Византији су два пута могла да воде ка врховној власти (то јест, царству): једни су је добијали рођењем у царском пурпуру, као родитељско наслеђе, другима је долазила судбински, као „Божја награда за њихове врлине”. Колико год је у Византији круну могао да добије и неко ко није царског порекла, још лакше је могао да је изгуби ако је није био достојан: четрдесет и три цара у историји Византије насилно су изгубила престо (свргнути, убијени, абдицирали).

Кућа Анђела није била ни посебно стара нити се нечим посебно одликовала. Анђели би вероватно остали непознати изван лидијског града Филаделфије да се једна од кћери цара Алексија I Комнина, порфирогенита Теодора, није заљубила и удала за провинцијског племића Константина Анђела. Овај брак обезбедио је породици брз успон и многобројне високе положаје и почасти у наредним генерацијама. Али, био је то тужан дан за Царство кад су Анђели преузели власт. Јер „од свих породица које су у неком раздобљу носиле царску круну, Анђели су били најгори”. Сваки од тројице Анђела који су се кратко дичили круном - Исак II, Алексије III, Алексије IV - био је на свој начин „одговоран за највећу катастрофу која је икад задесила Константинопољ до његовог коначног пада”.

Први владар из ове породице Исак Анђел постао је цар 1185. године готово случајно, спасавајући голи живот у градској побуни против цара Андроника I Комнина. Након доласка на власт живео је у велелепном дворцу који је подигао на једном од острва у Мраморном мору. Био је окружен наложницама и лакрдијашима које је примао у исто време кад и царске принцезе. Старе болести византијске државе, прикриване у доба претходне династије Комнина, избиле су на површину. Продавање положаја, подмићивање, уцењивање скупљача пореза постали су свакодневна појава. За цара Исака II говорило се да продаје чиновничке положаје као поврће на пијаци. Ипак, Исак II показивао је бар неке напоре да поправи положај Византије у спољним пословима, па је водио више ратних похода против Бугара и Срба. Иако је 1190. године у жестокој бици поразио војску великог жупана Стефана Немање, на крају је признао већину ранијих освајања која је постигао Немања. Као посебан доказ својих мирољубивих намера, цар је удао нећаку Евдокију (Јевдокију) за Немањиног средњег сина Стефана (Првовенчаног).

Током једног од наредних похода 1195. године против Бугара, цар је приликом одласка у лов био жртва завере иза које је стајао његов старији брат Алексије (Евдокијин отац, таст Стефана Немањића, деда будућег краља Радослава Немањића). Исак је ухваћен и ослепљен, а затим бачен у тамницу заједно са својим младим сином Алексијем.

Али, у току осам година владавине Алексија III стање у Царству се погоршало, распад државе био је све видљивији. „Алексије III је типичан производ овога доба опадања. Крајње властољубље спојило се у њему са кукавичком слабошћу.” Овај безобзирни човек упамћен је, између осталог, и по томе што је ослепео два цара - супарника - од којих је један био његов рођени брат, а други његов зет. Алексије је дане проводио забављен једино својим задовољствима на које је нештедимице трошио из државне благајне.

Непријатељи Царства нису мировали. Алексија III посебно је узнемиравао његов царски противник са запада, немачки цар Хенрик VI (син Фридриха Барбаросе) који је као муж норманске принцезе захтевао поседе на Балкану између Драча и Солуна. Хенрик је у мају 1197. године оженио свог брата Филипа Швапског кћерком свргнутог цара Исака II, Ирином, чиме је стекао право да се бори за престо у Цариграду приказујући се као покровитељ и осветник Исакове породице против узурпатора Алексија III.

Уплашени Алексије пристао је да немачком цару плаћа огроман данак. Уведен је посебан „алемански порез”, али огромна сума није могла да се сакупи. Зато је Алексије III у очајању наредио да се покупи и накит са царских гробова у цркви Светих апостола како би одобровољио надмоћног противника. Цар је нашао ненадану помоћ у римском папи Инокентију III, који се противио нападу на Византију, плашећи се превеликог јачања његовог супарника - немачког цара. Али, пре него што је дошло до напада, Алексију је помогла судбина: у септембру 1197. године цар Хенрик VI изненада је умро у току похода на Сицилију, а западно царство за неко време се распало. Цар Алексије III могао је да одахне. Али, не задуго.

Очевидна слабост Византијског царства око 1200. године наводила је на мисао о његовом освајању. Није се само један вођа крсташког рата заносио мишљу о немерљивом богатству које су скривале цариградске зидине. Већ цар Фридрих Барбароса и српски велики жупан Стефан Немања, током Трећег крсташког рата, године 1189. у Нишу кују планове за напад на Византију. Било је потребно неколико деценија лоше власти у Цариграду, неколико неспособних василевса, група одважних крсташких вођа и један дрски сплеткарош високог стила (млетачки дужд Дандоло) да се догоди неминовно. Припремао се одлучни ударац против Византије.

