житеље Рашани. Колико год био значајан за историју великих жупана, Рас и данас истраживаче своје прошлости оставља помало у недоумици, чак и забуни. Одавно је примећено да српски извори малокад изричито помињу Рас по имену. Ниједан од наших великих списатеља 13. века (свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије) не спомиње изреком град Рас. Град Рас у српским изворима последњи пут узгред помиње старац Симеон, писац „Вукановог јеванђеља”, почетком 13. века. Он каже да је књигу написао своме господину, великом жупану, „живећи у пећини, у граду Расу”. Занимљиво је, дакле, да се Рас више не помиње у познијим документима, иако мора да је играо значајну улогу у српској прошлости све до времена краља Уроша II Милутина кад се средиште српске државе и владарски двор померају ка југоистоку, према Косову и Македонији.

Ни до данас није сасвим јасно шта се подразумевало под именом Рас: утврђење, град, област или само жупа.

Загонетка је потпуна ако се има у виду да није сасвим сигурно где се налазио стари Рас: у непосредној близини цркве Светих апостола Петра и Павла, на брду Постење, или неколико километара даље, на Градини изнад средњовековног места Трговиште. И за једну и за другу претпоставку постоје одређене археолошке потврде.

До пре деценију и по превладавало је мишљење да се стари град Рас налазио на брду Градина, око 11 километара западно од Новог Пазара, у живописном брдовитом пределу крај ушћа Себчевске реке у Рашку, недалеко од манастира Сопоћани, на месту где су се спајали путеви који су са запада и југа водили даље ка истоку. Током археолошких ископавања нађени су остаци насеља из разних временских раздобља почевши још од 2000 година пре наше ере, па преко антике, Рима, Византије, до средњовековног доба.

Из средњег века нађени су остаци палисадног утврђења (време Алексија Комнина) које ће релативно брзо бити спаљено. На његовом месту саграђен је чвршћи, камени кастел, неправилно издужене основе, дубине од око 180 метара и ширине 20 до 60 метара. Кастел је био ојачан са пет кула. Ово утврђење, које се везује за владавину Алексијевог сина цара Јована II Комнина, претрпело је разарање, као и поновну обнову, што се повезује са српско-византијским борбама из тог времена. Утврђење је даље обнављано и јачано (резиденцијални комплекс) у време српске власти, кад је вероватно служило као владарски „рефугијум” (уточиште у доба немира), али и као ковница првог српског новца (у време краља Радослава) да би убрзо затим било спаљено и заувек разрушено.

Новија археолошка истраживања ојачала су претпоставку која види град (тврђаву) Рас непосредно код цркве Петра и Павла, на брду Постење. У новијим ископавањима на овом брегу препознато је девет слојева разних култура, од праисторије, антике до средњег века, као и утврђење величине 390 са 90 метара унутар кога је до сада нађено више од 30 камених здања. Ово је највећа тврђава на простору читаве Рашке области и, по свему, у тесној вези са епископском црквом Светог Петра и Павла, као и са утврђењем каснијег манастира Светог Ђорђа. У утврђењу су откривени и велика црква, дворац, мала црква уз дворац, куле и капије, стамбене зграде градског ткива. Реч је о „највећем археолошком налазишту у средишту старог Раса”.

Иако недоумица између два налазишта није до краја окончана, остаје оцена која је изнета још давно: да престоница великих жупана у Расу „није била сабијена у град Рас, него је ваља сматрати по целом оном месту...” Све указује на то да је Рас некад био велико разуђено насеље - варошко-сеоских особина - са засеоцима. На његовом простору налазило се више мањих или већих утврђења, као и само насеље са засеоцима и са црквама и манастирима, затим дворови за владара, његову родбину и властелу, бања, трговиште, житни трг, речни мостови, занатска средишта...

У житију свога оца Стефан Немањић описује да се Стефан Немања, кад су га на превару заробила и оковала браћа, ослободио захваљујући молитвама светом Ђорђу. У бици код Патина - Звечана, на Косову, године 1168. Немања је, опет захваљујући светом Ђорђу, поразио своју браћу и осигурао власт у Србији. Тихомир, раније велики жупан, удавио се у току битке у реци Ситници.

„...Овај свети господин мој поче са журбом, ни мало не закаснивши, да зида храм светог и преславног и великог Христовог мученика Ђорђа, са ревношћу и љубављу, и сврши га, призивајући свога брзог помоћника, и украси га свим радовима, изврсно свим делима црквеним.”

Задужбини светом Ђорђу до тада није било равне у целој Србији. На изузетном положају и недалеко од древне рашке епископије, црква Светог Ђорђа симболично је потврђивала да је хришћанска, православна мисао у основу српске државности и да постоји потпуни склад између вере и државе. Изграђен је тако да нико у Расу не би могао ни помислити да Немањина власт није под изравним покровитељством Бога. „И чинећи Бог свакојако на боље људима, и не желећи људску погибељ, постави ме за великог жупана, названог на светом крштењу Стефан Немања”, каже се у „Хиландарској повељи”.

Манастир Ђурђеви ступови изграђен је у Расу, на врху брега који издалека надвисује околину, изнад речице Рашке и недалеко од старе епископске цркве Светих апостола, у близини двора великог жупана, у селу Дежева. Где год да се из ибарске равнице поглед окрене ка небу, сусреће се с Ђурђевим ступовима. За изградњу овог манастира, Немања је довео најбоље неимаре из далека - из Приморја - зидаре који су градили катедралу Светог Трифуна у Котору, чак и неке мајсторе из Италије. Црква Светог Ђорђа добила је тако особит стил, мешавину византијске архитектуре и западне романике. Она је прва у низу грађевина рашке стилске групе чији је узор својим бројним задужбинама дао велики жупан Немања. Током археолошких истраживања рушевина манастира нађен је натпис изнад западних врата цркве на коме је назначено да је црква завршена 6679. године након настанка света, односно, 1170. или 1171. године.

До улаза у цркву, постављену на највишу тачку брежуљка, ограђену високим одбрамбеним зидинама, стизало се величанственим мермерним степеницама. Црква је саграђена као једнобродна грађевина с правоугаоним наосом над којим је елипсаста купола са унутрашњим облицима романске архитектуре. Поред цркве, на невеликом манастирском простору налазила се велика трпезарија, две цистерне уз саму цркву и манастирски конаци на северу. У манастир се улазило кроз приземље једне куле, што уз јаке зидове указује на то да здање није имало само верску, већ и одбрамбену улогу. Ово потврђује и најупечатљивији део некадашњег манастира, две високе куле-звоника од око 20 метара који су надвисивали цео крај и који су, осим звоњаве, могли да служе и као осматрачнице.

Можемо само да замислимо какав је утисак остављао манастир, видљив са свих прилаза Расу, и звоњава с торњева каква се до тада никад није чула у тим крајевима. Наиме, коришћење звона било је у та времена својствено латинским црквама, па нема сумње да је овај обичај Немања упознао у младости, док је живео у приморју, у Дукљи.

Народ је ускоро почео да зове манастир по његовим звоницима - Ђурђеви ступови. Тај назив остао му је чак и онда кад су ступови до темеља порушени у једној од безбројних најезди које су ову славну Немањину задужбину постепено претвориле у непрепознатљиву рушевину.

Лебдећи у висинама, далеко изнад свакодневног метежа, уздигнут на путу ка небесима, манастир је за време целог немањићког доба уживао високо поштовање. Спадао је у „краљевске манастире”. Као први међу угледнима учествовао је у избору игумана манастира Студенице. Немањин праунук краљ Стефан Драгутин обновио га је, проширио и одредио да ту буде сахрањен.

Од 17. века, међутим, манастир је претрпео више тешких оштећења. У Другом светском рату камење са јужног зида цркве, куполе и припрате, као и са кула, окупатори су односили да би зидали утврђење код Новог Пазара. Ипак, последњих година Ђурђеви ступови боље су среће. Делимично је обновљена црква као и друге зграде да би 2002. године овде поново почео да струји и манастирски живот.