У јулу 1203. године, или 6711. године византијске ере, стражари на кулама Константиновог града угледали су на стотине венецијанских галија како се лагано приближавају другој обали залива Златни рог ка трговачком предграђу званом Галата. Галије су возиле војску крсташких витезова, већином Француза и Фламанаца, који су се, а да ни сами нису јасно схватали како, уместо под зидинама светог града Јерусалима, обрели испред хришћанског Цариграда. Први напад крсташа био је усмерен на кулу у Галати. У кули се, наиме, завршавао огромни ланац који је од цариградских зидина, преко читавог залива, спречавао улаз бродова у Златни рог, па тиме и напад на град са мора.

Византијска одбрана куле трајала је само један дан. Већ наредног јутра ланац је пао и целокупна венецијанска флота с крсташком војском нашла се под зидинама Цариграда. Последњи чин трагедије Византијског царства могао је да почне.

Четврти крсташки рат покренуо је пет година раније папа Инокентије III чим је изабран (1198. године). Требало је доста времена да се крсташи са севера Европе окупе и крену изнајмљеним венецијанским галијама у поход ка Светој земљи. Али, ни папа нити крсташке вође нису рачунале на један лик који ће читав поход преокренути ка остварењу сасвим других намера. Венецијански дужд Енрико Дандоло био је већ веома стар и готово потпуно слеп. Лукав вођа и вешт политичар, искористиће немогућност крсташа да плате превоз до Свете земље и навешће их да за рачун Венеције освоје угарски Задар, а затим и Цариград. Изговор за долазак крсташа под цариградске зидине била је њихова наводна намера да врате на престо младог царевића Алексија и његовог оца, слепог Исака II који је чамио у затвору у који га је бацио брат Алексије III. Наравно, за дужда Дандола прави циљ је било освајање Византијског царства како би Венеција несметано трговала по Медитерану и Црном мору.

Тако су се у јулу 1203. године са једне и друге стране цариградских зидина нашла два сукобљена владара који су, сваки у своје време, били у блиској вези са српским великим жупаном Стефаном Првовенчаним: Алексије III је, како смо поменули, био отац Стефанове прве жене Евдокије, а дужд Енрико Дандоло деда његове последње жене Ане Дандоло. Те, 1203. године разведена Евдокија већ се вратила на очев двор и присуствовала опсади и трагедији Цариграда.

Први чин почео је 17. јула 1203. године кад су крсташка и венецијанска војска, предвођене слепим дуждом, успеле да продру преко зидина, запале један део града и да уместо Алексија III на престо доведу слепог Исака II и његовог лакомисленог сина који ће бити крунисан као цар Алексије IV. Крсташи и Венецијанци нису се задовољили сменом на престолу, него су остали испред града очекујући богату награду од новог цара - и то толико велику да ни цела Византија није могла да их подмири.

Међучин трагедије наступио је 25. јануара 1204. године кад је управник двора Алексије Мурзуфлос уз подршку становништва, огорченог понашањем крсташа, преузео власт под именом Алексије V. Претходни владари, отац и син, задављени су, а нови цар покушаће, наврат-нанос, да ојача зидине ради одбране од очекиваног крсташког напада. Бивша жена великог жупана Стефана Немањића, царска кћи Евдокија, која је још у граду, удаће се за овог предузимљивог, али ипак неуспешног владара.

Последњи чин драме наступа 9. априла 1204, односно 6712. године, пре скоро осам векова, кад крсташко-венецијанска војска по други пут за годину осваја зидине и коначно заузима Цариград. Први пут након осам векова од оснивања град који се одупро безбројним опсадама и нападима - Гота, Словена, Арабљана, Руса, Нормана - није одолео. Заузимање Константинопоља било је увод за можда највећу пљачку која је запамћена у целој прошлости Европе. Три дана трају пљачке, убиства, напаствовања, паљење града... Разарање је било такво да је запрепастило и самога папу Инокентија III који је на Венецијанце бацио анатему.

Савременик збивања Никита Хонијат пише како су освајачи „разбијали свете слике и бацали свете реликвије Мученика на места која се стидим да поменем, свуда разбацујући тело и крв Спасиоца. Ти гласници Антихриста грабили су црквене посуде и откидали накит и украсе како би их користили као посуде за пиће... У Великој цркви уништили су часни олтар, дело уметности којем се дивио цели свет, поделивши између себе његове делове... И довели су коње и муле у Цркву како би лакше одвлачили откинуте комаде богатства... Проститутка је посађена на престо Патријарха, урлајући погрде, скарадно певајући и плешући... По улицама, по кућама и црквама могли су се само чути крици и запомагање.”

Четврти крсташки рат је „један од најмрачнијих тренутака хришћанства”. „Никад, још од дана варварских најезди вековима уназад, Европа није видела такву оргију бруталности и вандализма; никад у целој историји није толико лепоте, толико величанствених уметничких дела било уништено у тако кратком времену...” Сматра се да је с паљењем Цариграда 1204. године заувек изгубљено више писаних дела класичне грчке и римске културе него што се десило приликом пљачке Рима у петом веку или приликом пожара који је прогутао Александријску библиотеку у седмом веку. Оно што нам је данас преостало само је мали део огромне збирке класичне грчке филозофије и књижевности која је неповратно нестала у цариградским ватрама.

Оно што није уништено развучено је по западној Европи - од уметничких дела, као што су коњи на катедрали Светог Марка и многе друге драгоцености које се и данас могу видети у Венецији и другде - до безбројних светих реликвија, попут оних што се налазе у Светој капели (Ste Chapelle) у Паризу, саграђеној за ту прилику. Само један сакупљач светих мошти, Роберт од Кларија, кући је донео четрдесет реликвија међу којима: парчиће Светог крста, неколико трнова са Христове круне, део Богородичине одеће, посуду и сунђер коришћене током распећа, руку светог Марка, прст свете Јелене, комад одеће коју је носио Христ на распећу... С друге стране, велики број античких дела израђених у бронзи и бакру једноставно је претопљен за потребе благајне латинских господара Константинопоља. Византијски хроничар Никита Хонијат по сећању је направио списак уништених античких дела међу којима се налазила Лисипова статуа Херакла, величанствена статуа Јуноне донесена из храма са Самоса, неупоредива статуа лепе Јелене и многе друге.

Након освајања Цариграда крсташи ће с Венецијанцима поделити поседе Византије и успоставити краткотрајно Латинско царство које ће нестати већ након неколико деценија. Иако обновљено повратком у Цариград 1261. године, Ромејско царство више никада неће бити оно исто. Цариград ће до пада под Турке бити само сенка своје сенке. А василевс и аутократор (цар и самодржац) Римљана то ће остати само по имену. Цариград, истина, више неће играти водећу политичку улогу, чак ни на Балкану, али византијска цивилизација још једном ће, попут умируће звезде, заблистати у време „ренесансе Палеолога” у 14. веку, да би се затим угасила попут тамног патуљка - царство сведено на површину једног града. Попут бића у агонији, Константинопољ ће пружити последњи, очајнички, херојски отпор турском нападачу 1453. године, а потом утонути у вечну тишину из које ће изронити турски Истанбул.

Исто тако тешке последице пад Цариграда имао је на односе две хришћанске цркве - православља и католичанства. Иако је већ више од једног века владала званична подела хришћанске цркве („шизма” од 1054. године), тек је безобзирно насиље католичких хришћана над православним Цариградом коначно продубило јаз између две цркве који ни до данас није превазиђен. Овоме је сигурно допринело и понашање папе Инокентија III који је након освајања Цариграда потврдио избор новог, „латинског”, односно католичког патријарха и тиме накнадно постао саучесник у походу на Цариград коме се претходно противио. Папин притисак на источне „шизматике” није, међутим, давао никакве резултате. Папа Јован Павле II, осам стотина година касније, приликом посете Атини у мају 2001. године замолио је у име католичке цркве за опроштај - за све оно што су осам векова раније у Константинопољу починили Латини.

Поред материјалне штете освајање Цариграда имало је и друге последице по међународне и регионалне односе тога доба. Уместо једног царства, на његовом простору ствара се већи број нових држава, било латинских, било грчких, „царстава”, „деспотовина”, „краљевина” и „кнежевина”... На Балкану и у Малој Азији више латинских и грчких државица ратује за наслеђе Византије.

У новим „међународним условима” немањићка Србија брзо се прилагођава јачајући свој положај и ширећи се. Крајње практично поставља се када се ради о избору савезника. Не само због тога што ће се велики жупан Стефан Немањић оженити једном Венецијанком или што ће сину из тога брака (будућем краљу Урошу I) за жену испросити фрушку (то јест француску) племкињу звану Јелена. Стефан ће успети да обезбеди и круну од папе, па ће 1217. године постати „првовенчани” краљ у својој земљи. А брат му Сава, монах у Светој гори, путоваће у Никеју, ново седиште ромејског цара, као и патријарха, да измоли аутокефалност за Српску православну цркву. Најзад, ни проглашење упокојеног Стефана Немање - монаха Симеона - за светог није, вероватно, могло да се деси пре пропасти Цариграда.

Може се, тако, рећи да је Србија Немањића искористила Четврти крсташки рат и привремени пад Византије да се од полувазалне државе потпуно осамостали и постане једна од важних сила на овом подручју, али је, истовремено, остала привржена културном и верском наслеђу византијске цивилизације.